Imidž naših (sve)moćnika (lidera, vođa, voždova) sa autentičnim ili pripisanim mesijanskim vizijama nalik je imidžu piramidalne štednje. Odjednom se pojavi, i to kad nam je najpotrebnija, i raste i raste nebu pod oblake. I svi se nadaju nekom dobitku, velikom. Piramida se goji od te nade, a sami nadežnici u piramidi priviđaju rajsku sreću. Eshatološki gledano, moguća je budućnost bez sadašnjosti ili sa bilo kojom sadašnjošću. Naš čovek, sve brojniji prekarni radnik, udavljen ovim sada, zastrašen neizvesnim sutra, u nemoći da dođe do kakvog-takvog i tek pomalo pristojnog života, najčešća je žrtva piramidalne štednje i svemoćnih spasilaca. I tako svojom nemoći i svojim nadeždama grade tu svemoć, a nikako da u tom graditeljstvu prepoznaju i delić svoje moći, ili, ipak većinski, prepoznaju. To prepoznavanje je osnova poistovećenja sa vođom i glavni razlog legitimacije koju daju vođi. Daju mu sve a ništa nemaju. [Neka mi oprosti Rade Drainac zbog skrnavljenja njegovog divnog stiha.]
Prekarni nadežnici, zapetljani u čeličnu mrežu svodnevne muke radi bilo kakvog života sebe i svojih, nemaju prostora za drukčije radnje osim tih egzistencijalnih. Saveti onih izvan mreže da ropski umreženi učine ovo i ono, zaista su krajnje cinični, a možda su i izraz slabovidosti.
Prekarni nadežnici optimalno prihvataju medijsku konstrukciju stvarnosti po ukusu Vožda. Pitanje je da li im je drukčija opcija uopšte dostupna s obzirom na funkcionalnu polupismenost i nepismenost, verifikovanu na 10 godina školovanja. Uostalom, samo taj tip (polu)nepismenosti omogućava zaključak po kojem su Potemkinova sela istinitija od stvarne stvarnosti i kao takva dovoljan razlog za glas poslat Voždu. Ali, da se razumemo, i navedeno jeste proizvod demokratske procedure, a znano je da je ona manje loša od drugih vladavina.
Ovoj velikoj grupi prekarizovanih apstinenata i birača treba dodati i „zaštićene podanike“, koji za pruženu aktivnu lojalnost vladaru zauzvrat dobijaju izvesnu garanciju za ono što imaju i za socijalni status koji imaju, uz verovatnoću povećanja imanja i statusa. Aktivna lojalnost podrazumeva pored lične lojalnosti i lojalnosti porodice pa i familije, kao i dokazljivo nastojanje u obezbeđivanju lojalnosti drugih. Izvesno je da postoji prilična proporcionalnost između uspeha u prikupljanju dokazljive lojalnosti i napretka u imanju i statusu.
Razlika između nadežnih podanika i zaštićenih podanika je u obimu (neofeudalnog) klijentilizma. Nadežni podanici pružaju vladaru ličnu i porodičnu lojalnost, a zauzvrat dobijaju izvesnu sigurnost onoga što im je preostalo ili barem sigurnost da će im biti postepeno uzimano ono što imaju, kao i, što je bitnije, prostor za svakojaku nadeždu (nebitno što je ona manje-više eshatološkog karaktera). Zaštićeni podanici pak više daju (ne samo svoju već i tuđu lojalnost), a više i dobijaju – pored sigurnosti onog što imaju i mesta koje zauzimaju, tu je realna nada u napredovanje. Davanje, pogotovo ekspanzivno davanje i podanika i vladara, povećava sigurnost i podanika i vladara.
I to tako ide, sve dok se ne iscrpe resursi zaštićenih podanika i samog vladara; ovi prvi više nemaju pogodnih za ucene, nestalo im i onih koje na drugi način mogu da primoraju na lojalnost, a vladar više nema čime da uzvrati lojalnost podanika, sve je zauzeto, iscrpljeno. I onda počinje rat između zaštićenih podanika. To je prilika za mangupe u njihovim redovima da počnu da rade svoj posao. Na vidiku je bežanija iz vladareve svite, a i onih na nižim mestima u hijerarhiji. I korona, nimbus, oreol, image vladara počinje da se kruni i urušava i da se to urušavanje ubrzava. I bude gotovo onako kako pevaše Ivan Gundulić: Kolo od sreće uokoli / vrteći se ne pristaje: / tko bi gori, eto je doli, / a tko doli gori ustaje. Ali nije baš tako, jer pravilo kaže: Ko je doli, doli i ostaje! Gori se uspinju oni koji su i bili tu negde u blizini palog vladara!
