Sekularizacija, skupa reč

U pesmi Jovana Jovanovića Zmaja Slon, šestorica slepih prijatelja odlaze u Indiju da vide slona. Jedan opipa slonovo uho i potpuno je siguran da slon izgleda kao lepeza, drugi rep i zaključuje bez sumnje da ta životinja izgleda kao uže, treći mu priđe s boka i već zna – slon izgleda kao zid. Ova parabola koju je Zmaj pretočio u pesmu, a potiče iz Indije, široko je primenljiva. Između ostalog i na ovdašnje debate o sekularnoj državi, mešanju, uplitanju i uticajima. Naime, pojam „sekularna država“ jedni upotrebljavaju kao izgovor da oduzmu pravo Crkvi da se uopšte čuje u javnosti, tumačeći sekularnost kao davanje dozvole da se crkve i verske zajednice zatvore u svoje dvorište. Drugo će opet, objašnjavajući da cilj sekularizacije nije potiskivanje religije, time u sledećem skoku pravdati svaku privilegiju i svaki istup crkvenih velikodostojnika, odričući pravo drugima na kritiku.

Ako bi se u nekoliko reči opisao poslednjih stotinak godina u odnosima SPC–država, najpre bi moglo da se zaključi da je u najvećem delu država (uspešno) pokušavala da drži Crkvu pod kontrolom iako joj je nekada ta kontrola neočekivano i ozbiljno izmicala; da je mnogo toga zavisilo od ličnih odnosa što je posebno bilo primetno za vreme komunizma kada Crkva jeste bila značajno ugrožena ma koliko da je neko mogao, a to se obično uzima kao glavni argument, slobodno da slavi slavu (a mnogo i nisu); instrumentalizacija je postajala sa obe strane iako je znatno češće i mnogo netransparentnije država pokušavala da instrumentalizuje Crkvu, nego što je to bio obrnut slučaj; crkveni velikodostojnici su snosili odgovornost koliko su i zbog čega to dopuštali; poslednjih dvadesetak godina u ovom odnosu bilo je saradnje i slaganja, ignorisanja i sukoba, pohvala koje su išle preko svake mere, ali i sličnih otpora. Na kraju, ni Crkva a ni državna vlast nisu homogena tela iz kojih izlazi samo jedan glas. U proteklih nekoliko godina, svedočili smo gorljivim komplimentima na račun državnog vrha od strane najviših predstavnika SPC, ali i veoma ozbiljnim kritikama upućenim ponašanju odnosno delovanju Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Kakva je situacija u regionu danas? Koje poruke iz Crkve dolaze?

CRNOGORSKI CUNAMI I TALASANJA

U danima kada ovaj tekst nastaje, u Cetinju su opet demonstracije. Psuje se potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović, šalje se „hvala“ Nenadu Čanku i ostalim „srpskim saborcima“, sa govornice gde se čita deklaracija protesta sadašnja vlast se poziva da podnese ostavku, njeni predstavnici se nazivaju „bagrom izdajničkom“, a događaji od petog septembra opisuju se rečima poput: „Stotine policajaca pucalo je na starce i žene“. U danima kada ovaj tekst nastaje, predsednik Milo Đukanović raspisao je lokalne izbore u Cetinju za kraj godine.

Istovremeno, dok se najavljivalo da će cetinjski parlament izglasati dodeljivanje cetinjskog manastira kanonski nepriznatoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, stigla je vest da je Vlada Crne Gore naložila da se bez odlaganja kao nosilac prava i svojina upiše, umesto Cetinja, država Crna Gora. Potpisivanje Temeljnog ugovora između SPC i Crne Gore najavljuje se već neko vreme. Tamošnja Vlada neprestano hoda po žici, a oni koji bi da je gurnu nalaze se sa svih strana.

