Sakaćenje ljudskih prava

Iako su se u poslednjih nekoliko godina silno angažovali na polju rodne ravnopravnosti, predstavnici aktuelne vlasti konačno su i na delu pokazali koliko im je do teme stalo. A nije im, po svemu sudeći, stalo ništa više nego što im je stalo i do ostalih tema važnih za život „običnih“ ljudi – dakle, nimalo.

Iz Modela zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je pre izvesnog vremena napisala radna grupa koju je činilo više ekspertkinja iz ove oblasti, a koja je formirana pod pokroviteljstvom kancelarije zaštitnika građana, izbačeno je mnogo toga pozitivnog i inovativnog. Tako osakaćen, novi predlog trebalo bi da bude tema zasedanja republičkog parlamenta 17. februara, bez ikakve javne rasprave i razmatranja eventualnih primedbi.

Zašto je to urađeno? Kome su smetale odredbe koje štite biračka prava žena ili prava žena koje rade u kući? Kome je smetao čak i naziv zakona, pa je i to morao da menja? Kako je moguće da je glas anonimnih persona iz različitih vladinih kancelarija „jači“ od glasa ekspertkinja svetskog glasa?

Dok na ta pitanja za „Vreme“ pokušavaju da odgovore aktivisti i aktivistkinje za ljudska prava, kao i potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, neki drugi beogradski mediji dobili su nalog da o ovom zakonu izveštavaju „isključivo pozitivno“.

RIKVERC: Pre svega, ovo je primer na kojem se iznova potvrđuje da je izmena predloga zakona i pisanje novih „negde u mraku“, daleko od javnosti, postalo uobičajena praksa aktuelne vlasti. Pre dve godine, recimo, kada je usvajan set medijskih zakona, dogodilo se da su tekstovi radnih grupa – mesecima usaglašavani i doterivani – jednostavno nestali. Navodno, bili su u Briselu na proveri. Međutim, na svetlo dana vraćeni su u izmenjenoj formi, što svakako nije urađeno u Belgiji, već u Nemanjinoj 11. U svakom slučaju, za razliku od predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti, te izmene ipak nisu bile u suprotnosti s duhom onoga o čemu je ranije pregovarano.

„Model zakona koji je 2015. godine predstavljen javnosti, a koji je izradila Radna grupa koju je formirao zaštitnik građana, naišao je na pozitivne komentare upravo jer se fokusirao na posebne mere ka unapređenju rodne ravnopravnosti. Ovaj model je, recimo, predvideo mogućnost zdravstvenog osiguranja na osnovu kućnog rada, ravnopravnu zastupljenost žena i muškaraca u svim fazama izbornog procesa (od kandidovanja, do izbora u predstavnička i izvršna tela), obaveznu besplatnu pravnu pomoć za žrtve rodno zasnovanog nasilja i mnoge druge posebne mere čiji je cilj uspostavljanje suštinske ravnopravnosti građana. Ostaje pitanje zbog čega se Vlada odlučila za krnji i prazan predlog, kada je mogla da iskoristi već gotov model i eventualno ga dodatno unapredi“, kaže za „Vreme“ Sofija Mandić, pravnica i aktivistkinja u ženskom pokretu.

MODELOVANJE MODELA: Kao potpredsednica Vlade i šefica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, Zorana Mihajlović ima, naravno, potpuno drugačije mišljenje. „Zaštitnik građana Saša Janković napravio je model, odnosno formu kako treba da izgleda novi zakon o rodnoj ravnopravnosti. I njegov model bio je polazna tačka od koje smo krenuli u izradu novog zakona. U modelu zaštitnika građana bilo je i drugih predloga poput onih koji se odnose na usvajanja dece, seksualne eksploatacije i specijalističke zdravstvene zaštite, ali većina njih već ili jesu ili će biti regulisani drugim zakonima.“

Ona još kaže da će pravna pomoć za žrtve rodnog nasilja biti deo budućeg zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji priprema Ministarstvo pravde, dok je pitanje kućnog rada već deo Zakona o radu. Takođe, prema njenim rečima, učešćem žena na izborima i njihovom zastupljenošću na listama i u parlamentu već se bavi izborno zakonodavstvo, pa je zbog svega toga odlučeno da „u ovom predlogu zakona ne bude ono što je već regulisano ili će biti regulisano drugim zakonima“.

