Policija u svom današnjem obliku postoji, hajde da kažemo, od Žozefa Fušea, Napoleonovog Jovice Stanišića, dakle jedno dvesta godina. Balzak nas na više mesta izveštava o sistemu dosijea koje je francuska policija vodila sredinom XIX veka o svakome ko joj je bio i najmanje sumnjiv (najbolji opis je u knjizi Sjaj i beda kurtizana): desetine hiljada formiranih predmeta sa svim mogućim detaljima. Ali, već tada su podaci iz dosijea bili neprihvatljivi kao dokaz na sudu. Balzak, međutim, upozorava da su ta dosijea bila korišćena u političke svrhe na najstrašnije načine. Ako preskočimo jedan i po vek, dolazimo do slučaja „Vojko i Savle“, u „Politici“ početkom 1987. godine, smrdljive paškvile ispisane kopitom do sada nepoznatog počinioca i zasnovane na sadržajima dosijea Službe državne bezbednosti koje je ustupio neki Dušan Stupar, tadašnji načelnik Centra SDB-a za Beograd, koji je zbog toga i najuren.
Tu sramotu sa „Vojkom i Savlom“ pominjemo ovde iz dva razloga: prvo, time je obeležen početak kontinuirane i dosledne unutrašnje politike Slobodana Miloševića; drugo, to je prvi slučaj od 1945. da su sadržaji tajnih personalnih dosijea Službe iscurili u javnost na pogrešan, dakle nekontrolisan način, suprotno interesima Službe i države, što ukazuje na infiltraciju Službe po određenoj političkoj kamarili. O tome će, uostalom, više znati tadašnji načelnik SDB-a Dragan Mitrović, koji je Stupara i najurio, a bio bi ga najurio i bez političke odluke Gradskog komiteta da se od njega ogradi – toliko su pravila bila prekršena. Ni Mitrović nije potrajao mnogo duže, uostalom… Bio je to skandal za Službu: naime, sadržaj dosijea, a dosije se u radnoj verziji predloženog zakona definiše kao „zbirka ličnih podataka ili pojedini lični podaci, ukoliko su te zbirke ili podaci nastali u radu Službe državne bezbednosti ili su u njenom posedu“ (Čl. 2 stav 5) službena je tajna zato što je reč o podacima sirovim i neproveravanim, čija je svrha olakšavanje operativnog i analitičkog rada Službe. Uprošćeno rečeno, Služba skuplja sve o svima koji su joj bezbednosno interesantni i to čuva; pa, ako jednoga dana zatreba za krivičnu prijavu ili poverljivu analizu ili informaciju za vrh države ili Vladu, ti se podaci analiziraju i čak proveravaju ako ima indicija da su od značaja. Svako ko je ovde živeo može samo otprilike da zamisli koliko tih dosijea ima i kako su sastavljani; bivši načelnik Službe Rade Marković poverio se Voji Šešelju da je „nasledio 400.000 dosijea“ (zapisnik Anketnih odbora Skupštine Jugoslavije o ubistvu Pavla Bulatovića, februar 2002).
PREDLOZI: Model – ili „radnu verziju“, kako ga zovu u MUP-u Srbije – Zakona o dosijeima SDB-a izradio je stručni tim Centra za antiratnu akciju iz Beograda, sa Bogoljubom Milosavljevićem na čelu, bivšim profesorom na Policijskoj akademiji; ima 55 članova i podugačak je. Mora se priznati sastavljačima da su bili veoma temeljiti i prilično radikalni – što je za svaku pohvalu; i jedno i drugo, to jest. Glavno je to što se uvodi Republička komisija koja bi u roku od 30 dana po svom formiranju preuzela dosijea iz Službe na dalje rukovanje i čuvanje. Ta bi komisija bila parlamentarni organ i imala bi svoju stručnu službu, što je važno. Svaki građanin imao bi pravo da zna je li o njemu vođen dosije i pravo na uvid i dobijanje duplikata ako jeste; državni organi i organizacije, naučne ustanove, mediji itd. imali bi pravo na korišćenje podataka; predviđeni izuzeci iz ovih prava taksativno su i precizno navedeni i vremenski ograničeni; državni interes zaštićen je na moderan i demokratski način. Građanin koji ostvari uvid u svoj dosije (ili dobije kopiju) obavezuje se na čuvanje određenih tajni. Državni organi mogu da iskoriste dosijea za gonjenje počinilaca krivičnih dela za koje je predviđena kazna od pet i više godina zatvora i tako dalje; u celini je materija regulisana na način demokratski i moderan.
