Foto: fonet / medijacentar
Iako se očekivalo da će Srbija konačno dobiti kvalitetne medijske zakone koji će se primenjivati u praksi, dešavanja u proteklih nekoliko meseci i aktuelna javna rasprava ogolili su ogroman jaz između države sa jedne i medijske zajednice sa druge strane i otkrili mnoge unutrašnje sukobe i namere države da potpuno uruši tekovine prethodnih medijskih reformi i institucije nastale na temeljima demokratizacije medija u Srbiji
Nacrti Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima se posle dužeg vremena i mnogo problema konačno nalaze pred javnošću do početka oktobra. Na osnovu onog što znamo iz medija, rokovi za usvajanje oba zakona su probijani u više navrata, radne grupe su se menjale sa novim ministarstvima, prekidale rad, dok je aktuelno Ministarstvo telekomunikacija i informisanja više puta menjalo i formulisalo sopstvene predloge nasuprot onome što je prethodno usaglašeno sa stručnjacima i predstavnicima medijskih udruženja.
DIREKT
Nacrtima dva zakona otvorena su brojna pitanja o tome kako medijska scena u Srbiji može da bude bolja, a jedan od glavnih aspekata oko kojih se i dalje lome koplja je pitanje uvođenja reda u oblast projektnog sufinansiranja medija. Naime, radna grupa za izradu Zakona o javnom informisanju i medijima je posle brojnih nesuglasica tokom protekle dve godine u jednom trenutku utvrdila predlog po kome, kao što predviđa i Medijska strategija, mediji koji konkurišu za projektno sufinansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa moraju da prihvate nadležnost Saveta za štampu. To je trebalo da uvede zakonsku obavezu poštovanja Kodeksa novinara za sve medije koji hoće da koriste javni novac, ali i da omogući zakonsko pozicioniranje Saveta za štampu.
Ova odredba inače već postoji u važećem Pravilniku ministarstva kao podzakonskom aktu, u kome piše da je jedan od kriterijuma za ocenu predloga projekata to da li su učesniku konkursa izrečene mere zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda. Podaci o tome se pribavljaju od stručne službe REM-a za elektronske medije i od Saveta za štampu za štampane i onlajn medije. Međutim, ova odredba Pravilnika se do sada tumačila kao neobavezujuća. Analiza Saveta za štampu je još 2019. upozorila na to da se ovi kriterijumi iz Pravilnika ne primenjuju dosledno, ne važe za sve podjednako i da ih konkursne komisije ne uzimaju uvek u obzir. To znači da javni novac mogu da dobiju i oni koji krše novinarski kodeks, što su prethodnih godina pokazale brojne analize BIRN-a, NUNS-a, UNS-a, Share fondacije i drugih. Ovaj predlog je trebalo da omogući da odredba iz Pravilnika postane obavezujuća, čime bi se konačno stalo na put raširenoj praksi nagrađivanja medija koji krše profesionalne norme.
Međutim, kako za “Vreme” kaže Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu, već na sledećem sastanku predstavnika radne grupe, medijskih udruženja i koalicija sa ministrom za informisanje i telekomunikacije Mihailom Jovanovićem i premijerkom Anom Brnabić, predstavnici države su tražili da se odredba o obaveznom prihvatanju nadležnosti Saveta za štampu obriše jer su “tvrdili da je ovo što je predložila radna grupa protivustavno” i da priznavanje nadležnosti Saveta nije uslov da štampani i onlajn mediji učestvuju na konkursima za projektno sufinansiranje. Uz to, država je predložila i da se podaci o medijima koji krše kodeks traže od Saveta za štampu “ili drugih samoregulatornih tela, iako ta druga samoregulatorna tela ne postoje”, naglašava Gordana Novaković. Da stvar bude komplikovanija, predstavnici države izneli su još jedan, za sada najproblematičniji predlog koji je kao zvanični deo teksta nacrta Zakona otišao na javnu raspravu, a koji Koalicija za slobodu medija smatra “pogubnim za medijsku scenu Srbije i informisanje građana u skladu sa javnim interesom”.
