Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici na promociji knjige Radovana Karadžića, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić
NAGRADE, PROMOCIJE, KNJIGE: Karadžić prima nagradu Šolohov,…
Kada je preko televizijskih ekrana proletela slika Radovana Karadžića, postalo je jasno da šale njegove bratije sa promocija knjiga ovog haškog begunca nisu bile sasvim lišene smisla. Na predstavljanju Odabranihdela, predsednik Međunarodnog odbora za istinu Kosta Čavoški nije propustio priliku da zagolica pažnju javnosti opaskama kako je sam Radovan Karadžić pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Čavoški je i ranije u sličnim prigodama imao običaj da kaže kako je Karadžić bio obavešten o promociji. Govorio je da nije isključeno da će se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je možda čak tu negde, među publikom, nakon čega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Čavoški smejuljio. Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić.
…Kosta Čavoški i Miroslav Toholj
PALJANSKIKLAN: No čak i da u pošalicama paljanskog klana nema istine, Karadžićevi zaštitnici nikada nisu tajili da održavaju veze sa svojim štićenikom. Oni su sa otvorenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenju u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljačima Karadžićevih rukopisa koji pod okriljem noći kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će biti procesuirani svi koji na bilo koji način, „posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske pošte ili goluba pismonoše, komuniciraju sa haškim beguncima“, kuriri i golubovi počeli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadžićevih štovalaca, čak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadžićevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolišem. Zbog toga Kosta Čavoški nije hteo da otkrije kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome šta bi trebalo izabrati za štampu iz obimnog materijala Intervjuaigovora, koji su se pojavili kao poslednji tom Odabranihdela, ali je očigledno da su te sugestije stizale od samog dr Dabića, koji je ordinirao po Beogradu.
IMAČUDA: Dok su se u Bosni i Hercegovini jedino organizovale tajne promocije novih Karadžićevih knjiga, ovaj haški begunac je poslednjih godina mirno koračao sa ove strane Drine. Ne tako sigurno kao kada se u Beogradu uspaljeno mahalo oružjem i etničkim mapama u suton raspada nekadašnje Jugoslavije, ali dovoljno samouvereno da su se njegovi novi radovi, drama Sitovacija i pesme za decu Imačuda – nemačuda, koje je ilustrovao Momo Kapor, mogle naći u gotovo svim knjižarama glavnog grada. Kao da je optužnica koja ga tereti za genocid neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić je u dokolici nastavio da piše političke eseje, sećanja i šaljive komade, rugajući se u lice međunarodnoj zajednici, policijskim poterama i liderima bosanskih Srba. Grubom ironijom sudbine, čovek koji je osumnjičen za najteža krivična dela, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata, spremao je nova književna dela. Dok je taj poetsko-prozni opus polako narastao, Međunarodni odbor za istinu, pridodavao je naslove o Karadžićevim političkim aktivnostima. Objavljene su Ratnenaredbe, Ratnapisma, Aktimilosrđa i Intervjuiigovori. Za razliku od proznog, odmetničkogciklusa Radovana Karadžića, opus političkih dela ovog haškog begunca rastao je bez većeg truda samog autora.
Nakon kvazi-šaljivog komada Sitovacija, Karadžić je u Čudesnojhronicinoći uronio u bosanske teme, smeštajući radnju svog romanesknog prvenca u Sarajevo sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Ime njegovog alter ega Jakoba očito je predstavljalo direktnu aluziju na starozavetnog Jakob(v)a koji dosledno sledi svog Boga, dok je Crnković bio parafraza samog Karadžićevog prezimena, ali možda i pozdrav iz duboke ilegale Milanu Crnkoviću, predsedniku Udruženja građana Zajedno do istine, koje se zalagao za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, što je ostao Karadžićev nedosanjani san. Izgleda da se Radovan poslednjih godina okrenuo Bibliji, pripovedajući o zatvorskom ambijentu u kome su se našli Jakov i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana u suton raspada Jugoslavije, pre nego što je pokuljao sav trulež, na kome će isplivati i sam Karadžić. Miroslav Toholj je ovaj rukopis dobio na dve diskete. Da je Karadžić imao vremena za pisanje romana od četiri stotine strana, moglo se i pretpostaviti, ali je tek tada postalo očigledno da on nije čučao u nekoj blatnjavoj rupi kao što bi to mogli očekivati njegovi progonioci, već mirno sedeo i radio online, uz sve pogodnosti kompjuterske ere.
PRIZNANJA: Revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja „Zbilja“ dodelila je ubrzo potom Radovanu Karadžiću nagradu za životno delo s obrazloženjem da je on „utuženik haške konkviste i najtraženiji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka“. Sama Čudesnahronikanoći dobila je književna priznanja koja nose imena Jovana Dučića, Branka Ćopića i Mihaila Šolohova, dok su Odabranadela Radovana Karadžića ponela jedinu državnu nagradu za dizajn, koja je izdavaču svečano uručena na Novosadskom sajmu knjiga, što ukazuje na to da je ova vrsta izdavačkog pregalaštva dobijala društvenu satisfakciju. To i nije bilo nešto neuobičajeno, jer je u Srbiji postojala jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvršili ratne zločine, držali oružje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Ništa više od toga. Isporučivanje Haškom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake načine zlostavlja i ubija civilno stanovništvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – doživljavalo se kao puka prinuda koju je nemoguće izbeći, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako očigledna kao zločini koje su počinili neposredni izvršioci.
No, način njegovog skrivanja otkriva da je Karadžić bio mnogo maštovitiji nego što je to uspeo da pokaže u svojim književnim delima. Ekscentričan izgled i javni nastupi bili su, paradokslano, najbolje utočište za onog koji je morao da se kloni tuđe pažnje. To je Radovan Karadžić više nego dobro osećao, što njegov život čini daleko interesantnijim od spisateljskog opusa, bez obzira na to što se on, u godinama promenjenog identiteta, nije odvojio od svoje izvorne struke, tako da, poučen ovim primerom, možda i njegov ratni komandant prodaje zimi petarde na „zelenjaku“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Blickrig smene direktora svih ANN medija u regionu pre desetak dana ne ulivaju poverenje. Tako se to ne radi ako nije u pitanju neprijateljsko preuzimanje. Na mesto direktora samog je sebe postavio jedan od vlasnika kompanije, Pedro Vargas David. Nije nevažno reći da je Davidov otac, za kojeg je Vučić slavodobitno rekao da je njegov blizak prijatelj, Mario David, bio dugogodišnji savetnik Viktora Orbana. Nije nevažno reći ni da je Alpak suvlasnik velike mađarske tehnološko-telekomunikacione grupe 4iG, koja je tokom vlasti Viktora Orbana zaradila brdo novca zahvaljujući državnim poslovima i akvizicijama strateške infrastrukture
Aleksandar Vučić dolazi u Novi Sad u petak (4. septembar). Hoće da pokaže da je pokorio grad, ali nije, samo ga je batinama izobličio do neprepoznatljivosti
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