E, sad: poglavlje peto ovog zakona odnosi se na „Korišćenje dosijea u svrhe lustracije“. Član 34. obavezuje Komisiju da ovlašćenom organu i organizaciji „pruži obaveštenje o tome da li su zaposleni u Službi državne bezbednosti i saveznim službama bezbednosti i saradnici tih službi za koje se traži provera učestvovali u predlaganju, naređivanju, vršenju ili svojim obaveštenjima ili na drugi način doprinosili izvršenju dela u vezi s kršenjem zajemčenih sloboda i prava čoveka i građanina“. U pogledu vremenskog opsega model Zakona daje dve alternative: ili od 1945. ili od 28. septembra 1990, pa do stupanja zakona na snagu. Kao predmet provere, to jest subjekti lustracije, navode se sledeća lica: poslanici i odbornici skupština svih nivoa, kao i funkcioneri i rukovodioci tih organa; predsednik Republike i rukovodioci njegove službe; cela vlada, sa sve funkcionerima, rukovodiocima službi, organa i organizacija; izvršni organi lokalne samouprave; sve sudije, tužioci i prekršajne sudije; direktori i članovi upravnih odbora javnih preduzeća, javnih službi, univerziteta, državnih medija i banaka s državnim kapitalom; pripadnika Državne bezbednosti, MUP-a i kazneno-popravnih ustanova.
Dakle, neki ljudi imali bi razloga da se zabrinu za svoju karijeru ako bi se u ovakvu lustraciju ušlo. Takvom lustracijom bili bi, pre svega, pogođeni lažljivi dostavljači i njihove veze u Službi koje su bile svesne da su dostavljeni podaci lažni ili zlonamerno iskrivljeni, ali i ljudi koji su svesno u političke svrhe ili radi svoje koristi zloupotrebili podatke iz dosijea. Ako za primer uzmemo pomenutu bruku sa „Vojkom i Savlom“, već se mogu nazreti ugroženi lustracijom; ako se prisetimo raznih gorana matića, ivana markovića i ostalih propagandista iz trusta pilećih mozgova „specijalnih operacija“ Miloševićevog režima, spisak je podugačak. A ako se neko uskopisti i počne od 1945 – a može i od septembra 1990 – tu bi moglo da poleti perje naveliko, da se izgube poslanički i odbornički mandati i već što spada, uključujući i krivično gonjenje. Treba reći takođe da je zabrana obavljanja gorenavedenih funkcija lustriranim pojedincima ograničena na pet godina (alternativno rešenje: deset godina) od stupanja zakona na snagu; koliko god budu vrištali zbog lustracije, treba ih podsetiti da su prošli bolje od, na primer, Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i mnogih drugih koji nisu bili krivi ni za šta, pa ni za lažno svedočenje na bližnjega svoga.
PRIMEDBE: Naravno da je sadašnje rukovodstvo Državne bezbednosti pobesnelo na ovakav predlog zakona o dosijeima: upućen je niz primedbi i zamerki, u veoma službouljudnom i legalističkom tonu, naravno. Deo tih primedaba zaslužuje pažnju: na primer, da treba voditi računa o kontraobaveštajnom radu Službe, koji je po prirodi stvari dugoročan i predstavlja tajnu; to Predlog zakona ima u vidu jer štiti podatke od značaja za bezbednost Republike sadržane u dosijeima, ako se dokaže da su takve prirode. Druga primedba je da bi otvaranje dosijea dovelo do „dekonspirisanja rada RDB-a i to u najosetljivijim segmentima, kao što su izvori podataka i metod – način saznanja, a što bi moglo imati dalekosežne posledice za budući rad Resora, a time i bezbednost Republike Srbije“. To je dizanje nepotrebne panike: Predlog zakona vodi računa o interesima bezbednosti Republike; osim toga, „budući rad Resora“ je neizvestan jer se osniva nova agencija ili direkcija umesto dosadašnje Službe i to sa dobrim razlozima. Uz to spada i primedba o „lustraciji i za pripadnike DB-a“, koja po mišljenju Resora „predstavlja čistku bez prethodno utvrđene krivične odgovornosti“. Ove dve poslednje primedbe graniče se sa cinizmom: Služba upetljana do guše u stvaranje paravojnih formacija, ratovanje van granica Republike, trgovinu drogom na veliko i politička ubistva, sve to – koliko do sada vidimo – korporativno, kao institucija, bez ijednog glasa protesta, poslednja je koja može da stavlja bilo kakve primedbe na odredbe o lustraciji; uostalom, zakon se zbog njih i donosi.