Taj predlog države se odnosi na to da se podaci o kršenju Kodeksa traže samo za one medije koji su prihvatili punu nadležnost Saveta, što praktično znači da svi ostali koji to ne rade mogu da krše Kodeks neograničeno i da konkurišu za projektno sufinansiranje bez ikakvih posledica. Time bi mediji koji prihvataju nadležnost Saveta bili dvostruko sankcionisani ako bi se utvrdilo da su prekršili Kodeks novinara u poslednjih godinu dana. Ostali bi imali odrešene ruke da rade šta hoće.
“Mi smo hteli da država prestane da nagrađuje medije koji se ponašaju neetično, neprofesionalno, neodgovorno, medije koji vode kampanju protiv ljudi, govore jezikom mržnje, lažu. A ovakvom odredbom država pokazuje da želi da ih nagradi, to je upravo suprotno od svega onog što smo mi tražili”, navodi Gordana Novaković.
APERKAT
Na javnoj raspravi, koja je prošle nedelje održana u Beogradu, očekivalo se da će ova važna pitanja biti u centru pažnje, ali je najviše vremena potrošeno na diskusiju o radu i aktivnostima Saveta za štampu. Zašto javna rasprava, umesto da se fokusira na izmenu dosadašnje prakse favorizovanja medija koji krše etički kodeks i druge ključne probleme koje bi nacrti zakona trebalo da otklone, odjednom skreće pravac na ispitivanje rada, finansiranja i kredibiliteta Saveta za štampu? I šta stoji iza svega toga?
“Mi se sada kao bavimo Savetom zbog Saveta da bismo ga navodno gurali u zakon i dali mu neku privilegiju, a zapravo uopšte nije reč o tome nego iza cele priče stoji potreba da se ograniči i spreči finansiranje medija koji šire govor mržnje, propagiraju nasilje, targetiraju političke neistomišljenike, krše Kodeks i zakone. Ideja je da takvi mediji ne mogu da budu finansirani novcem poreskih obveznika”, smatra Ivana Stevanović, izvršna direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija”.
Prema pisanju Cenzolovke, nadležno ministarstvo i država očigledno imaju nameru da ospore Savet za štampu kao jedino telo koje je nadležno za tumačenje Kodeksa. U tome, kao što pokazuje i tok beogradske javne rasprave, ali i analiza Fondacije “Slavko Ćuruvija”, državi pomažu takozvane GONGO odnosno “vladine nevladine organizacije”, koje nastoje da proguraju rešenja koja nisu u skladu sa Medijskom strategijom i skrenu javnu raspravu sa suštinskih pitanja na iscrpljujuće rasprave o radu ovog samoregulatornog tela. Tako su na javnoj raspravi predstavnici pojedinih udruženja i društava novinara pohvalili Ministarstvo informisanja i telekomunikacija što je ograničilo nadležnost Saveta, a istovremeno su promovisali ideju države da bi “trebalo dozvoliti osnivanje i drugih samoregulatornih tela koja bi ocenjivala kršenje Kodeksa novinara Srbije”. U nekim lokalnim prorežimskim medijima piše da u Srbiji već “postoje dva ista samoregulaciona tela registrovana u skladu sa zakonom”, da bi se u istom tekstu navelo da ipak postoje tri, jer su, kako tvrde, “u ovom trenutku zvanično registrovani Savet za štampu, Medijski savet i Komnet”. Inače, Medijski savet kao takav ne postoji, a Komnet je udruženje elektronskih medija.
“Tu postoji nekoliko GONGO udruženja koja su bila najglasnija na ovoj javnoj raspravi u Beogradu”, upozorava Gordana Novaković. “Po mojoj slobodnoj proceni, njih ima jedno 30, a svaki ima po dva-tri svoja medija, osnovali su pet udruženja i svi su u svih pet udruženja. Pritom, uošte ne znamo da li su to udruženja novinara, medija, vlasnika medija, sindikati. Ne zna se šta rade, koje im je rukovodstvo, nemaju sajt niti aktivnosti. Služe tome da daju članove komisije za konkurse za projektno sufinansiranje i oni su sad postali dominantni u tim komisijama u odnosu na relevantne asocijacije. Dakle, ideja im je da osnuju nova samoregulatorna tela, pa da kroz to daju sebi potvrde.”
