Salivanje strave

Doček 1941. godine: „Alaj volem što smo neutralni“

Prvi doček Nove godine koga se sećam. Nekoliko nedelja pred dvanaesti rođendan nisam mogao da naslutim da će to biti ne samo prvo, nego i poslednje novogodišnje sećanje na oca i majku. Ali zašto moj otac nije znao ili makar naslutio da bi to mogla da bude poslednja novogodišnja noć koju provodimo zajedno? Ili jeste, pa je to veče organizovao na tako neobičan način?

Pamćenje je kvarljiva roba. Pre te zime 1940/41. godine ne pamtim dočeke Novih godina. Sećam se da nam je sa darovima u stan dolazio „Sveti Nikola“ u kome sam rano prepoznao prodavca iz radnje sa kafom i čokoladom Julius Meinl u Velikom Bečkereku. U našoj dnevnoj sobi 24. decembra se ukrašavala jelka, a 6. i 7. januara sam kod komšije prote slavio Božić po pravoslavnim običajima. Sve porodice koje sam poznavao slavile su, ili su se uzajamno posećivale za sve praznike, kod Srba i za slave, znači, naravno, oba Božića, obe Nove godine. Da je idila bila lažna shvatiću ubrzo posle dočeka te 1941.

Otac je odlučio da prvi deo večeri provede sam sa sestrom i sa mnom. Bio sam oduševljen. Ne znam gde su za to vreme otišli mama i guvernanta. Guvernanta je bila tretirana kao član porodice, a posle, kada su njih, njene poslodavce, uhapsili, bila je ljubavnica jednog gestapovca. Kako li se osećala ta mlada žena, koja je za sebe tvrdila da je austrijskog, plemićkog porekla, kao „personal“ jevrejskih, provincijskih lekara?

Tata je imao četrdeset i dve godine. I kod kuće je uvek bio kompletno obučen, sa cipelama, u odelu s prslukom, kravatom ili šarenom leptir-mašnom, ne sećam se da sam ga ikada video sa papučama na nogama.

Te večeri 31. decembra 1940. igrali smo remi. Pokušavali smo i da izlivamo olovo. Zagrejavali smo ga dok ne bi postalo tečno, pa ga naglo sipali u hladnu vodu. Prema prastarom skandinavskom običaju po oblicima figura koje bi tako nastale tumačila bi se budućnost. Nikako nam nije uspevalo da dođemo do nekih prepoznatljivih oblika. Tati se olovo u vodi rastavljalo u sve same sitne parčiće. Konstatovali smo da liče na kugle. Nismo se setili da ih tumačimo kao sačmu ili metke. U nekom trenutku pojavila se mama u dugačkoj, večernjoj haljini. Tata je obukao smoking i vezao crnu leptir-mašnu. Sestru i mene su stavili u krevet. Oni su otišli. Nagađam da su negde pili šampanjac kao što je dolikovalo pripadnicima njihove klase za Novu godinu. Ne verujem da su razgovarali o mogućnosti da je to poslednji zajednički doček, ali ne mogu ni da isključim. Sigurno su bili veseli. Ili su se pretvarali da su veseli.

Zar zaista niko od njih nije slutio da 1. januar 1941. godine nagoveštava… Šta? Na melodiju bećarca pevalo se: „Alaj volem što smo neutralni.“ Tu pesmu pevao je i moj otac. Za razliku od mene imao je lep glas.

Pričali su mi da je deda – očev otac – pevao još lepše. On je svoj 74. rođendan slavio nekoliko nedelja kasnije, 23. februara. Onako uzgred je rekao da mu je to poslednji. Moj otac, lekar kao i on, pobunio se, uzvratio da je zdrav, da će još dugo da poživi. Deda i baba su se ubili dva meseca kasnije, 23. aprila, pošto su u moj rodni Zrenjanin umarširali Nemci. Otac se poslednji put javio 26. septembra iste godine iz logora Topovske šupe u Beogradu ceduljicom koju je poslao svom bratu. Mama u martu sledeće godine dopisnicom Crvenog krsta iz logora Staro sajmište.

