foto: ap photo
U saopštenjima sa sastanaka Aleksandra Vučića sa izaslanicima SAD i EU za Kosovo, kao i sa generalnim sekretarom NATO, nema ni slova o tome da je negodovao zbog stvaranja i opremanja kosovske vojske. To je, ipak, za domaću upotrebu, kada se pojavi u višečasovnim monolozima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i kaže, otprilike, kako je lupio šakom o sto i rekao “ne može!”. Pa, ko to proguta – proguta
Kad god Aleksandar Vučić podigne vojsku Srbije prema Kosovu, jer je to u njegovoj nadležnosti “glavnokomandujućeg”, a Ana Brnabić policiju (njena ingerencija), vlasti u Prištini trljaju ruke jer eto obrazloženja NATO-a zašto materijalno i tehnički pomaže još zvanično neformiranu, ali i te kako postojeću kosovsku vojsku – potezi vrha vlasti u Srbiji praktično omogućavaju jačanje, modernizaciju i naoružavanje potencijalnog neprijatelja. Poslednja vežba Vojske Srbije izvedena na Pasuljanskim livadama, gde je prikazana borbena moć novouvedenog naoružanja, svakako će biti “zeleno svetlo” za NATO da dodatno, donacijama ili prodajom, u stvari poklonom, dalje naoružava kosovske policijske i vojne snage.
NEKA IH, NEKA
“Nek se oni naoružavaju, mi smo i dalje jači od njih”, lakonski odgovara Vučić u svim javnim nasupima, u sebi svojstvenom stilu; to ponavlja i predsednik mu matične stranke Miloš Vučević, sada na funkciji ministra odbrane, “ovisnik” od televizijskih gostovanja. Obojica kukaju kako je to protiv Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a onda se u sve uključuje večiti “vršilac dužnosti” direktora Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, bivši portparol Koštuničine DSS, svakodnevnim saopštenjima o tome, i to “oštrim”. I dok oni izdaju “oštra” saopštenja ili “pretnje” preko ekrana televizija Pink i Hepi, Kosovo polako zaokružuje svoj projekat od 5.000 vojnika, dobro opremljenih i obučenih, jer čitav taj posao radi NATO sa svojom logistikom i instruktorima.
Poput uvređenog deteta, kada je saznao da je Kosovo nabavilo turske bespilotne letelice “bajraktar”, koje mogu biti i izviđačke i borbene, Vučić u junu javno izgovara: “Mi smo odbili da kupimo ‘barjaktare’ (nije slovna greška, on ih tako zove, a tu pogrešnu formulaciju odmah usvajaju i njegovi potčinjeni, jer ‘predsednik je uvek u pravu’) zato što su ih dali Prištini. Nećemo da sarađujemo sa njima na taj način. Moram ljudima da kažem nešto što ne znaju. Turci su ozbiljno naoružali KBS (Kosovske bezbednosne snage, drugo ime za vojsku), koji ne sme da postoji po međunarodnom pravu. I baš ih briga za međunarodno pravo. Oni prave njihovu vojsku koja ne sme da postoji. Oni kažu to se promenilo činjenicom da su postali nezavisni. A nezavisni su po pravu jačeg, koje je proisteklo iz agresije. Turci su im dali protivtenkovske rakete, ‘barjaktare‘, vučene haubice. To sve danas ima KBS. ‘Barjaktare’ nisu do sada podizali, nije im dao NATO. Oni imaju termovizijsku optiku, sa velikim dometom, i mi moramo biti veoma oprezni, i da imamo adekvatna sredstva ukoliko naš narod bude ugrožen”.
I to je samo deo istine o pomoći Turske, sa čijim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom je, kako tvrdi, više nego prijatelj, i srdačno ga dočekuje i grle se i tapšu po ramenima. O tome zašto je Turska pre Srbije, koja je pregovarala o isporuci “bajraktara”, te ofanzivne letelice isporučila Kosovu, Vučić ni slova nije progovorio, ali se zato pohvalio dronovima nabavljenim iz Kine, i pored kineskih bespilotnih letelica CH-90, premijerno prikazanih na Pasuljanskim livadama, da će za pet meseci da stigne “do hiljadu dronova kamikaza koje smo naručili na Bliskom istoku, da odvratimo potencijalnog agresora”.
Kosovo je, inače, ranije dobilo i najmanje četiri bespilotne letelice “puma”.
Vrhunac Vučićeve medijske obmane po tom pitanju je ono što je izgovorio u julu – da je sa Erdoganom razgovarao o isporuci “bajraktara” Prištini jer je sve to, kako je rekao, protiv međunarodnog prava, Rezolucije 1244, “to znaju i ljudi u NATO, to znaju i Amerikanci u NATO, to zna i Stoltenberg, to znaju svi”, kao i što znaju da ne sme da postoji ni kosovska vojska, ni bilo šta.
Sve to zna i Vučić, a kosovska vojska se stvara od 2018. godine pred očima Srbije i njene vlasti, koja nijedan potez nije povukla da to spreči, nego naprotiv, svojim postupanjem osnažuje njeno stvaranje.
On samo konstatuje, na primer, 2020. godine da su SAD Kosovskim snagama donirale laka oklopna vozila “Humvee” (hamer), a “previđa” da je takvu donaciju, mnogo veću, dobila i Vojska Srbije.