U apelima, koji jedan drugog sustižu, potpisnici iz regiona koji sebe vide čuvarima liberalnih vrednosti i koji se jesu, u nekim drugim vremenima, borili za zaštitu ljudskih prava, danas predstavljaju režim Mila Đukanovića kao zlatno doba demokratije i pluralizma, zalažu se na papiru za multikonfesionalnost i pluralnost, za Evropu i antifašizam, istovremeno se zalažući za kršenje zakona, odnosno ukidanja prava jednoj verskoj zajednici da vrši svoj verski obred, podržavaju bivši crnogorski režim, ogrezao decenijama u korupciju i kriminal. I kao što su godine vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke ogolile ovdašnje društvo, političke i ine elite, pojedince iz svih sfera, tako je i pad režima Mila Đukanovića jednako pokazao dvostruke aršine dela javnosti.

Dok se odlazak crkvenih velikodostojnika u cetinjski manastir, pod oružanom pratnjom, u helikopteru, iza pancirskog štita, predstavlja kao poraz Crkve, ono svakako jeste pokazatelj dokle je spremna da ide bivša vlast kako bi (po)vratila svoje pozicije. Crkva je imala pravo na ustoličenje mitropolita u sedištu mitropolije, demonstranti su imali pravo da mirno iskažu svoje neslaganje, što je većina, kako se čuje, i radila. Govor mržnje, najave nasilja i pretnje, blokada puteva, paljenje guma, sprečavanje ljudi da se kreću, napadi na novinarske ekipe i policiju, pozivanje policije da otkaže poslušnost, sve to ne zvuči kao izraz tolerancije i pluralizma i daleko je od mirnih demonstracija. Kao što ni reči Mila Đukanovića, u intervjuu datom „Jutarnjem listu“ nisu tako zvučale dok je govorio o „retrogradnoj klerofašističkoj menažeriji“, o odbrani Crne Gore ako treba i iz šume, o krvavom mitropolitu i današnjem vremenu kao onom koje je gore nego Miloševićevo.

Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori se, s druge strane, našla u vrlo delikatnoj poziciji. U središtu političke arene i identitetskih borbi pokušava da balansira. Iako, u nekim ranijim vremenima teško da bi moglo da se, kao odgovor na sve ono što se događa, čuju iz Crkve uporni pozivi na pomirenje i smirivanje napetosti, ovog puta to ipak jeste bio slučaj. Nisu ni patrijarh Porfirije ni mitropolit Joanikije u ovim danima govorili o „nama“ i „njima“, o neprijateljima, nisu pravili istorijske paralele koje često umeju da završe na klizavom terenu, nisu insistirali na poziciji žrtve u bilo kom vidu. Naprotiv, u tim govorima je mahom sve bilo okrenuto pozivima na mir, oproštaj i stišavanje mržnje.

KORAK UNAZAD

Ako bi neko analizirao izjave današnjeg crkvenog vođstva u prethodnim mesecima, pronašao bi na više načina formulisanu potrebu – makar to bilo samo u rečima – da se država i Crkva jasno odvoje.

Patrijarh Porfirije je viđen u delu javnosti kao favorit ovdašnje vlasti za prvog čoveka SPC. S druge strane, oni koji poznaju njegovo delovanje mogli su da pretpostave da će ti odnosi, kakvi danas i jesu, biti veoma korektni, ali ne više od toga. Već u besedi na ustoličenju februara ove godine, patrijarh je naglasio da njegovo delovanje neće sadržati partijsko bavljenje politikom, ali da će ono uključivati bavljenje politikom u onoj meri kolika je ona zalaganje za zajedničko dobro. Ponavljao je to dosta puta na različite načine, uglavnom naglašavajući da Crkva ne može biti stranačka te ne može podržavati jednu opciju protiv druge. Ono što se do sada vidi jeste da odnosi prvog čoveka Crkve i prvog čoveka države ne privlače više pažnju javnosti. Mahom, reč je o svedenim susretima i biranim rečima. Izgleda kao da ovdašnja hijerarhija SPC, odnosno donekle mlađi episkopi, razumeju da im je distanca od države, za početak makar u porukama koje se šalju, korisna i za misiju Crkve, i za njenu sliku i ulogu koju ima u društvu. Međutim, teško da su stvari tako jednostavne.