Doček 1942. godine: Tri brata i dukat

Živim kod strica u Novom Sadu. Mađarska okupacija. Pohađam mađarsku gimnaziju. Moja dva brata od strica, Ečika i Saša, i ja, spavamo, učimo i igramo se u istoj sobi, najstariji stričev sin, Feri, ima svoju sobicu iza kuhinje. Nisam bio naročito nesrećan. Nisam znao gde su mi roditelji, šta je sa njima. Nisam znao da mi je otac već streljan, mama u koncentracionom logoru Staro sajmište, koje su Nemci zvali Judenlager Semlin. Nisam imao pojma da postoje koncentracioni logori.

Za Božić je stric postavio jelku. Mi smo u Zrenjaninu palili prave sveće, on je imao električne. Bio je za ono vreme moderan električar, prodavao je i montirao neonske svetiljke, to je tada bila retkost. Više sam voleo da spavam u istoj sobi sa braćom, nego ranije, u „svojoj kući“, sa sestrom i guvernantom.

Pred ponoć 31. decembra 1941. godine strina je pravila krofne. Stari običaj. U jednoj je, reče, upečen dukat, ko naiđe na njega, njegov je. Našao ga je Feri. Tada nisam razmišljao da li je sve to sa dukatom bilo namešteno. Stric, strina, njihova tri sina i ja. Opet idila. Opet lažna, jer ću posle rata biti uveren da me je 1944. stric izdao i da ću zbog toga dospeti u svoje logore – Aušvic, pa Buhenvald i njegove komandose.

Leta te 1941. godine odlazio sam na novosadsko dunavsko pristanište na koje su stizali brodovi iz Beograda. Nemam pojma zašto sam mislio da mogu da dočekam svoje roditelje, da će stići lađom, da ih iznenađene obradujem što ih čekam sa malim buketom poljskog cveća koje sam usput ubrao. Nekoliko prašnjavih cvetova i trava. Ali oni će sve znati kada me vide. Mi nikada nismo razgovarali o ljubavi. Ja to čestito nisam naučio sve do danas. Volim te, volim te, volim te zvuči mi kao isuviše jeftina, kvarljiva fraza. Nekoliko devojaka se zbog toga ljutilo na mene.

Uzalud sam čekao na novosadskom pristaništu. Moji roditelji nikad nisu stigli. Ja danas mislim da sam sa dvanaest i po godina bio dovoljno pametan da naslutim da nikada neće doći. Posmatrao sam ljude koji silaze sa lađe. Tog leta nisam imao druga posla. Samo da čekam. Ne sećam se da li sam baš svake večeri bio naročito tužan ili naročito razočaran što još nisu stigli. Cveće bih bacao. Zašto ga nisam nosio strini? Ona bi se obradovala. Ali to prašnjavo poljsko cveće prosto nije bilo namenjeno njoj. Dati ga njoj bilo bi neverstvo. Tako sam osećao. Tada. Danas baš i ne shvatam zašto.

Novosadska racija počela je tri nedelje posle dočeka 1942. godine.

Doček 1945. godine: Vaške beže od samrtnika

Na svečani doček doktor Šarl Odik, šef saniteta radnog komandosa Nideroršel koncentracionog logora Buhenvald, pozvao je nas dvadesetoricu. Ja sam bio najmlađi. Mesto dočeka bile su dve prostorije logorske ambulante, u trećoj, koja je bila neka vrsta bolničke sobe sa dvanaest kreveta, umiralo se i tokom te noći, kao i svakoga dana i svake noći pre i posle. Neki logoraši su dobijali tipske pakete preko Crvenog krsta, ali je Odik dobijao posebne pošiljke. Njegov brat je bio francuski general vazduhoplovstva, ali pošto je porodica Odik bila u porodičnoj svađi sa familijom De Gol, ratovao je neposredno pod američkom komandom. Zbog toga je Odik uživao u naročitom tretmanu. Štedeo je mesecima da bi nas počastio. Priredio je pravu gozbu. Ko smo bili mi? Drugi logorski lekar, doktor Nojfeld, lekarski pomoćnik Bertran, Adler, koji će se posle rata proslaviti kao pesnik i sociolog, trojica Rusa, kapo našeg logora Herman, jedan mladi mađarski kompozitor. Odnekud se stvorio i alkohol.

