Sigurnim putem do jalovišta

Negde pri početku u dobroj meri zaboravljenog i zapravo nikada dovoljno vrednovanog Bogdanovičevog Teksasvila, nastavka nadaleko čuvene Poslednje bioskopske predstave istog autora, Dvejn (igra ga Džef Bridžis) jetko zameri svojoj supruzi Karli (taj lik tumači nepogrešiva Eni Pots): “Kada ćeš obući nešto što neću morati da čitam?”, ukazujući na njenu opsesiju majicama sa vickastim i sličnim natpisima. A na jednoj od popularnijih majica ovdašnjih dizajnera u poslednje vreme stoji napis “Prevelika očekivanja i druge forme samouništenja”. Upravo taj natpis u poviše pravaca može da posluži i kao refrenska zamerka novom filmu nekada pouzdanog Aleksa Garlanda Građanski rat (sa pratećom krilaticom, prisutnom u kino-distribuciji i kod nas – “Svakom carstvu dođe kraj” – što opet u konkretnom slučaju i u slučaju dometa tog ostvarenja, kao i same teme, te stanja Garlandovog umeća i karijere, pruža podosta implikacija za razmatranje, naravno, manje ili više zasnovanih i manje ili više domišljatih). Garlandov Građanski rat (izvorno jednostavno – Civil War) medijski je predstavljan kao “najskuplji akcioni spektakl u Studiju A24”, što, ako ćemo pošteno, ne pruža previše orijentira i pomoći, a i opire se logici poslovanja i širenja posla na nove i novije teritorije. Da pojasnimo nevolju sa tom ipak znakovitom sintagmom – Studio A24 već deceniju ako ne i duže prepoznatljiv po uspelim, osobenim, ali i komunikativnim filmovima sa manje ili više izraženim indie identitetom, svakako je najprobitačniji nezavisni filmski studio u holivudskim i obližnjim okvirima. To je vrednovano i na bioskopskim blagajnama, a i u domenu esnafskih i festivalskih odličja tokom ili na kraju svake godine, te je onda zdravorazumsku stazu prateći moguće doći do zaključka da je A24 stigao i do budžetski zamašnijih ostvarenja, prirodno šireći opseg svoje borbe na tržištu. Osim toga, lane su glavešine iz “štaba” A24 javno obznanile nameru da se u bliskoj budućnosti dodatno usredsrede na žanrovski preciznije određene projekte, sa naglaskom na akcione i horor naslove. Garlandov Građanski rat čini se kao prirodan ishod takvih (višestruko javno obnarodovanih) težnji, te zbunjuje ta marketinška potreba da se ono posve jasno još jedared ili još sijaset puta potcrta tokom kampanje. Tim pre što to najnoviji Garlandov film nepotrebno sateruje u klinč i tržišnu, ali i kvalitativnu utrku sa studijskim ostvarenjima koja imaju teško nadokadivu prednost na osnovu iskustva, uigranosti mehanizma i utabanih staza po kojima se bučni spektakli uglavnom samopouzdano kreću. Osim toga, to u zasenak baca izrazito važnu činjenicu da Građanski rat na prvom i jedino logičnom mestu treba da bude sagledavan kao novi film cenjenog i predanog filmskog autora, što Garland posle dvadeset i kusur godina pregalaštva nesporno i definitivno jeste; podsetimo, Garland je prvobitno pažnju skrenuo romanom Plaža (Beach), iz koga je iznikao i scenario za istoimeni film Denija Bojla (Garland je bio i scenarista). Usledile su nove filmske saradnje sa Bojlom – 28 dana kasnije i Sunce, potom i brojna druga scenaristička zaduženja, a onda i ključan naslov u čitavom Garlandovom opusu – film Ex Machina (2015), naprosto odličan SF rad koji je ovaj udarnik i napisao i režirao.