Sve ovo jako lepo zvuči, ali tu dolazimo do glavnog problema: zakoni o kojima priča ministarka naprosto ne sadrže rešenja koja idu u korist ravnopravnosti. Naprotiv. Vrlo su često instrument produbljivanja postojećih neravnopravnosti – zbog čega se, konačno, i pravio zakon o kojem je ovde reč.

Jedna od glavnih primedbi kritičara ovog predloga jeste činjenica da je njime prekršeno čak i pravilo da se već dostignuti nivo ljudskih prava ne sme smanjivati i ograničavati, tj. da novi zakoni ne bi smeli da budu diskriminatorniji od prethodnih. U slučaju o kome je reč, događa se upravo to: primera radi, dok je stari zakon predviđao obavezu poslodavca koji ima više od pedesetoro zaposlenih, da ima i osobu zaduženu za rodnu ravnopravnost, kao i da podnosi izveštaj o tome, ovaj predlog to zahteva samo od onih koji zapošljavaju više od 250 ljudi. To je, inače, svega 0,3 odsto ukupnog broja poslodavaca.

Odgovarajući na pitanje zašto su određene odredbe iz prvobitnog nacrta jednostavno izbrisane, zamenica zaštitnika građana za prava deteta i rodnu ravnopravnost Gordana Stevanović kaže: „Navedenim pravima žena bavili smo se u Modelu zakona o rodnoj ravnopravnosti, čija je autorka profesorka Marijana Pajvančić, a zašto to nije preuzeto u Predlog zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca, pitanje je za Radnu grupu. Mi nismo imali Radnu grupu i uvek smo isticali da je autorka Modela zakona o rodnoj ravnopravnosti profesorka Marijana Pajvančić.“

Uprkos tome, kancelarija zaštitnika dala je komentare na Vladin predlog (vidi okvir „O rodu, broju i padežu“), gde se osvrće upravo na probleme roda i rešenja koja su bila dobra, a nisu uvrštena u Nacrt – između ostalog i na već pomenuto smanjivanje dostignutih prava.

MNOGO NAM JE DOBRO: U međuvremenu, vrlo je zanimljivo da se javnost na vrlo specifičan način priprema za usvajanje ovog i ovakvog zakona. Još od kraja prošle godine, i Zorana Mihajlović i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković insistiraju na tome da, prema novom zakonu, poslodavci više neće moći da postavljaju „lična pitanja“, niti da diskriminišu žene na osnovu izgleda, starosti ili porodičnih okolnosti.

Sve je to vrlo lepo i pozitivno, ali i uz minimalni nivo razmišljanja podrazumeva brojna pitanja. Pre svega, nejasno je ko će i kako, u državi u kojoj se retko koji zakon valjano primenjuje, prinuditi potencijalne poslodavce da prestanu s diskriminacijom; ili, još važnije, koja će to žena – suočena sa bedom i siromaštvom – trčati da prijavi šovinističkog poslodavca koji joj komentariše izgled ili je pita o porodičnim planovima? Koliko god ta pojava bila negativna, ona svakako nije nešto što se može rešiti preko noći, jednim zakonskim aktom.

No, umesto razmišljanja o tome, građanima i građankama ponuđeno je samo da se dive novoj odredbi koja će im – eto – u „cugu“ izmeniti način zapošljavanja. U svim intervjuima, u svim izjavama, nadležni su potencirali isključivo tu temu, zaboravljajući kako u Srbiji život zapravo izgleda – i u slučaju žena, i u slučaju svih drugih. Kao da je baš priča o zapošljavanju najvažnija i jedina zaista problematična. Da stvar bude još zanimljivija, baš u danima pred najavljeno izjašnjavanje poslanika o novom predlogu, neki mediji dobili su eksplicitne navode da o zakonu izveste „pozitivno“, dok su se neki bacili na detaljnu analizu promena u načinu ponašanja poslodavaca. Intervju poverenice za ravnopravnost koji je dala Tanjugu u utorak, 8. februara, uglavnom se sveo na PR delatnosti svih nadležnih za rodnu ravnopravnost i nekom neupućenom zaista bi moglo da se učini kako na tom planu u Srbiji nema nikakvih problema.

I Zorana Mihajlović zadovoljna je svojim učinkom: „Urađena je i nova Nacionalna strategija za unapređenje rodne ravnopravnosti do 2020. godine sa Akcionim planom, uveli smo Indeks rodne ravnopravnost i time postali jedina zemlja izvan EU koja po evropskim standardima meri ravnopravnost, uveli smo rodno budžetiranje, završavamo rodno senzitivni jezik… Sve to za manje od godinu i po dana. I na sve ovo sam izuzetno ponosna“, objašnjava ona u razgovoru za „Vreme“.

