Samo zakon nije dovoljan

U Srbiji, novinari i novinarke koji trpe pretnje i napade sve češće ostaju prepušteni sebi. Iako na papiru postoje mehanizmi zaštite, praksa pokazuje da oni zavise od niza nesistemskih faktora, tačnije od nečije (dobre) volje – angažovanosti pojedinačnih tužilaca, dostupnosti kadrova, pa čak i političke klime.

Za žene u medijima situacija je još gora. One su suočene sa dodatnim nasiljem – seksualizovanim pretnjama, mizoginijom i javnim targetiranjem. Institucije mahom zataje, a sistem još uvek nema razvijene odgovore.

U razgovoru za “Vreme”, advokat Marko Pantić govori o ključnim manjkavostima institucionalnog odgovora na pretnje i nasilje, neefikasnosti u procesuiranju slučajeva, ali i o tome zašto je važno da se svaka pretnja prijavi – čak i kada deluje da od toga “neće biti ništa”.

“VREME”: Da li je pravni sistem dovoljno osetljiv na činjenicu da žene u medijima trpe specifične oblike nasilja?

MARKO PANTIĆ: Mislim da pravni sistem još uvek nije dovoljno senzibilisan, odnosno da bi mogao biti znatno senzibilisaniji. Plašim se da ne postoji neko sistemsko rešenje – mnogo toga zavisi od obrađivača predmeta, osobe koja postupa po prijavi kada ona stigne. Ukoliko postoji osnov, zavisno od okolnosti, delo se može kvalifikovati na više načina. Ako neko uporno piše osobi koja to ne želi, to može biti proganjanje; ako preti – ugrožavanje sigurnosti; ako vređa – uvreda i slično.

Kao i za mnoge druge stvari koje tek treba da se utemelje u našem pravosudnom sistemu, za punu institucionalnu prepoznatljivost ovih problema biće potrebno još vremena. Trenutno, nažalost, to nije sistemski rešeno, već zavisi od toga kome slučaj dođe u ruke.

Kako u praksi funkcionišu mehanizmi zaštite novinara i novinarki koji dobijaju pretnje?

Kao što je poznato, postoji Stalna radna grupa za bezbednost novinara. Postupao sam u predmetu u kojem je oštećeno lice moglo da se vodi kao novinar iako formalno to nije bio – vodio je portal i primio pretnje u vezi sa sadržajem koji je tamo objavljen. U skladu s tim, uključen je u mehanizam zaštite. U svakom javnom tužilaštvu postoji tužilac koji je imenovan kao kontakt tačka za ovakve slučajeve. Kada se prijavi bilo koja vrsta krivičnog dela prema osobi koja se može smatrati novinarom/novinarkom – što može obuhvatiti i druge medijske radnike – slučaj se prosleđuje kroz taj mehanizam.

U ovom slučaju, sistem se pokazao kao efikasan. Oštećeni je ispitan već tri do četiri dana nakon podnošenja prijave. Okrivljeni je saslušan nešto kasnije, ne zbog propusta tužilaštva, već zato što nije mogao odmah da bude lociran. Nakon što je pronađen, postupak je brzo priveden kraju. To predstavlja pozitivan primer kako ovaj sistem može i treba da funkcioniše.

Mnoge žene, posebno novinarke, odlučuju da ne prijave pretnje jer veruju da od toga neće biti ništa, a samo će imati dodatne neprijatnosti.

Kao advokat koji se svakodnevno bavi zaštitom prava, uključujući prava oštećenih u ovakvim slučajevima, smatram da prijava uvek treba da se podnese, u skladu sa raspoloživim resursima. Novinarke i novinari su često veoma pismeni, kako institucionalno tako i digitalno, i mogu samostalno da napišu i podnesu prijavu.

Idealno bi bilo da se naprave skrinšotovi pretnji ili uznemiravanja i da se ti dokazi sačuvaju i predaju advokatu. Na osnovu podataka i izjave oštećenog, može se sastaviti kvalitetna krivična prijava.

Čak i kada ne postoji mogućnost za pravnu pomoć, bitno je da prijava bude podneta makar samostalno jer tako ostaje zapis da je osoba učinila sve što je bilo u njenoj moći da obavesti institucije. Da li je to uvek dovoljno za zaštitu? Nažalost, ne. Dovoljno je da pogledamo koliko često dolazi do femicida uprkos postojanju mera zabrane prilaska. To govori da sistem nije dovoljno efikasan, ali je to jedini sistem koji imamo i koji moramo istrajno koristiti i graditi.

Zato poručujem: svaka pretnja koja izaziva uznemirenost treba da bude prijavljena. Ako ne znate identitet osobe koja preti, prijava se podnosi Odeljenju za visokotehnološki kriminal, koje može da identifikuje osobu iza naloga. Ako znate ko preti, prijava ide direktno nadležnom tužilaštvu.

