Sitna boranija braće Vučić

Košarkaši reprezentacije Srbije, predvođeni jednim od najvećih asova svetske košarke današnjice, Nikolom Jokićem, podvijena repa vratili su se u Srbiju 7. septembra, posle iznenađujuće i rane eliminacije na Evropskom prvenstvu, i to litvanskom avio-kompanijom – Air Srbija nije imala slobodan avion za taj termin povratka. Međutim, već sledećeg dana za Rigu je otišao specijalni čarter, kako bi u Srbiju vratio “navijače” Aleksandra Vučića. Oni su u Litvaniji bili o državnom trošku i na specijalnom zadatku – sprečavanje povika protiv predsednika Srbije i “pumpanja” kao takvog. Bilo je tu svega: pretnji i napada na srpske navijače, proterivanja porodica i prijatelja igrača sa sedišta iza klupe naših igrača da bi tu zaseli Vučićevi “navijači” i, uopšte, pritiska na košarkaše Srbije za vreme utakmica, kao i drugih nepočinstava.

Da li je žurba i potreba da se tobožnji “navijači” hitno vrate u maticu nastala zbog vesti o rasprodatom stadionu Crvene zvezde 9. septembra, gde je fudbalska reprezentacija Srbije igrala protiv reprezentacije Engleske? Odnosno – da li je procenjeno da bi se povici protiv predsednika ponovo mogli naći u televizijskom prenosu i na društvenim mrežama, pa je trebalo da neko to spreči?

Zapravo, ko su ti ljudi? Lojalisti? Ćaciji? Možda plaćeni naprednjački batinaši?

Na kraju, koliko ih ima i čemu služe?

KRVNA ZAKLETVA

U prednovogodišnjem obraćanju javnosti prošle godine Aleksandar Vučić je, gostujući na televiziji “Prva” u prigodno veselom, prazničnom raspoloženju, prvi put pomenuo “lojaliste”. I to onako uzgred, na jedno od nabačenih pitanja voditelja. Kasnije je pojasnio da je reč o krilu u SNS koje se u neki utorak sastalo u maloj crkvi gde su se krvlju zakleli njemu na vernost.

Nastavio je kako o njima može da govori samo pozitivno, iako su za njegov ukus, ipak, pomalo ekstremni.

Naveo je i bizaran detalj: da ih je na toj osnivačkoj “konferenciji” i krvnoj zakletvi bilo ravno 1019. Pride su se i zakleli i da nikad neće dopustiti koaliciju sa “žutim ološem”. Vučić je tada rekao i da je broj lojalista od osnivanja brzo narastao na 17000 članova, a među njima su i njegov brat i još jedan član porodice.

Ovo je izazvalo uznemiranje javnosti, jer je zvučalo kao formalizacija potvrde da braća Vučić imaju neku vrstu lične garde sastavljene od polukriminalaca, ali i ljudi na ivici i sa druge strane zakona. Ta garda ne bi prezala od zastrašivanja i teškog premlaćivanja u interesu svojih poslodavaca. Naravno, zauzvrat bi stekli kakvu materijalnu korist ili izuzimanje od krivične odgovornosti za počinjena dela.

Vučić je polurečenicom da mu se najverniji krvlju zaklinju da neće sa “žutima” odgovorio opoziciji i međunarodnim akterima da tada aktuelna ideja o prelaznoj vladi ne dolazi u obzir.

METODE ZASTRAŠIVANJA

Lansiranjem “lojalista” u praznično vreme, kada građani imaju više vremena za druženje, započela je intenzivna operacija zastrašivanja javnosti. Ovu vrstu zastrašivanja objasnio je pisac Robert Grin u knjizi 33 strategije ratovanja, kroz pet osnovnih modela koje su građani Srbije imali priliku da vide od prve nedelje marta:

Iznenađenje smelim manevrom je osvajanje i uzurpacija prostora ispred Predsedništva Srbije. Mala grupa studenata bliskih vlasti zaposela je Pionirski park, tamo postavila šatore i iznela svoje zahteve, od kojih je glavni da im se omogući da uče. Iza tog igrokaza park su zaposeli “momci” u crnom i sa kačketima. Ubrzo je park preorganizovan u paravojni kamp, fotrifikacijski obezbeđen ogradama, a malo kasnije i traktorima.

Metoda preokrenute pretnje podrazumevala je Vučićevo pokazivanje neprijatelju (studentima i pobunjenim građanima) koliko je nemilosrdan i kako ih se ne plaši. Ovaj metod je argumentovan fotografijama na kojima su ljudi u parku naoružani motkama, čekićima i drugim priručnim sredstvima za nasilje.

