Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici na promociji knjige Radovana Karadžića, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić
NAGRADE, PROMOCIJE, KNJIGE: Karadžić prima nagradu Šolohov,…
Kada je preko televizijskih ekrana proletela slika Radovana Karadžića, postalo je jasno da šale njegove bratije sa promocija knjiga ovog haškog begunca nisu bile sasvim lišene smisla. Na predstavljanju Odabranihdela, predsednik Međunarodnog odbora za istinu Kosta Čavoški nije propustio priliku da zagolica pažnju javnosti opaskama kako je sam Radovan Karadžić pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Čavoški je i ranije u sličnim prigodama imao običaj da kaže kako je Karadžić bio obavešten o promociji. Govorio je da nije isključeno da će se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je možda čak tu negde, među publikom, nakon čega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Čavoški smejuljio. Kada pogledate Karadžićeve fotografije, shvatićete da je Čavoški znao više od drugih: među jurodivim licima u publici, verovatno je sedeo i sam Dragan Dabić.
…Kosta Čavoški i Miroslav Toholj
PALJANSKIKLAN: No čak i da u pošalicama paljanskog klana nema istine, Karadžićevi zaštitnici nikada nisu tajili da održavaju veze sa svojim štićenikom. Oni su sa otvorenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenju u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljačima Karadžićevih rukopisa koji pod okriljem noći kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će biti procesuirani svi koji na bilo koji način, „posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske pošte ili goluba pismonoše, komuniciraju sa haškim beguncima“, kuriri i golubovi počeli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadžićevih štovalaca, čak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadžićevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolišem. Zbog toga Kosta Čavoški nije hteo da otkrije kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome šta bi trebalo izabrati za štampu iz obimnog materijala Intervjuaigovora, koji su se pojavili kao poslednji tom Odabranihdela, ali je očigledno da su te sugestije stizale od samog dr Dabića, koji je ordinirao po Beogradu.
IMAČUDA: Dok su se u Bosni i Hercegovini jedino organizovale tajne promocije novih Karadžićevih knjiga, ovaj haški begunac je poslednjih godina mirno koračao sa ove strane Drine. Ne tako sigurno kao kada se u Beogradu uspaljeno mahalo oružjem i etničkim mapama u suton raspada nekadašnje Jugoslavije, ali dovoljno samouvereno da su se njegovi novi radovi, drama Sitovacija i pesme za decu Imačuda – nemačuda, koje je ilustrovao Momo Kapor, mogle naći u gotovo svim knjižarama glavnog grada. Kao da je optužnica koja ga tereti za genocid neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić je u dokolici nastavio da piše političke eseje, sećanja i šaljive komade, rugajući se u lice međunarodnoj zajednici, policijskim poterama i liderima bosanskih Srba. Grubom ironijom sudbine, čovek koji je osumnjičen za najteža krivična dela, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata, spremao je nova književna dela. Dok je taj poetsko-prozni opus polako narastao, Međunarodni odbor za istinu, pridodavao je naslove o Karadžićevim političkim aktivnostima. Objavljene su Ratnenaredbe, Ratnapisma, Aktimilosrđa i Intervjuiigovori. Za razliku od proznog, odmetničkogciklusa Radovana Karadžića, opus političkih dela ovog haškog begunca rastao je bez većeg truda samog autora.
Nakon kvazi-šaljivog komada Sitovacija, Karadžić je u Čudesnojhronicinoći uronio u bosanske teme, smeštajući radnju svog romanesknog prvenca u Sarajevo sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Ime njegovog alter ega Jakoba očito je predstavljalo direktnu aluziju na starozavetnog Jakob(v)a koji dosledno sledi svog Boga, dok je Crnković bio parafraza samog Karadžićevog prezimena, ali možda i pozdrav iz duboke ilegale Milanu Crnkoviću, predsedniku Udruženja građana Zajedno do istine, koje se zalagao za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, što je ostao Karadžićev nedosanjani san. Izgleda da se Radovan poslednjih godina okrenuo Bibliji, pripovedajući o zatvorskom ambijentu u kome su se našli Jakov i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana u suton raspada Jugoslavije, pre nego što je pokuljao sav trulež, na kome će isplivati i sam Karadžić. Miroslav Toholj je ovaj rukopis dobio na dve diskete. Da je Karadžić imao vremena za pisanje romana od četiri stotine strana, moglo se i pretpostaviti, ali je tek tada postalo očigledno da on nije čučao u nekoj blatnjavoj rupi kao što bi to mogli očekivati njegovi progonioci, već mirno sedeo i radio online, uz sve pogodnosti kompjuterske ere.
PRIZNANJA: Revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja „Zbilja“ dodelila je ubrzo potom Radovanu Karadžiću nagradu za životno delo s obrazloženjem da je on „utuženik haške konkviste i najtraženiji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka“. Sama Čudesnahronikanoći dobila je književna priznanja koja nose imena Jovana Dučića, Branka Ćopića i Mihaila Šolohova, dok su Odabranadela Radovana Karadžića ponela jedinu državnu nagradu za dizajn, koja je izdavaču svečano uručena na Novosadskom sajmu knjiga, što ukazuje na to da je ova vrsta izdavačkog pregalaštva dobijala društvenu satisfakciju. To i nije bilo nešto neuobičajeno, jer je u Srbiji postojala jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvršili ratne zločine, držali oružje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Ništa više od toga. Isporučivanje Haškom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake načine zlostavlja i ubija civilno stanovništvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – doživljavalo se kao puka prinuda koju je nemoguće izbeći, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako očigledna kao zločini koje su počinili neposredni izvršioci.
No, način njegovog skrivanja otkriva da je Karadžić bio mnogo maštovitiji nego što je to uspeo da pokaže u svojim književnim delima. Ekscentričan izgled i javni nastupi bili su, paradokslano, najbolje utočište za onog koji je morao da se kloni tuđe pažnje. To je Radovan Karadžić više nego dobro osećao, što njegov život čini daleko interesantnijim od spisateljskog opusa, bez obzira na to što se on, u godinama promenjenog identiteta, nije odvojio od svoje izvorne struke, tako da, poučen ovim primerom, možda i njegov ratni komandant prodaje zimi petarde na „zelenjaku“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