Prema mišljenju Ane Martinoli, redovne profesorke Fakulteta dramskih umetnosti i predstavnice javnosti u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, te organizacije služe izgradnji takozvanih paralelnih struktura kojima se stvara privid medijske raznolikosti, a čiji je cilj da relativizuju sve što je vezano za postojanje zakona i već ustanovljenih praksi na osnovu kojih Savet za štampu godinama odlučuje.
“Te organizacije služe izvitoperavanju pravila i Kodeksa i drugačijem tumačenju pojmova, čime se otvara prostor da se sve može dovoditi u pitanje. To dugoročno vodi u konfuziju i stvaranje nepoverenja u institucije. Provlačenjem predloga da se uspostave drugi saveti za štampu i druga samoregulatorna tela, ide se u pravcu izgradnje paralelnih struktura koje će služiti tome da se predviđeni procesi obesmisle, da se propisi i zakoni relativizuju, kao što smo videli u konkursima za sufinansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa, gde se sad odjedanput u članstva komisija prijavljuju ljudi koji nemaju profesionalni kredibitilitet. Dugoročno se radi na povećanju kontrole, a zapravo na smanjivanju istinski profesionalne i objektivne samoregulacije tržišta”, smatra Martinoli.
Razvodnjavanje javne rasprave i prebacivanje fokusa sa ključnih pitanja medijske etike i nagrađivanja onih koji krše pravila na pitanja o radu Saveta za štampu zamagljuje druge važne činjenice. Na primer, analiza BIRN-a iz 2022. godine utvrdila je da najviše para, protivno pravilima, dobijaju mediji koji neprestano krše novinarski kodeks. KRIK-ova baza “Kešformisanje” ukazuje na to kako se novac iz budžeta uporno dodeljuje medijima koji su naklonjeni aktuelnoj vlasti i konstantno objavljuju “lažne vesti”. Uporedna analiza Fondacije “Slavko Ćuruvija” za period od 2017. do 2019. pokazuje da najviše naknada šteta u medijskim sporovima plaćaju tabloidi koji su identifikovani kao najveći prekršioci kodeksa i koji dobijaju najviše novca na konkursima za sufinansiranje.
KROŠE
Od učesnika radne grupe se može čuti i da rad Saveta za štampu pokušava da se ospori raznim dezinformacijama, od toga da se protiv samoregulatora vode upravni sporovi, do toga da je Savet “na državnim jaslama”. Istovremeno, čak i bivši državni sekretari, koji su svojevremeno bili nadležni za medije, sada izjavljuju da je uloga Saveta za štampu “predizmenzionirana” i da iz teksta nacrta ne mogu da razumeju “čime se on suštinski bavi”, prenosi Medija centar. Gordana Novaković napominje da je “taj državni sekretar po zakonu imao obavezu da traži podatke od Saveta za štampu i da je to i radio” za vreme svog mandata.
“Tu rečenicu – ‘Ja ne znam šta radi Savet za štampu’ – razumem kao napad da mi ne radimo transparentno, da onda mogu da kažu da su odluke Saveta ovakve i onakve. Rasprava se pretvorila u hajku na rad Saveta za štampu na koji niko do sad nije imao primedbu, nego sad odjednom ništa ne valja, i čak iznose na tim javnim raspravama da kodekse nisu doneli UNS i NUNS, nego da autorska prava nad tim ima Konrad Adenauer! U preambuli, u toj prvoj rečenici Kodeksa piše: ‘Ovaj kodeks donose UNS i NUNS’ i sad se i to osporava, sad se i to dovodi u pitanje, i Kodeks i samoregulacija i sve ono što do sad nije bilo predmet polemike”.
Dugoročno, treba da razumemo da će možda, ukoliko prođe predlog države po kome se na konkursima za sufinansiranje medijskog sadržaja proveravaju samo mediji koji su u nadležnosti Saveta za štampu i za koje se utvrdi da su prekršili Kodeks, desiti to da se oni u nekom trenutku povuku iz nadležnosti Saveta po principu “ako ovi drugi ne poštuju Kodeks, a dobijaju pare, zašto bismo mi to radili”. Sagovornice “Vremena” smatraju da na duži rok to zaista ugrožava rad samoregulatora. I ne samo to. Dovodi se u opasnost i normativna etika, kvalitet profesionalnih standarda, pa i budućnost profesije i medijskog tržišta u kome će dominirati principi nelojalne konkurencije i neravnopravne tržišne utakmice, a ne jednakog tretmana medija kojima glavni cilj treba da bude zaštita javnog interesa.