Metoda delujte nepredvidljivo i nerazumno temelji se na činjenici da niko ne voli da se bori protiv protiv ljudi koji su nepredvidljivi i nemaju šta da izgube. Tako je Vučić u gotovo svakodnevenim televizijskom nastupima često izgledao kao osoba koja gubi kontrolu. Očekivani efekat je bio zastrašivanje protivnika, ali istovremeno i da se kod svojih glasača izazove simpatija jer je, eto, čovek od krvi i mesa, emotivan do te mere da ga, baš kao i njih, jako boli nepravda blokada.

Četvrta metoda je igrajte na prirodni ljudski strah, predstavlja zbir svih prethodnih metoda zastrašivanja i veoma je delotvorna, posebno kad krenu da kolaju priče ko je sve došao u Pionirski park i na šta je sve spreman.

Peta metoda, stvaranje zastrašujuće reputacije nasilnika ili čoveka okruženog nasilnim ljudima koji samo čekaju znak da razbacaju, prebiju i nauče pameti demonstrante, sastavni je deo Vučićeve tehnologije vladanja i nema mnogo njegovih obraćanja javnosti u kojima je uspeo da preskoči da naglasi nasilnu prirodu svoje ličnosti. Od lovačkih priča iz navijačkih dana, do navodnih tuča po ulicama novijeg datuma.

foto: gavrilo andrić

SVI VUČIĆEVI “MOMCI”

Sve u svemu, okupacija Pionirskog parka, uz redove traktora koji su okruživali park, maskirane i naoružane osobe u parku i stvaranje panike kako su ti tamo spremni na sve u odbrani vlasti Aleksandra Vučića, pomogla je da protestni skup 15. marta, najveći koji je ikada održan u Srbiji, ne dovede do ozbiljnijeg potresa vlasti. Studenti ispred Doma narodne skupštine od početka su masu građana koja je nadirala sa svih strana usmeravali ka Slaviji. Tako su onemogućili demonstrante da “proključaju” ili neku nervoznu ili infiltriranu grupu da započne sukob sa lažnim studentima u parku. Na kraju je protest okončan upotrebom zabranjenog zvučnog oružja.

Kad se malo bolje pogledaju fotografije nastale 15 marta, uz rutinsku identifikaciju lojalista iz parka, brzo se moglo doći do zaključka da je naprednjačka opšta mobilizacija u celoj državi uspela da skupi tek par hiljada “momaka”, kako to u uličnom i navijačkom žargonu voli da naglasi Vučić. Tu je najviše bilo zaposlenih u javnim preduzećima i javnoj upravi, kojima su stavili potkape i fantomke kako bi izgledali opasno. Naravno, angažovani su i zaposleni u firmama za zaštitu lica i objekata, to jest – njihovo fizičko i tehničko obezbeđenje. To su obično “momci” čiji izgled ima funkciju odvraćanja. Konačno, u Ćacilendu je bilo i nešto bivših navijača, te ljudi sa severa Kosova, iz Republike Srpske i Crne Gore. Govorilo se da državni vrh nije zadovoljan odzivom i da je ostalo nejasno kako prilika poput ove, gde je “poso dobar, a para laka” nije privukla više “momaka”.

U želji da nekako povrati inicijativu, zaposedne ulice i pokaže ko je gazda, vlast je posle nekoliko odlaganja organizovala svoj skup u Beogradu, 12. aprila. Trebalo je da taj miting brojnošću, srčanošću, vatrenim parolama i “najvećom” zastavom Srbije povrati narušeno samopouzdanje naprednjaka, koji su pre toga zabeležili dobar broj minusa po celoj Srbiji. Najveći šamar vlast je dobila bežanijom funkcionera u Nišu pred demonstrantima, kada je razjareni Vučić “grmeo” iz hotela “Nais” i pretio da će lično doći u Niš. Ipak, mudro se predomislio i vratio u vilu “Bokeljka” u Beogradu.

Sve do tih dešavanja naprednjaci su godinama slušali kako su najjači i neprikosnoveni. U tom osećanju ih je uljuljkivao sam Vučić, “prek i pravičan”. On je svakodnevnim objašnjavanjima svih situacija, obećanjima blagostanja i pretnjama neistomišljenicima održavao privid ogromne snage. Međutim, demantovale su ga slike besnih građana kako jure naprednjačke funkcionare po ulicama. To je moralo pod hitno da se promeni.