Kao što je “iz inata” odbio da od Turske kupi bespilotne letelice, nije odustao od narudžbine 118 vozila “hamer” od Amerikanaca, od kojih je do kraja jula 66 već stiglo; izgleda da nema tog “patriotizma” kad je Kosovo u pitanju. A ni sa “bratom Erdoganom”, ili “Redžepom Taipom”, kako voli da ga naziva da bi iskazao bliskost kad ovaj dolazi u Sandžak, stići će ti “barjaktari” kad-tad, samo dok se Vučić “odljuti”.
ORUŽJE ZA KOSOVO SA SVIH STRANA
Kako se naoružava i oprema kosovska vojska dovoljno govore podaci odakle im sve stiže oružje i druga sredstva – posle SAD prednjači Turska, očigledno kao važan eksponent NATO, a slede Hrvatska, Nemačka, Velika Britanija. Od Turske su dobili četiri do šest oklopnih točkaša “vuran” sa instaliranim minobacačima 120 milimetara – to su praktično pokretne minobacačke baterije, a ugovorena je isporuka još više od 10. Oni su oklopljeni, na vrhu imaju poklopce (turelu), koji se otvaraju kada se dejstvuje, i onda se brzo pobegne sa lica mesta, pre nego što ih neprijatelji uspeju otkriti. Postoji i verzija sa daljinski upravljanom borbenom stanicom – mitraljezom 12,7 milimetara. Tu je još i 80 oklopnih vozila “kobra”, poklon Turske, a i 55 američkih oklopnjaka M-1117 “gardian”. Od SAD je dobijeno oko 200 “hamera”, vozila vrlo upotrebljivih i pokretnih za manevar, a od Nemačke 150 terenskih vozila “mercedes” (“Puch”).
Naravno, kosovske snage su, zbog stalnih pokreta tenkova prema granici, od članica NATO dobile veliki broj ručnih raketnih bacača, namenjenih za uništavanje tenkova i transportera, ali i protivoklopne sisteme “omtas”, koji dejstvuju na udaljenosti od 200 do 4.000 metara i “ubice” su tenkova, jer ih napadaju odozgo, preko gornjeg dela kupole, koji je najranjiviji.
Koliko je NATO spreman da odvrati Vojsku Srbije i Vučića od bilo kog pokušaja ulaska na sever Kosova dovoljno govori i to što su u maju održali veliku vežbu na kojoj je, pored ostalog, učestvovalo i 1.100 kosovskih vojnika. Poruka Srbiji je jasna – tu smo ako nešto pokušate, a kosovske snage su prikazale i naoružanje koje su dobile kao poklon ili kupile, kao i opremu.
Srbija preko suvoparnih, a nekad i “nadahnutih” saopštenja reaguje u stilu Kalimera iz istoimenog crtanog filma: “Pa, to je nepravda!”. I na tome se sve završava.
U saopštenjima sa sastanaka Vučića sa izaslanicima SAD i EU za Kosovo, kao i sa generalnim sekretarom NATO, nema ni slova o tome da je negodovao zbog stvaranja i opremanja kosovske vojske. To je, ipak, za domaću upotrebu, kada se pojavi u višečasovnim monolozima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i kaže, otprilike, da je lupio šakom o sto i rekao “ne može!”. Pa, ko to proguta – proguta.
Ana Brnabić se, zanimljivo, o bilo čemu što se tiče dešavanja na granici sa Kosovom ne izjašnjava iako je, po Ustavu, kao predsednica Vlade, nadležna za vođenje unutrašnje i spoljne politike. Za razliku od Vučića, koji je išao u posete vojsci uz granicu sa Kosovom, ona se u svoju nadležnost nije mešala, nijednom nije obišla pripadnike Žandarmerije i Specijalne antiterorističke jedinice da im da podršku i “ohrabri” ih.
Oni se zbog toga i ne žale jer svaka poseta zvaničnika iziskuje dodatna opterećenja i pripreme – umesto odmora i pripreme za držanje položaja, oni se postrojavaju i vežbaju predaju raporta, glancaju čizme, sređuju prostorije i krug “bivaka” da bi sve izgledalo savršeno, kao da borave u najboljim mogućim uslovima.
Tokom “krize” koja se desila prošle jeseni, Ministarsvo odbrane Srbije je slavodobitno saopštilo da su snage RViPVO iznad Kopaonika oborile “izviđački dron” koji je doleteo sa Kosova. Do dan-danas, međutim, nije objavljeno da li su ostaci tog drona pronađeni i gde, niti pokazane fotografije sa lica mesta, a nije dat nijedan drugi podatak, što sve asocira da je cela priča izmišljena, jer je tako trebalo da se skrene pažnja javnosti i “napumpa” fama o sposobnosti Vojske.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Hapšenje trojice kosovskih policajaca, koje je 14. juna sproveo MUP Srbije, bilo je povod da kosovska vlada stopira kamione sa robom iz Srbije. Policajci su pušteni da se brane sa slobode 26. juna, a mera Prištine, nazvana bezbednosnom, nikada nije u potpunosti ukinuta iako je više puta menjana. Na severu Kosova je sve manje robe iz Srbije, a iz Kliničko-bolničkog centra tvrde da je situacija sa lekovima i medicinskom opremom alarmantna