S jedne strane, tu je povezanost verskog i nacionalnog koju mnogi, diljem regiona, koriste za svoje različite interese, tumačeći je obično u ključu „protiv nekog“. Tu je i finansijska podrška i druge prednosti koje Crkva uživa. Takođe, ovdašnja vlast, a možda je u tome izuzetak po intenzitetu i sveobuhvatnosti ali ne po samoj nameri, dobrano se trudi da iskoristi svakog aktera i svaku instituciju za svoje, veoma parcijalne, interese. Otuda je crkveni otklon mogući početak veoma složenog procesa, koji teško da će biti pravolinijski i da uopšte neće koštati Crkvu.

foto: miloš milivojević / tanjug

JEDAN SUSRET, VIŠE PORUKA

U nekoliko dana nakon ustoličenja mitropolita Joanikija, predsednik Aleksandar Vučić je dva puta bio gost Patrijaršije – jednom, kako zvanično objašnjenje glasi, da razgovara o završetku Hrama Svetog Save, drugi put povodom 80 godina od osnivanja sistema koncentracionih logora u Jasenovcu, odnosno obnovi manastirskog kompleksa. I ovom prilikom su isplivale drugačije poruke iako u prvi mah to ne bi tako zazvučalo.

Predsednik Vučić je govorio o potrebi gradnje svesrpskog svetilišta u Donjoj Gradini, gde bi se podsetili na sve zločine počinjene nad našim narodom na teritorijama koje danas nisu pod kontrolom srpskog naroda. Pričao je i kako se Srbija ne stidi svojih žrtava, da je ponosan što Srbija pamti, da su jasenovačke žrtve junaci… Sve je to deo uobičajenog repertoara. Mahom političke, pa i verske elite u regionu su isticale kad god mogu „svoje žrtve“ i „njihove počinioce“, „svoja stradanja“ i „njihova zverstva“. I ništa u toj postavci, kada je reč o žrtvama, ne bi bilo sporno da nije skoro uvek bilo reč samo o mučeništvu „naše strane“, da se onda te žrtve nisu koristile takoreći kao oružje protiv onih drugih, da je pamćenje na njih zloupotrebljeno zarad raspirivanja kojekakvih (budućih) mržnji. I ta se gradnja sebe kao žrtve podstiče od strane države, društvenih aktera i mnogo puta do sada i verskih, što vodi u krajnjoj liniji ponavljanju zla.

Međutim, od kada je postao patrijarh, prvi čovek SPC je nekoliko puta govorio o žrtvama Jasenovca. Za razliku od nekadašnjeg insistiranja na tome kako smo „mi“ isključive žrtva, a „oni“ isključivi zločinci, naglasio je više puta da su oni koji su stradali nadišli uske okvire pripadanja bilo kom narodu iako se zna ko su bili, postali su svojom žrtvom univerzalni ljudi, na isti način kao što su se oni koji su činili zločine ispisali iz svakog naroda. Takođe, da se u Jasenovcu ne treba baviti brojkama, ko je kome više zla naneo, jer je na tom mestu, kao i svakom drugom mestu stradanja, osramoćen čovek i ljudski rod (naravno, uskoro je u javnosti ponovo krenula rasprava o broju žrtava).

Prvi čovek srpske crkve koji kaže da se na svaki ružan postupak mora odgovoriti praštanjem a ne osvetom, kao i da mi moramo da molimo za oproštaj druge, mogao bi da bude nagoveštaj izlaska iz odnosa nadgornjavanja koje jedino odgovara onima koji zahvaljujući nadgornjavanjima vladaju i grade svoje pozicije u društvu.

Mini intervju – Davor Džalto

Ne postoji jedan model sekularne države

Sa profesorom Univerzitetskog koledža u Stokholmu Davorom Džaltom, umetnikom, filozofom i religiologom, razgovaramo o odnosu Crkve i države, o prijemčivom sekularnom modelu, o problemima koje živimo.

„Vreme„: Kada posmatrate odnos Crkve i države u Srbiji, koje aspekte vidite kao značajne?

