Ključna slabost Maje Gojković (a i radikalske stranke u celini), koja može imati uticaj u drugom krugu izbora, jeste to – da ona (osim Šešelja) nema koga drugog da pokaže pored sebe, da nema ekipu za gradsku upravu
Naizgled, najveće iznenađenje na lokalnim izborima u Srbiji dogodilo se u Novom Sadu, jer je u prvom krugu (izlaznost 39,2 odsto) radikalski kandidat za gradonačelnika Maja Gojković dobila 44.013 glasova, dok je kandidat Demokratske stranke Borislav Novaković dobio 34.300 glasova. Bez obzira na značaj ove razlike od 10.000 glasova, pri proceni rezultata treba imati u vidu da je zapravo samo Novaković u prvom krugu imao konkurenciju u svojoj ciljnoj grupi glasača, pa je u toj grupi Branisalv Pomoriški (LSV) osvojio 8450 glasova, Đorđe Bašić (PSS) 5243 glasa, Dejan Mikavica (DSS) 3942 glasa, Miodrag Isakov (RV i SPO) 3556 glasova, Miloš Tomić (G17 plus) 2171, itd. To, naravno, ne znači da Novaković jednostavno može računati na „pribrajanje“ ovih glasova u drugom krugu izbora – ali se većina posmatrača slaže da on ipak, na kraju, može pobediti (svaki glas iznad 50.000 glasova, u biračkom telu od teorijskih ukupno 268.745 glasova, verovatno će doneti pobedu nekom od kandidata).
U danima između dva kruga glasanja za novosadskog gradonačelnika oba kandidata krenuli su oštrije da obznanjuju slabosti konkurenta. Glavna slabost Maje Gojković je što je njena glavna „vrlina“ da je važila i važi za Šešeljevu miljenicu i da bi zapravo posle eventualne pobede na izborima ona u Novom Sadu bila samo (skladna) figura ovog „haškog stanara“, koji ju je čak oglasio kao zvaničnog advokata branioca po optužbi za ratne zločine. No, kako je taj advokatski zadatak daleko „iznad“ Majinih dosadašnjih stručnih iskustava, posao će verovatno obavljati njen brat. Naime, Gojkovićka se u javnosti kao nečiji pravni zastupnik oglasila prvi put tek pre nekoliko meseci, kada je uzela u ruke slučaj odbrane poslanika DS-a, Alana Selimovića, optuženog da je zloupotrebljavao tuđe poslaničke kartice prilikom glasanja u Skupštini Srbije. Tako, sada imamo komičnu situaciju da Maja Gojković optužuje Boru Novakovića da je davao u zloupotrebu svoju poslaničku karticu u Skupštini Srbije, dok je ona pre nekoliko sedmica, u slučaju Selimović, upravo to negirala.
Druga, a sigurno i ključna slabost Maje Gojković (a i radikalske stranke u celini), koja može imati uticaj u drugom krugu izbora, jeste to – da ona (osim Šešelja) nema koga drugog da pokaže pored sebe, da nema ekipu za gradsku upravu. Kadrovska beda u redovima ove stranke u Novom Sadu, ne samo da je logična nego je i katastrofalna. Tu činjenicu sada pokušava da iskoristi Novakovićev štab, pa izlazi sa propagandnim sloganom da „on ima tim“ (mada bi se i o pojedincima iz tog tima mogla koja prozboriti). Uostalom, kad se sve sabere i oduzme, Novi Sad je u proteklih osam godina izdržao ogromne nedaće i ponovo se digao do možda najuspešnijeg i najdinamičnijeg grada u Srbiji – a to je u znatnoj meri zasluga tog Novakovićevog tima.