U Nideroršel sam stigao iz Buhenvalda sa čirevima na nogama. Nekoliko dana nisam smeo da se prijavim ambulanti, jer se u nekim logorima zbog najmanje bolesti išlo pravo u gasnu komoru. Kad sam se najzad usudio da odem, doktor Odik me je ne samo izlečio crnim, smrdljivim mastima, nego je nastavio da mi daje poštedu.

Gradonačelnik Nideroršela pozvao je u januaru 2002. godine nas trojicu bivših logoraša, koji smo još bili živi, na otvaranje spomenika na mestu našeg logora. Druga dvojica nisu bila na Odikovom dočeku Nove godine, tada se nismo poznavali. Obojica su godinu dana mlađi od mene. Jedan od njih je ortodoksni rabin u Izraelu, drugi se zove Herc, što se na francuskom izgovora kao Erc. On je još i danas predsednik međunarodnog komiteta bivših zatvorenika Buhenvalda. U logoru je bio zajedno sa svojim ocem koji je umro u logorskoj ambulanti. Možda baš dok smo slavili doček Nove godine 1945.

Odik, moj zaštitnik, pokazao mi je u toj ambulanti kako sat-dva pred smrt vaši beže sa tela samrtnika, gmižu po sivom ćebetu kao užurbane, nervozne bele tačke. Možda mi je to pokazivao baš na Bertranovom tati. Posmatrao sam neobičnu pojavu radoznao, ali hladna srca. U sobi između prostorije sa krevetima i same ordinacije igrali smo šah. Figure su bile izvajane od ostataka hleba, crne boje nismo imali, ali plavom olovkom su obojene one koje će se suprotstaviti belim, u ovom slučaju figurama žućkastim, kakav je bio logorski hleb. Većina logoraša je strahovito gladovala, ali mi smo imali dovoljno hleba za vajanje šahovskih figurica.

U Nideroršelu je umrlo samo devetnaest zatvorenika. Verovatno je to nemački koncentracioni logor sa najmanje mrtvih.

U okviru proslave u čast novopodignutog spomenika 2002. godine održali smo govore u svečanoj sali škole u Nideroršelu. Mali orkestar, hor učenica i učenika. Na stolu kao na nekom oltaru mnogo lepog cveća. Zatim je jedna učenica počela da čita imena devetnaestorice logoraša umrlih u tom mestu. Ime po ime, posle svakog bi učenik ili učenica iz hora stupio ili stupila napred i pored cveća stavio, ili stavila, po kamenčić. Strogo su se držali precizno režirane ceremonije. Bili su lepo očešljani, nosili besprekorno ispeglane bele košulje ili bluze. Fina deca. Ceremonija je trebalo da nas gane, dirne u srce. Uspela je u tome.

Ali jednom debeljuškastom dečaku crvenih obraza sve je to očigledno bilo komično. Imao je već petnaestak godina, otprilike kao ja, kad sam bio tu, u logoru. Njegovo okruglo lice se pretvaralo u grimasu, strahovito se naprezao da ne prasne u smeh. Veoma dobro sam ga razumeo. Sve je to tako kasno, neshvatljivo dosadno, besmisleno. Posmatrao sam pre svega njega, kako odnosi pobedu u toj maloj borbi sa samim sobom. Preko njegovog lica kao da je prešla laka senka griže savesti što umalo nije pokvario ceremoniju. Smeh je često zarazan. Da se on glasno nasmejao, počeli bi da se smeju i ostali. Ako sam u pravu, ako mu je sve što smo činili, što su nama u čast mislili da treba da čine, smatrao smešnim, ali uspeo da se savlada, on je najbolje razumeo šta se događa, osetio trenutak jače od svojih koleginica i kolega, koji su bez razmišljanja, bez trunke emocija izgovarali njima tuđa imena i prezimena i polagali kamen po kamen pored cveća na stolu.