Davor Džalto: Za početak, postoji nedovoljno promišljanje i preispitivanje paradigmi u okviru kojih se kreću odnosi Crkve i države. Prečesto čujemo teze da Crkva ne treba da se meša u politiku, o razdvojenosti Crkve i države u sekularnom modelu, ali to je sve na nivou parola. Šta bi uopšte značilo da se Crkve meša ili ne meša u politiku? U koju vrstu politike? U kojim segmentima? Nema razloga nijednoj crkvi, a pogotovo dominantnoj i koja ima značajan uticaj, osporiti pitanje postojanja u javnoj sferi, niti se može osporiti pokušaj da svetonazori i vrednosti verskih zajednica utiču na donošenje i određenih političkih odluka. I to je nešto što se dešava u svim zemljama.

Vaša rečenica bi, u određenim krugovima, bila okarakterisana kao pokušaj klerikalizacije društva, što otvara drugu temu, temu percepcije odnosa Crkva–država u ovdašnjoj javnosti kod određenih građanskih, liberalnih krugova.

Uopšte ta percepcija građanskog društva je više nego sporna, jer ono, u tim viđenjima, predstavlja nekakvu kolektivnu fantaziju lišenu istorijskog i bilo kog drugog ovdašnjeg konteksta. Određeni takozvani liberalni krugovi su duboko uvereni da su liberalno, građansko, s jedne strane, i patriotsko, s druge, krajnje suprotstavljene stvari. A liberalizam je zapravo jedna od modernih, za nacionalnu državu konstitutivnih ideologija i ta se vrsta patriotizma naziva ustavnim, konstitucionalnim patriotizmom. Ali na Zapadu, što ovdašnji krugovi uzimaju za svoj uzor, to nije odvojeno. I onda dolazi do nesporazuma da oni neće da razumeju kako je u svim državama u kojima je istorijski važnu ulogu igrao protestantizam, a koje su predvodnice onoga što nazivamo liberalne države Severne Amerike i Evrope, zapravo premrežavanje i postojanje crkve i religije u javnoj sferi i obrnuto bilo toliko dominantno da je jedini razlog zašto se ono ne vidi onaj zbog čega ribe ne vide vodu. Naime, ono je sveprisutno. Iz protestantizma je nastala javna liberalna ideologija i tamo se na ovaj način ne postavlja pitanje mešanja crkve i države iako će i svi oni danas reći da žive u sekularnim državama. Kod nas se krećemo u gomili šumova, nejasnih koncepata koji se koriste za dnevnopolitičke svrhe, za promovisanje pojedinaca i njihovih sitnih interesa, čime se nanosi šteta društvu jer se unosi dodatna zbunjenost u javnost.

Koji model sekularne države odnosno odnosa o kojem pričamo smatrate najboljim za Srbiju?

Važno je reći da ne postoji jedan dominantni odnos, to jest teorijski model sekularne države. U najvećem broju, afirmiše se sekularni koncept u smislu da religijske zajednice nemaju direktan uticaj na legislativu. Znači da se religijski kanoni i pravila ne prenose u državno zakonodavstvo, ali ni to nije kod svih. Mislim da bi u Srbiji najvažnije bilo da Crkva i država zadržavaju distancu, da ne postoji suviše velika bliskost, ali da između crkvi i verskih zajednica i države postoji komunikacija i uvažavanje kada je reč o zakonskim rešenjima koja su od značaja za te zajednice i crkve, odnosno za koje one smatraju da zadiru u njihova učenja i religijske prakse.

Jedna od fundamentalnih stvari demokratskog društva je informisani, obavešteni i iskreni dijalog. Bez toga je sve fingiranje demokratije. I u ovom odnosu mislim da je on najvažniji, ali ne dijalog gde jedan dolazi iz pozicije moći i u suštini diktira, nego da se zaista slušamo i izađemo sa rešenjima koja uvažavaju sve koji u njemu učestvuju.

Druga stvar koju smatram važnom je da prestanemo da pričamo o personalnim odnosima jer ćemo onda svaki put sa novim predsednikom i patrijarhom da nanovo definišemo odnos Crkva–država. I konačno, svaki model koji se propagira može da se zaobiđe ako mu se pristupi površno i neiskreno. Ako elite, i političke i verske, ne zastupaju interese širokog broja ljudi. Bez toga će sve biti prazna forma koja će sve svesti na lična poznanstva.

foto: privatna arhiva