Na ovaj scenario upućuje još jedan važan problem o kome se do sad nije mnogo govorilo u javnosti – naime, novim predlogom Zakona o javnom informisanju i medijima državi je omogućeno da ponovo bude vlasnik medija. To znači da posle dugotrajnog i mukotrpnog procesa medijske privatizacije i konačnim izlaskom države iz vlasništva nad medijima, u narednom periodu ponovo može da se dogodi haos sa početka 2000-ih, kada su mnogi mediji bili u vlasništvu lokalnih samouprava, a koji su, kao što su pokazale brojne akademske analize, predstavljali platformu za propagandu vlasti i nelojalnu konkurenciju komercijalnim medijima koji su se za opstanak borili na tržištu. Kako piše Cenzolovka, protiv ovog predloga su glasali članovi Koalicije za slobodu medija, dok su ostali članovi radne grupe i predstavnici države bili za.
“Tu vidim tri ozbiljna problema: prvi je nezavisnost uređivačke politike, za koju nema nikakve garancije u zakonu”, upozorava Ivana Stevanović. “Drugo, to je mogućnost ozbiljnog poremećaja ionako satrtog medijskog tržišta gde ćemo imati medije koji barataju našim novcima i imaju stabilno finansiranje iz budžeta naspram malih lokalnih medija koji pokušavaju da prežive izveštavajući profesionalno i etički. Treće je pristup informacijama, jer već imamo ozbiljne probleme sa lokalnim medijima koji ne mogu da dobiju nikakve informacije od lokalnih vlasti, a onda ćemo dobiti medije u vlasništvu lokalnih samouprava koje će imati sve informacije na tacni i praviti disbalans u kvalitetu sadržaja i preuzimati publiku”.
Ona dodaje i da je na konsultacijama oko nacrta dva nova zakona država branila ovaj predlog primerima medija iz Evropske unije koji su u vlasništvu države, poput Dojče telekoma. “Ali ono što se ne pominje u njihovoj argumentaciji je da te zemlje pre svega imaju jake i nezavisne regulatore koji pružaju garancije za javni interes u tim medijima, kao i drugi niz mehanizama koji neće dozvoliti da država favorizuje medije koji su u njenom vlasništvu”, navodi Ivana Stevanović.
U priručniku OEBS-a o prednostima medijske samoregulacije piše da će vlade najbolje promovisati samoregulaciju ako kažu “ne” vlasništvu države nad medijima i ako osiguraju punu slobodu štampe bez državnog uticaja. I Evropska unija očekuje da Srbija omogući slobodu medija i izražavanja, medijski pluralizam i diverzitet kroz transparentnost medijskog vlasništva, sufinansiranja i oglašavanja medija. Uz to, u zvaničnom stavu EU, dobijenom za potrebe ovog teksta, naglašava se da se od Srbije očekuje da usvoji dva medijska zakona “u skladu sa duhom i slovom Medijske strategije i taj cilj ćemo imati u vidu kada budemo ocenjivali nacrte zakona”.
Saveti za štampu su kao nezavisna tela za profesionalnu samoregulaciju medija prvo osnovani u skandinavskim zemljama, a danas, u različitim formatima, postoje svuda u svetu. Smatraju se izuzetno delotvornim i neprevaziđenim elementom koji podstiče medije da rade u interesu javnosti. Različita istraživanja pokazuju da su ova tela ključna za koncept slobode medija i profesionalnog novinarstva. U suštini, svaki savet za štampu, u ime javnosti, podstiče odgovornost medija, tako da neki autori tvrde kako oni na kraju brinu da postoji “dobro novinarstvo” kojim se stiže i do “dobrog društva”.
Kroz rad saveta za štampu javnost nadgleda kako se ostvaruje javni interes, a medijske organizacije imaju priliku da pokažu koliko su transparetne i odgovorne prihvatajući njegovu nadležnost. Na taj način se gradi poverenje u medije i kvalitet medijskog sadržaja, a poboljšava se i način na koji mediji komuniciraju sa građanima. Osim toga, ovo telo je važna instanca kojom se sprečava uticaj vlasti i znatno smanjuje broj sudskih postupaka protiv novinara.
