Sedeći na vrhu sveta

Pobedivši Stefanosa Cicipasa u dramatičnom preokretu u finalu, a prethodno Nadala u jedva nešto manje dramatičnom polufinalu, Novak Đoković je osvojio drugu titulu na pariskom Rolan Garosu i još više učvrstio svoj rekordno dug boravak na čelu ATP liste – 325 nedelja zaredom, a trajaće to još… Ako potraje do kraja decembra, biće to novi rekord svih vremena: sedam godina kao prvi na ATP listi na kraju takmičarske sezone.

Već smo se navikli na Đokovićeve pobede i trofeje, i neko bi se mogao zapitati zašto je još jedna pobeda toliko važna. Pobeda na grendslem turniru je uvek važna. U Đokovićevom slučaju još je važnija jer je na drugim grendslem turnirima već pobeđivao bar po tri puta, a na pariskom je tek sada došao do druge titule. I tako je postao jedini aktivni igrač koji ima bar po dve titule na svakom od četiri najveća teniska turnira. Ništa manji podvig nije ni sama pobeda u polufinalnom meču protiv „kralja Rolan Garosa“, Rafaela Nadala. Novak je sada uspeo tek drugi put ovde da ga pobedi, a to nikom drugom nije pošlo za rukom (zapravo, još se samo Robin Soderling može pohvaliti jednom jedinom pobedom nad Nadalom na Rolan Garosu). Kada je Đoković prošli put pobedio Nadala na šljaci Rolan Garosa (2015. godine), nije uspeo da osvoji titulu jer je u finalu izgubio od „uvek neugodnog“ Stena Vavrinke. A sledeće godine, kada je Đoković osvojio titulu na ovom grendslemu, Nadal je bio povređen i nije učestvovao. Takav splet događaja je naveo neke „zagrižene“ Nadalove navijače da omalovažavaju Novakov prethodni uspeh na Rolan Garosu: te kad je pobedio Nadala nije bio najbolji i izgubio je finale, a kad je osvojio turnir, Nadal nije učestvovao… Ta, inače slabašna argumentacija više nije ni za spominjanje – Novak je osvojio Rolan Garos usput pobedivši i Nadala, koji je svakako istorijski najbolji na ovom turniru.

VELIKA TROJKA

I to nas vodi ka razmatranju pitanja ko je najbolji teniser današnjice, u prvih dvadeset i nešto godina trećeg milenijuma (uvek je nezahvalno govoriti u sportu o „najboljem svih vremena“ jer vremena se menjaju, kao i vrste i broj takmičenja), a tu su nesporno samo tri kandidata: Rodžer Federer, Rafael Nadal i Novak Đoković. Mnogi smatraju da je odgovor jednostavan: sabereš ukupan broj titula na grendslem turnirima, turnirima Master serije i ATP finalima (eks Masters kup), eventualno obratiš pažnju i na međusobni skor „velike trojice“ i to je to (vidi okvir). Znači, Novak Đoković. Ima smisla jer sva tri igrača su u poznim godinama i uglavnom se fokusiraju na ove glavne (major) turnire, ali da pogledamo malo detaljnije.

Novak je pobedio na devetnaest grendslem turnira i nedostaje mu još jedan trijumf da dostigne Nadalovih i Federerovih po dvadeset (na četvrtom mestu je sa 14 titula veliki Pit Sampras, tek za poređenje). Ali, Đoković je osvojio prethodna dva u ovoj godini, u boljoj je formi, mlađi je (od Nadala samo godinu dana, ali od Federera skoro šest godina), pa se može očekivati da dostigne i prestigne svoje glavne rivale u ovom segmentu. I dok su sva trojica osvajali sve grendslem turnire u karijeri, samo je Novak već jednom ostvario pobede na četiri grendslem turnira zaredom (2015–2016). U teniskoj open eri, u muškoj konkurenciji, to je pošlo za rukom još samo legendarnom Rodu Lejveru i to 1969, u prvoj godini open ere (istina, Lejver je pobedio na sva četiri u istoj sezoni). Novakovi rivali to nikad nisu uspeli. Da ponovimo i da je jedino Đoković od njih trojice pobedio bar dva puta na svakom od četiri grendslema, što nam govori o njegovoj svestranosti i prilagodljivosti svakoj podlozi. Nadal je, na primer, više od pola svojih grendslem titula osvojio u Parizu, na šljaci, čak 13 od ukupno 20. Osim toga, jedino je Đoković igrao bar po šest puta u finalu svakog grendslema.