Vladar je tek glava koja nadvisuje površinu jednog sistema, glava koja nadgleda sve ispod sebe. Kontrola podređenih je proporcionalna priznatoj veličini Vožda. Opseg njegove moći određen je karakterom ove monogamije između Vožda i lojalnih potčinjenih partnera. Kao što je opštepoznato, Vožd je promenljiv, a sistem je večit.
Za domaću samoproglašenu opoziciju, naš Pedro se zove Aleksandar. Od Pedra ne vide šumu. Od Aleksandra ne vide sistem. Satanizacijom ga uzdižu. Aspiranti na vlasništvo nad sistemom ne mogu da vide sistem bez autopercepcije. Opsednuti su željenim vlasništvom, ali još više su opsednuti aktuelnim vlasnikom sistema. Vizir na njihovom oglavu ne dozvoljava im da vide bilo šta drugo osim Vučića. Da bi sebi i drugima objasnili nemoć da u izborima pobede aktuelnog vlasnika sistema, Vučića uzdižu u beskrajne visine, pridaju mu moć koju on nema, čine ga sveprisutnim velikim bratom urbi et orbi, ne vide njegovu zastrašenost i ovakvom opozicijom, maltene da mu pridaju osobine nadnaravnog bića. Po ovakvoj percepciji distribucije političke moći, ne razlikuju se bitnije, ne računajući vokabular, od prekarnih radnika, koji uzdizanjem svojih vlasnika objašnjavaju svoju nemoć da učine bilo šta, ne shvatajući da su uhvaćeni u mrežu iz koje ne mogu ako im je do života.
Što je Vučić veći to je manje pobediv; ako ga učinimo jedinim i najvećim, on postaje nepobediv, a čemu onda izbori ako ne možemo da pobedimo. Dakle, Vučić je Vučina, takoreći Golijat. S druge strane, opozicija ni nalik na Davida, mada su oni, sebi na svom ogledalu, mnogo veći. Gde je tu kvaka 22? Da li zaista od Golijata Vučine ne vide sistem ili se tek prave da ga ne vide, mada želju za vlasništvom nad sistemom ne prikrivaju, a i teško je to prikriti.
Vučiću se svi ispod njega udvaraju do neukusa. Čankoliz do čankoliza, laskavac do prišipetlje, trabant do brabonjka. Valjda valja u svakom trenu iskazivati lojalnost i podsetiti na sebe. Kad to gledate na te-ve ekranima, ne možete a da se ne setite Domanovića… Druga strana ovog puzavog dodvoravanja je Vučićeva priča o sebi i njegovo samovazdizanje svog lika i dela. To mu dođe kao overavanje onoga što pridvorice pričaju njemu i o njemu. Treća strana je fokusiranje opozicione politike na Vučićev lik i delo. To je druga overa ove gromade od vođe i konačna potvrda njegove veličine. Jer, „Da on nije toliko veliki, ne bi ga toliko olajavali“.
Na kraju ne mogu a da ne kažem da se današnjom Srbijom bavio Radoje Domanović još pre sto godina. Tako on u Mrtvom moru piše o čudu nad čudima, o vladi koja osniva opoziciju i postavlja opozicionare: „Za vođu krajnje i oštre opozicije protiv današnjeg režima postavlja se taj i taj, s godišnjom platom…“ Reklo bi se da smo već imali vladu koja radi protiv sebe: „А vlada je već našla puta i načina da pokrene i jedan list protiv sebe…“ Živa smejurija. I jedva prođe sto i nešto godina kad dobismo vlast koja radi protiv sebe. Osniva opoziciju, stvara joj uslove za izbornu pobedu i čak, ponekad, tuži samu sebe zbog učinjenih nepodopština. A tek ono sa štrajkom glađu… Sve u svemu, nije samo haos već i smejurija. E samo kad bi se nekom drugom dešavalo, a ne kao uvek, nama.