foto: promo

Usledilo je umereno razočaranje – SF aktuelni spektakl Uništenje (Annihilation), a nakon njega jalova somnabulija Oni (Men), znana kao projekat očigledno urađen iz puke taštine (tzv. vanity project) i kao film u pokušaju, što je bilo povod da se brojni dotadašnji poklonici možda i prvi put ozbiljno zabrinu. Srećom, sledi dobra vest, i to u dva paralelna kraka – Građanski rat je svakako atraktivniji film od Uništenja, a vidno kvalitetniji od zloglasne ekstravagance Oni. Loša vest dobru prati sa samo par koraka zaostatka – Građanski rat, i pored upravo izrečene dvokrake pohvale, nije film dostojan svog udarnog autora. Više stvari tu upada u oči, a pomalo i grebe po filmofilskom umu – naime, Građanski rat je prvi Garlandov film kome se mirne duše može zameriti ta neprikrivena poslovičnost, odnosno rutinski pristup nečemu za šta je sugerisano da će biti ostvarenje višeg, ako ne i posve visokog profila. To je očito već u ravni in medias res postavke priče, jer Građanski rat počinje od kao datost izloženih razbuktalih i krvavih građanskih sukoba na tlu SAD, pri čemu autor nije ni pokušao da nam predoči šta to, barem u okvirima i kontekstu ove priče, predstavlja građanski rat na toj adresi kao neumitnost. I tako su u Garlandovom Građanskom ratu sukobi u poodmakloj fazi, federalna država je na izdisaju i u terminalnoj fazi disolucije, sa sve (auto)destruktivnim, osionim, samoljubivim i zadrtim predsednikom na čelu (ničim izazvan Nik Oferman u roli za čiju kreaciju nije neophodno ni par promila njegovog golemog talenta), a u žiži se nađe omanja grupica foto-reportera i novinara na samoiniciranom putu ka Vašingtonu, a preko minskog polja sukoba kojima se ne nazire niti skori niti smislen kraj. Na nivou zamajca ovo bi moglo da posluži kao svrsishodan kroki, zametak za razmahaniju društvenu hroniku sa pratećim raspojasanim akcionim spektaklom ili bez njega, ali neznano zašto zastaje na toj tački, što onda dovodi do impresije koja gledaoca, pa bio on i neprikriveno naklonjen Garlandu i njegovom doživljaju filmske priče, filmskog jezika te filma ukupno uzev, naprosto sateruje u pravcu suda da je Garland u ovom nepobitno produkciono najambicioznijem filmskom radu paradoksalno pokazao najmanje ambicije, dok u aspektu kreativnog zanosa Građanski rat nudi taman onoliko truda koliko je neophodno da se ispuni oko 110 minuta filma nepopravljivo opterećenog rutinom i pukom/pešačkom upotrebljivošću.

Zbunjujuće je što je tako iskusan pripovedač izabrao da mu u smislu nosioca priče težište bude na foto-reporterima, svojevrsnim dinosaurusima u ovom kovitlacu života u petoj brzini i s obzirom na svekolike digitalne brzopoteznosti, pri čemu ni cinizam, u onom nekada davno zdravom i efektnom sadejstvu sa proaktivnošću i pratećim pragmatizmom, ne daruje ovoj priči ništa iole osobenije niti učinkovitije. Dodatni teret predstavlja i pozamašna baština u vidu priča upravo tako dramaturški ustrojenih filmova, na čelu sa Stounovim Salvadorom, Spotisvudovim U plamenu Nikaragve, kao i par vrsnih filmova iz opusa velikog Koste Gavrasa. Na to se nadovezuje i Garlandov nespretan hod po takođe minskom polju (pritom, posve očekivanom) ideološkog aspekta ove priče; jednostavno, repertoarski film mora da bude robustan u svakom domenu, što se dakako odnosi i na ideološki sloj, a Garland se upravo u toj ravni kreće odveć bojažljivo gledajući da ne uvredi nijedan deo nijednog od potencijalnih gledalačkih slojeva, te Građanski rat, koji naoko kreće od nazoviodrešite postavke da je građanski rat na tlu Amerike naprosto neizbežan, a stiže u potpunoj pometnji, u kojoj nijedno ideološko tumačenje ne zadovoljava analitičnije gledaoce. Ovo je u ideološkom pogledu nepotrebno lapidaran film i čini se da se Garland po tom pitanju svesno ukopava u tački jalove ekvidistance, koja pak koren možebiti ima u tome da je i na mikro i na makronivou lako pojmljiv strah od raspada bilo kog oblika ljudske zajednice zapravo do dana današnjeg ostao duboko internalizovan, pa onda, kao i svaki drugi skrajnuti čir, u nekom trenutku naprosto mora da implodira ili eksplodira, uz uverenje da je, nakon tamošnjih građanskih sukoba iz sada već pluskvamperfekta, američki strah od vlastite disolucije istaknut već u samom nazivu te savezne megadržave – SAD.

Dabome, sasvim je legitimno da autor veruje kako višedecenijski greh i nepresušna navada globtroterski shvaćenog intervencionizma kad-tad mora da dođe na naplatu, ali na pleća scenariste i reditelja (dakle, u oba slučaja Garlanda) i ostatka autorskog dela ekipe pada teret ubeđivanja gledalaca da je to u filmu rečito, i u filmskom i zanatskom smislu upečatljivo artikulisano predočeno i pojašnjeno. Ali to u Građanskom ratu nije slučaj, te je Garland u svom najskupljem filmu, a skupa sa finansijerima i producentima, krenuo put jalovišta u kolektivnom filmofilskom pamćenju na kojem, na iole duže staze, završavaju ovako brzopotrošni i suštinski nenadahnjući filmovi, naravno, mimo njihove upotrebljivosti u prikazivačkom smislu i u nekom opštem rezonu njihovog postojanja.