Na devet turnira Masters serije Đoković je trijumfovao 36 puta, isto kao i Rafael Nadal, dok Rodžer Federer ovde malo zaostaje sa 28 titula (četvrti je Andre Agasi sa 17 trijumfa). Važno je napomenuti da je Novak jedini u istoriji uspeo da bar po jedanput osvoji titulu na svakom od devet turnira Masters serije, što opet govori o njegovoj svestranosti i prilagodljivosti podlozi. U ATP finalima (eks Masters kup, jedan turnir na kraju sezone na kome učestvuje prvih osam sa ATP liste), Federer je trijumfovao šest puta, Đoković pet puta, a Nadal – nijednom (Pit Sampras i Ivan Lendl sa po pet trijumfa dele drugo mesto sa Novakom). U međusobnim susretima, na svim turnirima i svim podlogama zbirno, Novak vodi protiv oba svoja rivala: protiv Nadala sa 30:28, a protiv Federera sa 27:23 (Rafael Nadal vodi protiv Federa sa čak 24:16).

Nije zgoreg spomenuti ni Olimpijadu na kojoj se tenis ponovo igra od 1988, nakon duge pauze od 64 godine. Jer ova 2021. je olimpijska godina, i to prvi put u istoriji u „neparnoj“ godini. Tu jedno zlato u pojedinačnoj konkurenciji ima Rafael Nadal (2008. godine), dok Federer i Đoković u tome nisu imali uspeha (kao referenca neka posluži podatak da je od ponovnog uvođenja tenisa na Olimpijske igre Škot Endi Marej jedini sa dve zlatne medalje, i to na poslednje dve Olimpijade, 2012. i 2016. godine).

VELIKA OČEKIVANJA

Sigurno je da Novak, kao ni ostali igrači, ne seda za radni sto 1. januara svake godine i da ne pravi plan šta će sve osvojiti i koje će sve rekorde oboriti naredne sezone. To rade zaludni navijači. I čemu se to još Noletovi navijači, posle svega, nadaju? Kao prvo, da osvoji sva četiri grendslema u istoj sezoni. Na primer, u ovoj sezoni, u kojoj je već obavio pola posla u „svojoj“ Australiji i „Nadalovom“ Parizu. Još „samo“ Federerov Vimbldon i US Open. Čuj, samo… Zatim, da u istoj godini pored sva četiri grendslema pobedi i na Olimpiskom turniru u tenisu. Već je jednom bio ovde, na dve petine puta (2016. godine), ali stvari nisu dobro išle posle toga na Vimbldonu, US Openu i Olimpijadi.

Treće, da završi ovu takmičarsku sezonu na čelu ATP liste i time postavi novi rekord od sedam godina na tom prvom mestu, na kraju godine. Da osvoji još jedno ATP finale… Mnogo toga priželjkujemo. A zašto verujemo da Novak sve to ili bar skoro sve to može? Zbog neverovatne mentalne snage koju naš igrač pokazuje, a to se videlo i na tek završenom Rolan Garosu. U polufinalu, Đoković je izgubio prvi set od Nadala, a potom dobio sa 3:1 – vraški teška stvar protiv Nadala na šljaci. Protiv mladog Cicipasa je u finalu izgubio prva dva seta. Da je bilo koji drugi igrač bio na njegovom mestu, većina bi se kladila da je stvar gotova. Ali, ako neko to može da preokrene, to je Novak Đoković, jer mu se videlo u očima da neće da izgubi, već da pobedi. I bi tako. Zato što, da potpisnik ovog teksta citira svog kuma Jovu, tenisera amatera: „U tenisu je najvažnija glava, pa onda noge, pa tek onda ruke.“ Mentalna stabilnost i fokusiranost, pa trčanje, pa tek onda talenat i udarci. A Novak Đoković ima i glavu (i to kakvu), i noge, i ruke.