“Našoj Srbiji je potrebna tvoja pomoć. Ne smeš da ćutiš. Svako od nas ima obavezu da se bori. Mirno i demokratski. Padali smo mi u prošlosti mnogo puta, ali smo svaki put ustajali i pobeđivali. Pobediće Srbija. Svi zajedno ujedinjeni u Beogradu, 12. aprila, u 19 časova”, govorio je Vučić u trominutnom spotu koji je objavio na Instagramu uoči beogradskog skupa SNS i njihovih partnera i simpatizera.

Naprednjački mediji su 12. aprila u poslepodnevnim časovima, što u prenosu uživo, što na svojim portalima oduševljeno prenosili: “Lojalisti stigli do centra grada – pogledajte veličanstvene prizore”. Taj veličanstveni prizor su činili krupni momci koji su ispred sebe nosili srpsku zastavu sa grbom i natpisom “Lojalisti”. Prolazeći kroz Terazijski tunel uzvikivali su: tri, dva, jedan – Srbija, pa mnogo puta tako. Poznavaoci prilika po gradskim teretanama i MMA klubovima tvrdili su da prve redove ove kolone čine baš ti ljudi kojima je odlazak na miting i malo šepurenja po ulici išao u službu životnog stila.

Zatim se i ta se grupa utopila u sivilo i neautentičnost celog tog događaja. Mnogi simpatizeri vlasti zapamtili su ga uglavnom po izlivima gneva Beograđana dok su se preplašeni probijali do svojih autobusa.

Posle ovog kontramitiga režim nije previše insistirao na izrazu “lojalisti”.

Leto je prolazilo, a šatorsko naselje kod predsedništva živelo je svoj život iza ograda premazanih kolomašću,
toi-toi toaleti su isparavali teške mirise, u šatorima na ulici pored parka, a preko puta Doma narodne skupštine, dežurali su članovi SNS. Obezbeđivali su ih “momci” sa kačketima, prostački dobacujući devojkama. Na sve njih skupa pazilo je deset policajaca u novim uniformama sa natpisom IJP. Kad bi studenti ili zborovi imali neku akciju, stizala je i Brigada policije ili odred Žandarmerije.

MOMCI IZ RIGE

Sredinom avgusta vlast je počela da podgreva hladni građanski rat slanjem “momaka” u akcije – prvo u Bački Petrovac i Vrbas, kako bi provocirali meštane u mirnim protestima. Okupljeni ispred prostorija SNS, “momci” su napadali građane, novinare, a policija ih je branila ili su radili rame uz rame, u dogovoru. Opet su to bile osobe prepoznatljive spoljašnosti i opremljenosti: pirotehnika, kačketi, motke, teleskopske palice, ali se odmah primetilo da ne mogu da pokriju sve punktove, posebno kada su i građani na proteste počeli da dolaze spremni da se potuku. Rastegnuta na tanko, umorna i ojedena policija bivala je sve nasilnija, a vrhunac policijske represije bio je 5. septembra u Novom Sadu.

Utakmica protiv reprezentacije Engleske zakazana za 9. septembar nije imala previše takmičarskog značaja. Gosti nisu bili favorit samo na papiru, ali nisu zbog toga sve oči bile uprte u prepune tribine. Naime, na stadionu Crvene zvezde do tada je iza paravana “Zvezda iznad svega” vladala čelična disciplina: organizovani i “obični” navijači tvrdili su da sport i politiku ne valja mešati, iako im je baš Vučić svojim politikom, ali i lično, omogućio da na svom stadionu u Ligi šampiona gledaju najveće evropske klubove i slave 11 osvojenih prvenstava u poslednjih 13 godina.

No čim je počelo “pumpanje” i skandiranje protiv predsednika Srbije na istočnoj i zapadanoj tribini, društvo iz Rige je krenulo da preti i bije gledaoce, mnoge sa decom. Na fotografijama tih odvratih scena identifikovani su “momci” sa Kosova bliski Milanu Radojičiću. Tu je bio MMA borac iz Podgorice čija je karijera trajala 37 sekundi. Isti “momak” je nekoliko dana kasnije viđen u Bajnoj Bašti kako gađa građane u protestnoj šetnji.

Treba pomenuti da su se slične scene nekad viđale na istom tom brdu, samo 900 metara dalje, na stadionu Partizana. Tada je zbog uvredljivog skandiranja protiv Vučića Belivuk slao kaznene ekspedicije na bočne tribine stadiona. Ruku na srce, takva ekspedicija se jednom vratila na južnu tribinu u trku i rasulu.

Uglavnom, Aleksandar Vučić je uvek spreman da brani nasilje svojih “momaka”, uključujući i ono na sportskim manifestacijama u Srbiji i van nje. No, kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, ni sa siledžijama nema sreće: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju.