“ProGlas poziva na promenu izbornih uslova i za to će se aktivno boriti zajedno sa političkim partijama, civilnim sektorom i nezadovoljnim građanima. Ta sklonost da se borba za uslove za fer izbore tumači kao anticipirani poziv na bojkot počiva na jednom gubitničkom mentalitetu prema kojem nije moguće izdejstvovati ništa od režima Aleksandra Vučića. To, najpre, nije tačno. Jer, kada su postavljani jasni i ciljani zahtevi, koji su bili praćeni odgovarajućim pritiskom javnosti, Vučić je bio primoran da odstupi”
Inicijativa ProGlas je prošle nedelje izašla u javnost sa setom minimalnih uslova koji su neophodni za održavanje narednih izbora u Srbiji. Uslovi, odnosno zahtevi već su uglavnom odranije poznati javnosti, a podrazumevaju sređivanje biračkog spiska, medijski pluralizam, kao i održavanje svih lokalnih izbora u istom terminu. Osim toga, traži se da se, ubuduće, potpisi podrške kandidaturama overavaju isključivo kod javnih beležnika ili sudski, kao i da se imena ljudi koji nisu kandidati na izborima ne mogu naći u nazivu izbornih lista. Zahteva se i utvrđivanje pravne i političke odgovornosti za sve nepravilnosti koje su utvrđene na decembarskim izborima. U protivnom, ako se navedeni uslovi ne ispune, potpuno je besmisleno učestvovati na izborima, kažu uglednici okupljeni oko popularne inicijative.
Očekivano, vlast je žestoko reagovala na set minimalnih uslova ukazujući da je opozicija njime priznala svoju nemoć. Ali, ni ona kritička i opoziciona javnost nije baš jedinstvena kada je reč o ProGlasovom javnom istupu. Niko od ovih potonjih ne dovodi u pitanje sadržinu minimalnih uslova i njihovu opravdanost, već eventualno ukazuje na kompleksne političke implikacije. Demokratska stranka, Zajedno, POKS i delovi civilnog sektora nedvosmisleno su podržali ProGlasovu akciju, dok su drugi ili suzdržani ili javno/polujavno ukazuju da ona zapravo znači poziv na bojkot lokalnih izbora koji će se u delu lokalnih samouprava održati na proleće, s obzirom da je teško očekivati da se zahtevi mogu realizovati u ovako kratkom vremenu. Smatraju i da bi bilo bolje da je celokupna kritička javnost i opozicija razradila zajedničku strategiju, koja bi podrazumevala i šta tačno raditi ukoliko se lokalni izbori bojkotuju ili ako se izlazi na njih, pre uključivanja najšire javnosti. Osim toga, ukazuje se da bi bojkot mogao da bude i seme razdora unutar na jednom mestu jedva sakupljene opozicije, pa i unutar stranaka. Između ostalog, postavlja se i pitanje zašto, recimo, građani Novog Sada i Niša ne bi imali prava da imaju svoje (opozicione) predstavnike, za razliku od Beograda (ako se u njemu ne ponove izbori) i nekih drugih gradova i opština.
O ovim pitanjima, a i koječemu drugome razgovaramo sa jednim od osnivača ProGlasa, redovnim profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu Miodragom Jovanovićem.
“VREME”: Lista minimalnih uslova za nove izbore koje je prošle sedmice objavio ProGlas izazvala je žestoku reakciju vlasti: reagovali su i predsednik, i premijerka, pa i drugi visoki naprednjački funkcioneri, praktično uz uvrede upućene i ProGlasu i opoziciji. Vlast najviše napada vaš zahtev, koji je i ranije bio poznat u javnosti, da se u nazivu liste ne može naći ime nekoga ko nije kandidat na toj listi. Navodno, tako je opozicija, prema režimu, priznala nemoć pred Vučićem. Možete li nam objasniti zašto je ovaj zahtev važan?