Razvijene evropske zemlje imaju različite prakse, nadležnosti, strukture i način finansiranja samoregulatornih tela. U većini država je prihvatanje nadležnosti saveta dobrovoljno, osim u Danskoj, gde ta obaveza važi i za štampane i za elektronske medije. U Švedskoj, Danskoj i Irskoj samo onaj koga medijski sadržaj pogađa direktno može da podnese žalbu, dok u Finskoj, Nemačkoj, kao i u Srbiji, Savet za štampu prihvata žalbu bilo kog lica koje smatra da medijski sadržaj narušava novinarski kodeks.
Savet za štampu je važan i u zemljama koje su prošle kroz proces tranzicije ka demokratiji. Na primer, u državama bivšeg Sovjetskog Saveza, bivše Jugoslavije, bivšim komunističkim državama Centralne i Istočne Evrope uporedo sa političkim promenama i medijskim reformama donosili su se novinarski kodeksi i uspostavljali sistemi samoregulacije.
Saveti u Nemačkoj, Poljskoj, Španiji, Bosni i Hercegovini, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji su proteklih decenija doživeli značajne stukturne reforme. Najnovije studije pokazuju da je Kanada, zbog sve veće pretnje od povlačenja mnogih medija iz nadležnosti Saveta za štampu, čak razmatrala opciju da kao država urgira tako što bi u zakon unela obavezujuću nadležnost Saveta. Ni u Irskoj ovaj predlog svojevremeno nije prošao – urednici i vlasnici medija su tvrdili da prihvatanje nadležnosti ne bi trebalo da bude obavezujuće, ali da ono mora da se podstiče tako što se bi se stalno isticale prednosti kvalitetnog novinarstva i poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi naspram medija koji ne poštuju zakone i etiku.
Na drugoj strani, Estonija je klasičan primer kolapsa sistema samoregulacije. Savet za štampu Estonije, koji je 1991. osnovalo Estonsko udruženje novinskih izdavača, i na čijem je temelju formulisan Kodeks novinara 1997, suočavalo se, kao nezavisno telo, sa sve većim brojem žalbi kako je rasla komercijalizacija, pa i tabloidizacija medija. Međutim, izdavači i glavni urednici nekih estonskih medija su odluke Saveta shvatale kao pretnju koja ugrožava njihov tržišni uspeh i zaradu, pa su, revoltirani, sve više odbijali da objave te odluke i da postupaju po njima. Tako je 2002. Udruženje urednika Estonije osnovalo paralelni Savet za štampu estonskih novinskih udruženja, čiju su nadležnost prihvatili samo oni mediji čiji su glavni urednici inicirali njegovo osnivanje. Taj drugi savet za štampu, inače sinonim za “uvredljivu simulaciju samoregulacije”, u akademskim analizama se navodi kao jasan primer kako “interesi medijskog biznisa mogu da prevagnu nad javnim interesom nauštrb novinarskog profesionalizma i medijske etike”.
Savet za štampu u Srbiji je kao nezavisno samoregulatorno telo osnovano 2009. godine, mnogo kasnije u odnosu na druge postkomunističke države Evrope. Izmenom statuta 2013. godine, Savet je proširio nadležnost na onlajn izdanja štampanih medija i internet portale i od tada organizuje brojne obuke i seminare o medijskoj pismenosti i etici novinarstva, definiše smernice za ponašanje medija u oflajn i onlajn okruženju, analizira kako lokalni i nacionalni mediji poštuju Kodeks novinara, direktno prenosi sednice Komisije za žalbe na vebsajtu i omogućava stalnu dostupnost izveštaja i odluka.
Njegovim transparentnim delovanjem i aktivnostima uobličavaju se normativni standardi novinarske profesije i formulišu pravila kojima se kvalitetno novinarstvo brani i od uticaja države i od sudskih postupaka. Samoregulacija podrazumeva da profesija sama, iznutra, uspostavlja red koji novinari i mediji svakodnevno treba da poštuju. Posmatrano van uskih okvira, kroz aspekt profesionalne medijske etike i pitanja samoregulacije i regulacije medija očitava se koliko je društvo daleko odmaklo po pitanju demokratskih standarda i vrednosti.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
