Pre 100 godina Sava Šumanović je u zagrebačkoj Jurišićevoj ulici na broju 24 napravio nekoliko vitraža koji i danas krase prozore oko stepeništa ove trospratnice sagrađene za bogatu jevrejsku porodicu Dajč Maceljski
U centru Zagreba, u ulici koja danas nosi ime po Nikoli Jurišiću, hrvatskom plemiću, vojskovođi i diplomati iz 16. veka, na broju 24 nalazi se umetničko blago sakriveno od očiju javnosti.
Reč je o vitražima koji i danas ukrašavaju prozore oko stepeništa ove trospratnice, a 1924, pre tačno 100 godina, naslikao ih je slavni srpski umetnik Sava Šumanović.
Te godine je, naime, Aladar Baranji napravio adaptaciju ove zgrade koja je 1902. sagrađena za jevrejsku porodicu Dajč Maceljski.
Jurišićeva ulica u urbanom pejzažu grada Zagreba počela je da se formira vrlo kasno. Do 1878. su je zvali Puževom ulicom, a protezala se od Petrinjske do Vrtlarske ulice (danas Palmotićeva). Tokom 18. i početkom 19. veka bila je tek krivudavi puteljak kojim je u jednom delu tekao potok Medveščak napajajući okolna polja i vrtove. Naime, na čitavom prostoru između današnje Jurišićeve, Petrinjske i Draškovićeve ulice prostirale su se obrađene poljoprivredne površine. Tu su, prema pisanju istoričara Franje Buntaka, imali vrtove, polja i oranice stanovnici Vlaške ulice i pripadnici cehova krznara, remenara, sedlara, krojača i obućara.
Danas se pak u Jurišićevoj nalaze neke od najskupljih nekretnina u Zagrebu.
Kroz masivna drvena vrata ulazimo u predvorje zgrade na broju 24 i odmah tu, na samom početku stepeništa, dočekuje nas prvi od šest Savinih vitraža.
Pet ih je ostalo neoštećeno, dok na jednom nedostaje donji deo, telo žene koja prede vunu. Međutim, identičan motiv ponavlja se na još jednom vitražu, pa je moguće rekonstruisati kako je izgledao. Ostale slike predstavljaju muškarce i žene, seljaka, drvoseču, majku sa bebom, ženu sa korpom u kojoj su hlebovi…
Inače, porodica Dajč Maceljski koja je izgradila ovu trospratnicu bila je čuvena po trgovini drvnom građom u Austrougarskoj i Kraljevini Jugoslaviji. Zahvaljujući ocu porodice Filipu Dajču, car Franjo Josip I im je potkraj 1910. dodelio ugarsko-hrvatsko plemstvo sa dodatkom Maceljski, prema Maceljskoj šumi u Zagorju, na samoj granici sa Slovenijom.
Filip Dajč je 1860. u Zagrebu otvorio skromnu trgovinu koja je brzo napredovala zahvaljujući naglom razvoju i prerastanju Zagreba u industrijsko, trgovačko i kulturno središte. Zbog porasta potražnje za građevnim drvetom firma je počela da se bavi šumskom proizvodnjom i preradom crnogoričnog drveta, a od 1884. mnogo rentabilnije hrastovine, zadržavajući proizvodnju i trgovinu ogrevnim i tehničkim drvetom, kao i daskama.
Filipova firma eksploatisala je mnoga šumska zemljišta, među kojima šumu plemićke porodice Sermage u Hrvatskom zagorju, šumu Česma kraj Bjelovara te državnu šumu Žutica. Mnogi članovi porodice stradali su za vreme Drugog svetskog rata i Holokausta.
Porodici Dajč pripadala je i Lea Dajč (1927–1943), najmlađa glumica koja je ikada stala na daske HNK (sa 5 godina) pa su je prozvali i “hrvatskom Širli Templ”.
Gestapo i ustaše su u noći s 2. na 3. maj 1943. uhapsili sve preostale Jevreje u Zagrebu, njih 1.700, a među njima, zajedno s majkom i bratom i Leu. Deportovali su ih u Aušvic u stočnom vagonu u kome je bilo 75 ljudi. Njih 25 je umrlo u vagonu, Lea je bila jedna od njih. Imala je 16 godina. Svedoci kažu da je Leino srce prepuklo od tuge jer nije mogla da izdržati bol i gorčinu koja ju je zadesila. Leina majka i brat ubijeni su u gasnoj komori odmah po dolasku, dok je otac kraj rata dočekao u bolnici u kojoj se skrivao. Stjepan Dajč je umro 1959. u Zagrebu, pokopan je na jevrejskom delu groblja na Mirogoju, a na nadgrobnoj ploči je i Leina slika.
Holokaust je preživela i Vanja Dajč Maceljski, Filipova praunuka i ćerka Roberta i Hilde Dajč Maceljski. Robert, koji je zajedno sa suprugom ubijen u Aušvicu, imao je jednu od najvećih kolekcija umetničkih slika u Zagrebu u kojoj su se nalazila brojna dela, od starih majstora do slikara moderne poput Milivoja Uzelca, koji je na jednom platnu ovekovečio i njegovu ćerku Vanju.
Kako Vanja nije imala naslednike, njena poćerka Bet Bird Poker sada potražuje slike koje su porodici Dajč ustaše oduzele, a nalaze se u nekoliko hrvatskih muzeja.
Kada je 1924. Sava Šumanović oslikao vitraže kraj stepeništa kuće Dajč Maceljski, ni on niti naručioci ovog umetničkog dela nisu mogli da slute kako će za manje od dve decenije svi postati žrtve nacističkog bezumlja.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