MIODRAG JOVANOVIĆ: I taj, kao i ostali uslovi, načelne su prirode i valjano su obrazloženi. Naime, i domaći i međunarodni posmatrači su kao jedan od centralnih fenomena decembarskih izbora istakli nesrazmernu zastupljenost predsednika države u medijima iako nije bio u statusu kandidata ni na jednim izborima. Ne samo da je tako protivzakonito pribavio povlašćeni status vladajućoj partiji već je aktivno kršio i pravila o zabrani funkcionerske kampanje. Ovaj ProGlasov zahtev je samo jedna od mera koja bi, na duge staze, trebalo da obezbedi da se birači opredeljuju za stvarno kandidovana lica i relevantne političke programe, što bi posledično uticalo i na veću legitimnost predstavničkih tela. Još značajnije bi, u tom pogledu, bilo da se ubuduće izbori za različite nivoe vlasti obavezno održavaju u različitim terminima, jer bi se tako i građani navikavali da prilikom izbora uzimaju u obzir specifičnosti svakog od izbornih procesa. Na primer, koja su stvarna ustavna ovlašćenja predsednika Republike; koje su politike koje se vode na lokalnom, a koje na nacionalnom nivou; da li su na partijskim izbornim listama dovoljno prepoznatljivi kandidati…
No, generalno se retorika vlasti u postizbornom periodu, kada su obelodanjene i dokazane brojne prevarne izborne radnje, značajno pogoršala, reklo bi se da je sada potpuno identična onoj iz devedesetih. Dakle, red ksenofobije, red unutrašnjih, red spoljnih neprijatelja, red kulta ličnosti, red primitivne antizapadne propagande, red rusofilije, red ismevanja demokratije… Vučićev sretenjski govor bio je direktan povratak u devedesete, pa čak se čini da to što je on izgovorio ne bi sebi dozvolio ni Milošević. Kome je, prema vašem mišljenju, ta retorika namenjena?
Prvo, ta retorika ima isključivo unutrašnju funkciju. Nadalje, ona je usmerena isključivo na Vučićevo biračko telo i na njegovu konsolidaciju i homogenizaciju. Jer, i to telo je postalo svesno činjenice da su se eksterni faktori, a pre svih Evropski parlament, krajnje negativno izrazili u vezi sa regularnošću decembarskih izbora dovodeći tako u pitanje njihovu legalnost i legitimnost. Pritom, i tom biračkom telu se šalju konfuzne poruke – prvo se rezolucija EP omalovažava i nipodaštava poput “rezolucije dođu i prođu”, a onda se ona poredi sa ultimatumom iz 1914. i poziva se na tobožnju odbranu slobode i suvereniteta. Povrh svega, uporedo sa satanizacijom Evropskog parlamenta, Vučić nastavlja da poručuje da je “Srbija čvrsto opredeljena za nastavak i ubrzanje svog evropskog puta”, što je izjava posle sastanka s Micotakisom. Sve to bi u zemlji slobodnih medija bilo predmet propitivanja ozbiljnog i kritički intoniranog novinarstva. Međutim, srpskim medijskim prostorom – pogotovo onim sa nacionalnom pokrivenošću – dominiraju laž, spinovanje i totalna propaganda. Zato prosečan Vučićev glasač ne uočava bilo šta problematično u napred navedenim nekonzistentnostima.
Neki kažu da se sada Vučićev režim našao pred izborom – ili će prihvatiti demokratizaciju zemlje ili ćemo postati balkanska Belorusija. Navodno, prošlo je vreme “dilova” sa svima, u kojem on daje sve samo da bi zadržao beskrajnu moć.
Tu već dolazimo do pitanja Vučićeve retorike i odnosa prema spoljašnjim faktorima. Taj odnos odlikuje napadnija kooperativnost, da ne kažem servilnost. Pre neki dan je, na primer, u okviru susreta sa predsedavajućim OEBS-a na minhenskoj konferenciji poručio da “ponovo poziva Vladu Srbije da ozbiljno sagleda sve preporuke ODIHR-a i OEBS-a za buduće izbore”. Postoji, međutim, značajna razlika između ove izjave i ranije iskazane načelne spremnosti da Srbija ispunjava sve preporuke ODIHR-a. Dok su se ta ranija obećanja uglavnom završavala kao mrtvo slovo na papiru, Vučić je sada suočen sa Rezolucijom EP, pozivom Evropskoj komisiji da pokrene istragu o decembarskim izborima, kao i sa očekivanim negativnim finalnim izveštajem ODIHR-a. Na to, naravno, treba nadovezati i kontinuirani pritisak domaćih političkih aktera i civilnog društva. U takvoj situaciji, očekujem da Vučić popusti i krene putem demokratizacije, jer je, siguran sam, svestan da bi bilo koji oblik izolacije Srbije vodio njegovom još bržem kraju.