Ne znam… Šta ja znam šta nemačko dete oseća kada ga šezdeset ili sedamdeset godina pošto se desilo što se desilo teraju da aktivno učestvuje u takvim ceremonijama? Možda isto što sam ja osećao kada su me četrdeset i prve prvi put doveli na Svetosavski bal moje gimnazije: odrasli nešto rade, ja sam važan, zato što sam tu, a o suštini i ne razmišljam.

Znali smo, bili smo sigurni da će u toku godine koja je počinjala fašizam biti pobeđen, samo što nismo znali ko će od nas dočekati pobedu i slobodu.

Doček 1946. godine: Živ i slobodan

Pre tačno sedamdeset godina, prvi doček nove godine posle izlaska iz logora, prvi put na slobodi, a ja se uopšte ne sećam šta sam radio. Vrlo verovatno sam bio u Kulturno-umetničkom društvu „Đorđe Zličić“ u Novom Sadu – zvali smo ga Kumdruđozli – bio sam član njegovog upravnog odbora, ali ništa nisam zapamtio. Očigledno sam svakoga dana bio toliko svestan da sam živ, slobodan i nezavistan, da nije bilo svečanosti koja bi za mene imala bilo kakav značaj.

Doček 1948. godine: „Krv je moje svetlo i moja tama“

Uspeo sam da podstreknem svoj treći, tada završni razred arhitektonskog smera Građevinske srednje tehničke škole u Novom Sadu da sami organizujemo doček za celu školu. Najvažnije je bilo da se sastavi mali orkestar za igranku. Srećom smo u razredu imali sjajnog džez pijanistu, prezivao se Čanji, kršteno ime sam mu zaboravio, jer smo ga svi zvali Kiki. Što se muzike za igru tiče, detalje sam prepustio njemu. Mame su poslale rusku salatu, sendviče, torte. Međutim, bio je običaj da se pre nego što će se preći na klopu i veselje izvede i nešto ozbiljno, politički adekvatno. Nisam želeo samo da fraziramo, nego da budemo originalni i u tom pogledu. Odlučio sam da za proslavu nove, 1948. godine dramatizujem poemu „Jama“ Ivana Gorana Kovačića.

Danas mi se čini da je dokaz kakvo je to vreme bilo, ali i šta se zbivalo u meni, devetnaestogodišnjaku, što sam za veseli doček Nove godine izabrao stihove poeme koje još i danas znam na pamet: „Krv je moje svetlo i moja tama, / blaženu noć su meni iskopali / sa sretnim vidom iz očinjih jama…“

Danas ne razumem svoje tadašnje beskrajno oduševljenje Ivanom Goranom Kovačićem, naravno da je potresno, mladi hrvatski pesnik opisuje kako ustaše kolju Srbe, da bi njega godinu dana posle toga na gotovo isti način zaklali četnici, ali, ruku na srce, to nije dobra poezija.

Još imam i štampanu brošuru, svesku od 52 stranice malog formata, na njoj je pečat „Projektantskog zavoda Vojvodine“, što valjda znači da sam je ukrao iz biblioteke te ustanove ili, u najboljem slučaju, pozajmio i „zaboravio“ da vratim. Tu je zabeležena podela na uloge „Mučenik, Prva drugarica, Druga drugarica, Krvnik, Komentator“, i imena mojih glumaca, sve ispisano olovkom koja bledi. Na marginama nalaze se i beleške na nemačkom jeziku, jer ću „Jamu“ takođe prevesti i na taj jezik, u Beogradu prevod pokazati Otu Bihaljiju Merinu, koji je posle toga počeo da me preporučuje na sve strane, pa sam postao sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije Čedomira Minderovića, što je prekinulo moju „građevinsko-arhitektonsku karijeru“. Čini mi se da je nastavak mog života u miru počeo na tom dočeku Nove godine zahvaljujući dramatizaciji i prevodu partizanske poeme „Jama“.