Borislava Novakovića je najteže „načeti“ tamo gde Gojkovićkin štab upravo najviše pokušava – na korupciji. Kao „čovek na vlasti u gradu“ već osam godina (od 1996. do 2000. godine bio je potpredsednik, a nakon toga predsednik gradske skupštine) on sigurno snosi deo odgovornosti za rašireno mišljenje da je i u Novom Sadu bilo krupne korupcije, da su pojedini bogataši i mafijaši imali privilegije, itd., ali njemu lično gotovo ništa nije uverljivo prišiveno. I ne samo da svih ovih godina nije pokazivao nikakvu bahatost moćnika i bogatuna, već je, naprotiv, strpljivo gradio imidž skromnog i pažljivog gradskog domaćina. Ako na izbore izađe onaj deo Novog Sada koji, tradicionalno, upravo to ceni – Novaković može da pobedi.
No, ta pobeda ne može da reši sve krupne komplikacije do kojih je već došlo nakon proglašenja izbornih rezultata za gradsku skupštinu Novog Sada. Naime, u tom organu, od ukupno 78 mesta, radikali su zauzeli 34 stolice, Demokratska stranka 24, Zajedno za Vojvodinu devet, DSS pet, PSS tri i SPS tri. Taj raspored posledica je neverovatne okolnosti da Reformisti Vojvodine ovoga puta nisu osvojili nijedno odborničko mesto, a da je stranci G17 plus nedostajalo četiri glasa do cenzusa (sud nije dozvolio novo prebrojavanje, iako ova stranka tvrdi da zapravo ima tih nekoliko nedostajućih glasova).
Već letimični pogled na ovaj raspored snaga pokazuje da većinu ne mogu okupiti samo dve stranke (ako isključimo „nemoguću koaliciju“ SRS-a i DS-a), već najmanje tri. Kada se, međutim, uz ove brojke dodaju dosad date izjave pojedinih stranaka „sa kim nikako neće“, formiranje većine se čini nerešivim poslom. Naime, DSS je izjavio da nigde neće „sa Čankom, Kasom i Ugljaninom“ (što ovde znači da neće sa koalicijom Zajedno za Vojvodinu). SPS je izjavio da ovoga puta neće sa radikalima (ukoliko ta izjava nije taktičke naravi). Boris Tadić je upravo u Novom Sadu, napadno, i posle razgovora sa Koštunicom, ultimativno izjavio da će razvrgnuti kohabitaciju u Beogradu (to jest ići na vanredne izbore), ako bilo gde DSS uđe u koaliciju sa radikalima – što je verovatno posledica njegovog „predosećanja“ da to preti Novom Sadu.
Naime, ako broj varijanti smanjimo na realistične mogućnosti, postoje samo dve-tri kombinacije. Po jednoj, koju je u igru ubacio Koštuničin čovek u Novom Sadu Dejan Mikavica (čije srce kuca „radikalski“ već deset godina), koalicija radikala, SPS-a i DSS-a mogla bi imati 42 glasa u Skupštini sa 78 mesta. U drugoj varijanti, bez radikala, pa i bez SPS-a – koalicija DS, Zajedno za Vojvodinu, DSS i PSS mogla bi udružiti 41 mandat. Treće varijante gotovo da nema, osim da se, eventualno, formira manjinska vlada sa Demokratskom strankom na čelu, koju bi samo „podržavao“ DSS svojim glasovima, od prilike do prilike. O manjinskoj vladi je već krenuo glas po gradu, a kombinacija je zabavna najviše zbog toga što bi predstavljala svojevrsnu klackalicu sa republičkom vladom koju bi eventualno u narednim mesecima samo „podržavala“ Demokratska stranka (umesto SPS-a). Tako bi ove dve stranke mogle da se međusobno ucenjuju „na svim nivoima“ – što je omiljena disciplina u srpskoj politici. Naravno, postoji i mogućnost da se zbog blokade u gradskoj skupštini raspišu vanredni gradski izbori. U svim ovim kombinacijama od velikog značaja biće rezultat drugog kruga izbora za gradonačelnika Novog Sada.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