Vratimo se na ProGlasove minimalne izborne uslove. Deo javnosti je vašu listu zahteva zapravo doživeo kao poziv na bojkot narednih lokalnih izbora, s obzirom da se teško može očekivati da će zahtevi biti ispunjeni u narednih nekoliko meseci. Da li je to tako? I šta bi tačno bojkot izbora mogao da donese – koji bi bili benefiti, a koje opasnosti?
Dozvolite mi, najpre, da obrnem stvari i postavim jednostavno pitanje: ako je i taj deo javnosti, o kojem govorite, mišljenja da su se izbori 17. decembra održali u krajnje neregularnim uslovima, o čemu uostalom svedoče i pokrenuti postupci pred Ustavnim sudom za poništavanje izbora na svim nivoima, da li je onda iko od autentično opozicionih partija i njihovih glasača spreman da izađe na neke nove ili ponovljene izbore pod tim i takvim uslovima? Ako je posve logičan odgovor na to pitanje – ne! – šta on dalje implicira? Implicira da bar neki od izbornih uslova moraju biti promenjeni. I ProGlas je učinio upravo to – sačinio je, na osnovu završnog izveštaja Crte, Preliminarnih zaključaka Međunarodne misije za posmatranje izbora i Rezolucije Evropskog parlamenta, ono što smatra setom minimalnih uslova za legalnost i legitimnost novih odnosno ponovljenih izbornih postupaka. Na kraju krajeva, nisu li i svi lideri Srbije protiv nasilja u pismu evroparlamentarcima od 14. februara učinili istu stvar, tražeći od njih da “insistiraju na ispunjenju ODIHR-ovih preporuka, posebno onih koje pozivaju na proveru biračkog spiska pre nego što se održe bilo koji budući izbori”.
Da li bi eventualni bojkot uveo neku vrstu nesrazmere? Odnosno, da li bi praktično građani iz nekih lokalnih samouprava tako izgubili pravo da imaju svoje (opozicione) predstavnike u lokalnim parlamentima, za razliku od onih gradova i opština gde su bili izbori u decembru? Ili bi ta široka akcija bojkota podrazumevala da se opozicija povuče i iz drugih parlamenata?
Ponoviću još jednom: ProGlas poziva na promenu izbornih uslova i za to će se aktivno boriti zajedno sa političkim partijama, civilnim sektorom i nezadovoljnim građanima. Ta sklonost da se borba za uslove za fer izbore tumači kao anticipirani poziv na bojkot počiva na jednom gubitničkom mentalitetu prema kojem nije moguće izdejstvovati ništa od režima Aleksandra Vučića. To, najpre, nije tačno. Jer, kada su postavljani jasni i ciljani zahtevi, koji su bili praćeni odgovarajućim pritiskom javnosti, Vučić je bio primoran da odstupi. Naposletku, nov momenat je i to što su međunarodni akteri pokazali rešenost da se pozabave izbornim inženjeringom koji je kulminirao na decembarskim izborima. U takvim okolnostima, i te kako ima smisla insistirati na minimalnom setu uslova za fer izbore.
Koji su, po vašem mišljenju, najefikasniji mehanizmi da se minimalni set uslova ispuni?
Jedini delotvorni mehanizam jeste kontinuirani i koordinisani pritisak na režim Aleksandra Vučića. Kao što sam rekao, on podrazumeva sadejstvo svih domaćih aktera – opozicionih partija, nevladinog sektora, ProGlasa i građana – uz aktivan doprinos međunarodnih zvaničnika. Svaki od pomenutih činilaca će na različite načine doprineti tom cilju – ODIHR sastavljanjem završnog izveštaja, Evropska komisija, nadam se, slanjem kredibilne istražne misije, domaći akteri različitim akcijama i protestnim dešavanjima. Treba, pritom, biti načisto. ProGlasova lista je nešto od čega se može poći u borbu za slobodnije i poštenije izborne uslove, ali unutar i mimo nje postoji prostor za brojne iznijansirane predloge i rešenja do kojih bi se došlo u političkom procesu. Na kraju dana, političke odluke – pa i ona o (ne) izlasku na izbore – u rukama je političkih partija, koje se rukovode i obzirima svojstvenim isključivo političkim organizacijama.