Na doček sam dolazio dobro osvetljenom Futoškom ulicom. Nije mi tada palo na pamet da su tuda pre manje od četiri godine, aprila 1944, dva mađarska policajca sa puškama na ramenu provodila u logor. Danas se setim i tog detalja kad razmišljam o pobedonosnom koraku kakvim sam išao na prvu priredbu koju sam smislio, inspirisao, režirao.

Doček je prošao vrlo dobro. Kao piće u modi je bio ajerkonjak, ali niko se od nas nije suviše napio. Za droge nismo ni znali da postoje, što smo u knjigama pročitali o opijumu bilo je na nivou zmajeva iz bajki, u najboljem slučaju, Mobi Dika.

Započela je godina u kojoj ću diplomirati, dobiti postavljenje za nastavnika Srednje tehničke škole u Beogradu i sve nas pogoditi vest o prokletstvu Jugoslavije i KPJ koje je izrekao Informbiro, koja će nas, Skojevce, postaviti pred pitanje da li smo za Staljina ili za Tita.

Doček 1954. godine: Anatomija jednog morala

Imao sam grip, temperaturu blizu 38 stepeni, ali nisam mogao da zamislim da te noći ostanem kod kuće. Popio sam šolju vrućeg mleka, a mrzim mleko i nikad ga ni ranije, ni kasnije dobrovoljno nisam pio, pa peške otišao do pozorišta na Crvenom krstu gde je proslava bila u toku. Hol lepo ukrašen, jela i pića u izobilju. Nisam više bio dramaturg tog pozorišta, nisam tamo zapravo bio ništa. Svi su bili „razbrojani“ po parovima. Osećao sam se kao uljez i ubrzo krenuo kroz novogodišnju noć na proslavu u redakciji „Omladine“ na petom spratu zgrade u Ulici Svetozara Markovića. Hodajući tako primetio sam začuđeno da su svi simptomi gripa nestali. Za doček u redakciji sam znao da će biti dosadan, zapravo su gotovo sve kolege došle samo nakratko da se pozdrave, ponoć su nameravali da dočekaju drugde. Odlučio sam da odem do Kluba književnika. Tamo je, zapravo, mesto trebalo naručiti unapred, ali znao sam da ću nekako da se snađem.

Beogradske ulice još nisu bile osvetljavane kao godinama, decenijama kasnije, nije bilo jelki na svakom koraku, ali deda Mraz je dolazio i deci i odraslima. Bitno je bilo da se sa „komunističkom“ proslavom Nove godine napravi varijanta za hrišćansku proslavu Božića, a „srećna okolnost“ bila je što je to tačno na sredokraći između zapadnog i pravoslavnog Božića.

U Klubu književnika očekivana gužva, ali našao sam praznu stolicu za stolom Zorana Mišića koji je sedeo sa dve veoma lepe devojke. Zoran, bolešljiv čovek, nimalo filmski zgodan, uvek je bio sa lepim devojkama.

Primetio sam u uglu Milovana Đilasa i Peku Dapčevića sa ženama. Pekinu Milenu, rođenu Vrsajkov, dobro sam poznavao iz Novog Sada, jer je jedna od njenih starijih sestara išla u Srednju tehničku školu. Godinu i po dana pre te Nove godine posmatrao sam u Dubrovniku snimanje filma u kome je igrala, i tiho, ali na kraju uspešno udvaranje Peka Dapčevića, koga Đilas indirektno u svojoj priči „Anatomija jednog morala“ u januarskom broju časopisa „Nova misao“ prepoznatljivo opisuje ovim rečima: „…lijep, zrele i izrazite muške i snažne ljepote, a iznad svega pratila ga je legenda.“