Takođe, javni pritisak može pokrenuti institucije. Većina građana nema pristup medijima da bi ispričala svoju priču, ali novinari to mogu, što može da napravi razliku.

Prorežimski mediji i tabloidi vrlo često javno targetiraju novinare i novinarke. Među njima su i iskusni profesionalci, ali i mladi ljudi koji tek ulaze u profesiju. Postoji li efikasan mehanizam zaštite u takvim slučajevima?

To je strašno, ali nažalost, ne postoji brz i efikasan pravni mehanizam koji može odmah da zaustavi takvo targetiranje. Svakako je preporučljivo podnošenje tužbe za naknadu štete – u većini slučajeva takve tužbe budu usvojene. Međutim, visina odštete često ne može ni približno da nadoknadi duševni bol i posledice koje trpe oštećeni, naročito mlade novinarke koje se tek nalaze na početku karijere.

Ipak, ovakvi slučajevi mnogo više govore o širem društvenom i političkom kontekstu nego o pravnoj praksi. Pravo obično reaguje na kraju – u trenutku kada se advokati, tužioci i sudovi uključe, šteta je već načinjena. To je poput debate o spuštanju granice krivične odgovornosti za maloletnike. Ako kao društvo reagujemo tek kad dođe do nasilja a ne gradimo preventivne mehanizme kroz škole, porodicu i institucije, to je jasan signal da je sistem zakazao.

Isto važi i za ovu vrstu targetiranja. Ako je u društvu postalo moralno prihvatljivo da se objavljuju lični podaci novinarki i novinara, da se javno etiketiraju i izlažu riziku, to je poraz samo po sebi. Naravno da treba iskoristiti sve raspoložive pravne mehanizme da se ti ljudi zaštite, ali bojim se da to neće zaustaviti one koji to sistematski čine. Rešenje nije samo u pravnim postupcima – ono mora da dođe iz promene društvene klime i političke volje da se takva praksa sankcioniše i delegitimizuje.

Koje su najveće manjkavosti sistema kada govorimo o institucionalnom postupanju u slučajevima pretnji i targetiranja, osim političke klime i korupcije?

Jedan od najvećih problema je nedostatak kadrova. To se ne odnosi samo na pravosuđe, već i na druge ključne sektore poput zdravstva i školstva. U mnogim sudovima i tužilaštvima nema dovoljno ljudi. Nedostaju sudije, tužioci, saradnici, pripravnici. Zbog toga predmeti kasne ili ne dobijaju pažnju koju zaslužuju, čak i kada postoji dobra volja.

Uz to, uslovi rada su često demotivišući. Plate su izuzetno niske, naročito u poređenju sa odgovornošću koju nose, od službenika koji prima predmet, pa do glavnog tužioca. I to stvara ozbiljan sistemski problem. Danas se pravosuđe u velikoj meri oslanja na entuzijaste koji vole svoj posao i osećaju odgovornost prema društvu i državi. Da bi se predmeti, uključujući one o pretnjama i targetiranju novinara i novinarki, rešavali brže i efikasnije – sistem mora imati više ljudi i mora ih pošteno platiti.

Želim da istaknem i jedan važan moralni i ljudski aspekt. Pretnje novinarkama često dolaze iz krugova koji se pozivaju na “porodične”, “nacionalne” ili “patriotske” vrednosti. A zar osnovna vrednost ne bi trebalo da bude poštovanje žene? Kako je moguće da neko ženi ili devojci piše da je treba ubiti, proterati, označiti kao “neprijatelja” – samo zato što radi svoj posao? Pa čak i ako neko smatra da taj posao nije urađen kako treba, nijedna osoba ne zaslužuje takvu vrstu napada.

U eri društvenih mreža, čini se da je prostor za pretnje i napade postao znatno širi.

Tačno, i time se vraćamo na jedan od ključnih problema – kapacitete institucija. Možda u Odeljenju za visokotehnološki kriminal rade izuzetno profesionalni ljudi, ali jednostavno ne uspevaju da obrade ogroman broj prijava koje svakodnevno primaju. Često se dešava da prijave poslate mejlom ostanu bez odgovora.

U takvim situacijama, jedini način da se postigne reakcija jeste uporno insistiranje – slanje urgencija, dodatni kontakti, podsećanja.

S druge strane, kada je pretnja upućena nekome ko obavlja visoku državnu funkciju, vrlo brzo se pronađe počinilac. I to, naravno, treba da bude tako, ali to ne znači da bi, kada je reč o opozicionim političarima ili novinarima, institucije trebalo da ćute sedam meseci.

Reakcija ne mora doći istog dana, ali ako sistem može da identifikuje i procesuira pretnju protiv funkcionera za jedan dan, onda je realno očekivati da se slučajevi pretnji prema ostalim građanima reše u roku od mesec ili dva.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.