S obzirom na ugled ProGlasa, mogu li vaši zahtevi, odnosno ipak poziv na uslovni bojkot, zapravo uneti neku vrstu konfuzije među biračima i unutar opozicije? Odnosno, da li su oni, kako neki kažu, “ishitreni”, da je pre toga trebalo da se napravi široka diskusija unutar kritičke i opozicione javnosti, koja bi podrazumevala i jasnu strategiju o daljem zajedničkom delovanju u pokušaju da se zemlja unormali i demokratizuje?
Ako je išta karakterisalo opozicionu političku scenu svih ovih godina, to je jedna ekstremna “neishitrenost”, koja se ogledala u tome da je uvek Aleksandar Vučić taj koji nameće teme i pravila igre, a opozicioni akteri, potom, iz duboke defanzive povlače nekakve reaktivne poteze. I pored nedvosmislenih dokaza o sistemskim izbornim mahinacijama, Vučić je i ovoga puta bio spreman da se tako ponaša. Međutim, nije računao sa oštrom reakcijom međunarodnih aktera, a pre svih Evropskog parlamenta, i to je ono što je značajno promenilo dinamiku postizbornih dešavanja. ProGlas je smatrao da ne treba čekati da Vučić izađe s nekim polovičnim rešenjima i trulim kompromisima, kojima bi pokušao da zavara i evropske zvaničnike, već da treba da iskoristi momentum i zaigra ofanzivnije. Napominjem, pritom, da je o ovom setu uslova ProGlas već govorio na nekoliko sastanaka sa opozicionim partijama i predstavnicima civilnog sektora, pa on ne predstavlja nešto sa čim naši partneri nisu bili upoznati.
Vaše zahteve su podržala neke stranke (Zajedno, DS i POKS). Da li je podrška stigla i sa drugih adresa, bilo političkih, bilo iz nevladinog sektora? I da li, po vašoj proceni, stav prema eventualnom bojkotu prolećnih izbora može da naruši jedva nekako postignuto jedinstvo građanske opozicije, pa da čak dovede i do sukoba unutar stranaka? Recimo, da se novosadski i niški odbori ne slože sa eventualnim stavom stranke da se lokalni izbori bojkotuju?
Mi smo uslove izradili u bliskoj saradnji sa Crtom i na osnovu njihovog završnog izveštaja. Crta je i sama izbacila tri grupe uslova bez kojih “nema razgovora o izborima” i oni se tiču biračkog spiska, unapređenja rada javnih medijskih servisa i uspostavljanja neselektivne odgovornosti za nezakonita postupanja u vezi sa izbornim postupcima. Neke stranke, poput DS, Zajedno i POKS, kao što ste rekli, otvoreno su podržale ProGlasove uslove. Očekujem, međutim, i od onih koji to nisu javno učinili da se aktivno angažuju u borbi za što poštenije i slobodnije uslove za naredne/ponovljene izbore. Sve što je dosad učinjeno – podnete individualne ustavne žalbe, pokrenuti postupci pred Ustavnim sudom za poništavanje izbora, kao i uspešna mobilizacija Evropskog parlamenta – počiva na premisi da novih izbornih postupaka ne može i ne sme biti po starim uslovima falsifikovanja podrške izbornim listama, manipulacije biračkim spiskovima, izbornim migracijama… Stoga, insistiranje na priči o nekakvom bojkotu opasno zaudara na spremnost da se odustane od te premise i da se postupi suprotno onoj poznatoj izreci da se samo budala dva puta spotiče o isti kamen.
Na kraju, koji su sledeći potezi ProGlasa? Kako će se on u narednom periodu profilisati?
Malo se odužio naš rad na filmu o izbornim manipulacijama 17. decembra, ali on će u najskorije vreme biti finalizovan i spreman za prikazivanje najširoj javnosti. Pored toga, kad vaši čitaoci budu držali ovaj broj u rukama, mi ćemo već imati spremnu i jednu, potencijalno masovnu akciju pritiska na RTS, da napokon počne da obavlja svoju zakonsku ulogu istinitog, blagovremenog, potpunog, nepristrasnog i profesionalnog informisanja građana, na šta je svako od nas građana ovlašćen članom 51 Ustava Republike Srbije. Najzad, ProGlas će se vratiti praksi javnih tribina u mestima u kojima nas očekuju lokalni izbori, a kada se za tim ukaže potreba, neće bežati ni od organizacije velikih protestnih skupova, nalik onom od 30. decembra.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