Naravno da ne znam o čemu su razgovarali, ali slutim, verovatno baš o toj „Anatomiji“ u kojoj, da podsetim, autor podvrgava ruglu lažni moral tadašnje „nove klase“ – još javno nije upotrebio te reči – govori o tome kako je „vrh“ besno primio vezu narodnog heroja sa mladom operskom pevačicom iz provincije. To je bila prozirna varka. Najstarija Bebina sestra zaista je bila operska pevačica, ali svakom je bilo jasno na koga je Đilas mislio. Svakom? Jovanka Broz će mnogo kasnije Blaži Mandiću ispričati da je Đilas mislio na nju, ali ja mislim da je ona bila među ženama koje su ogovarale i odbijale da prime u svoje društvo ženu isuviše mladu da bi bila partizanka. Partizanku je Beba je posle igrala u filmovima.

Iako je u toku jeseni 1953. godine u partijskom listu „Borba“ napisao sedamnaest teoretskih članaka koji su predstavljali pokušaj prekomponovanja ideologije Komunističke partije, u javnosti je skandal izbio tek posle objavljivanja „Anatomije jednog morala“. Pogled na bračne parove Đilas i Dapčević na dočeku nove 1954. godine za mene je ilustracija početka „afere Đilas“.

Doček 1995. godine: Građanski, prirodno dok besni rat

Ako ne opisujem kako sam od 1955. do 1995. godine, znači, četrdesetak puta, dočekivao novu godinu, ne znači da ih nisam proslavljao. Jesam, ponekad u restoranima kao što je bio onaj u hotelu „Metropol“ ili u „Dva jelena“, češće kod svoje kuće sa prijateljima, ili kod drugih porodica, samo što ništa značajno o tome ne mogu da ispričam, ništa posebno nisam zapamtio.

Naš treći doček u Beču. Dragana je na katolički Božić 1992. slomila ruku, uveče pred doček samo smo prvi put posle nezgode malo prošetali po kraju. Moja kćerka Nađa, njen muž Mikica, njihova deca, moji unuci, Ana i Vladimir, stigli su vozom 24. decembra. U svom „poslovnom dnevniku“ sam zabeležio: „Pili francuski šampanjac, malo gledali televiziju, ja igrao sa Draganom, Nađom i Anom, građanski, prirodno…“

Taj doček mi je ostao karakterističan za 23 godine života u Beču. Nismo još znali dokle će da traju ratovi u Jugoslaviji.

Doček 2001. godine: Valcer u Beču

Kao dete, još pre velikog rata, počeo sam da shvatam da postoji smrt. Plakao sam što ću umreti, a ni slutio nisam da preti rat, logori, stvarna smrt. Počeo sam da računam. Nije nemoguće da doživim dvehiljaditu godinu, imaću sedamdeset i jednu. To se može zamisliti, ali bilo je na ivici noža kad sam prolazio pored doktora Mengelea ili nekog njegovog kolege u Aušvicu. Doživeo sam i 2000. godinu i njen kraj u Beču. Naglasak je na konstataciji: Doživeo sam.

Još sam dobro hodao, bilo je dana kada me ništa nije bolelo, krenuli smo u centar, pešačili satima od trga do trga, to se zvala „silvestarska staza“, na svakih stotinu, dve stotine metara svirala je drugačija muzika, novine su posle pisale da se centar Beča pretvorio u najveću balsku salu na svetu. I mi smo igrali valcer. Ja nikad nisam umeo dobro da igram, uvek me javno bilo stid da se ne obrukam pored moje žene, balerine, ali u toj gužvi usred gomile nije bilo problema.

Dragana i ja smo pojeli po tri ostrige ispred čuvene radnje Meinl am Graben, pili šampanjac i nešto posle ponoći u Kärntner Strasse promenili šilinge jer su zbog prelaska na evro menjačnice radile celu noć. To je bila srećna prva Nova godina u novom milenijumu, i naš poslednji doček Nove godine na javnom mestu.

Još tada za mene je istekao garantni rok, ali po neke mašine i aparati traju i posle toga.