U međuvremenu, dok su svi srećni i zadovoljni, žene u Srbiji izložene su nasilju, različitim formama mobinga, diskriminisane po svim osnovama; transrodne osobe ne uživaju praktično nijedno od elementarnih ljudskih prava, a ni ostalima nije baš lako.

Ipak, ova priča ne tiče se samo i isključivo rodne ravnopravnosti. Ona se, pre svega, odnosi na odbranu osnovnih demokratskih principa. A oni podrazumevaju da se zakoni pišu u dogovoru s ekspertima, da se stručna mišljenja uvažavaju i cene, da se u obzir uzima i stav javnosti. S druge strane, ti principi nikako nisu u skladu s oktroisanim zakonima u kojima se mišljenje eksperata uvažava samo onoliko koliko se vlastodršcima sviđa, a mišljenje javnosti unapred „otpisuje“ kao nevažno.

Ali, s druge strane, teško da je aktuelnoj vladi – u silnoj trci da se dokaže kao progresivna – preterano stalo do demokratije.

Samo da je pozitivno.

O rodu, broju i padežu

TEKST TREBA DA GLASI „ZAKON O RODNOJ RAVNOPRAVNOSTI“: Gordana Stevanović
foto: media centar

Vladinim predlagačima nije smetao samo sadržaj već i naziv zakona. Iako se u civilizovanom svetu ovakvi dokumenti definišu kao zakoni o rodnoj ravnopravnosti, Srbija se i na ovom polju vraća mnogo koraka unazad i raspravlja o Predlogu zakona o ravnopravnosti muškaraca i žena – ne uključujući gej osobe, interseks, trans osobe i osobe koje se rodno ne određuju u okviru podele na muško i žensko.

S druge strane, Zorana Mihajlović tvrdi da je to tako urađeno zbog Ustava Srbije. „Tako je urađeno zbog Ustava Srbije. Zakon o rodnoj ravnopravnosti bio je radni naziv za potrebe Radne grupe koja je u maju prošle godine počela da radi na ovom predlogu. Međutim, Ustav Srbije ne poznaje ‘rodnu ravnopravnost’, već u članu 15. reguliše ravnopravnost žena i muškaraca, a ista formulacija je i u članu 62. Ustava. Nema drugog razloga“, objašnjava Zorana Mihajlović.

Nasuprot njoj, pravnica Sofija Mandić naglašava da Ustav prepoznaje zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu, a da je ovo razrađeno u Zakonu o zabrani diskriminacije. „Da je Mihajlović u pravu, zabrana diskriminacije na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije ne bi mogla da se nađe ni u ovom zakonu. Dakle, ako je ova pitanja moguće regulisati Zakonom o zabrani diskriminacije, zašto ne bi bilo moguće i ovim predlogom. Istina je da Ustav u posebnom članu ističe ravnopravnost žena i muškaraca, ali se zabrana diskriminacije na osnovu roda oslanja ne na ovu odredbu (član 15), već na opštu odredbu o zabrani diskriminacije (član 21). Član 62 reguliše brak, pa ne znam zašto ga uopšte pominje u ovom kontekstu.“

I u Mišljenju o nacrtu ovog zakona, iz kancelarije Zaštitnika građana, Ustav se čita malo drugačije nego što to čini ministarka: tu se navodi da u predlogu zakona uopšte nisu korišćeni pojmovi „pol“ i „rod“, što je „u neskladu sa Ustavom“ i važećim zakonima o zabrani diskriminacije, o ravnopravnosti polova, o izboru narodnih poslanika, o lokalnim izborima i nizu strateških dokumenta. „Imajući u vidu prethodno navedene propise i strateške dokumente i cilj zakona (uspostavljanje obaveza, odgovornosti i jemstava za ostvarivanje načela rodne ravnopravnosti), zakonski tekst treba da nosi naziv ‘Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti’. U tekstu je potrebno da se ujednačeno umesto pojma ‘ravnopravnost’ koristi pojam ‘rodna ravnopravnost’, kako bi se postigao odgovarajući efekat… i time omogućilo ostvarivanje svrhe donošenja ovog Zakona“, kaže se u tekstu koji je potpisala zamenica Zaštitnika građana Gordana Stevanović. To, međutim, očigledno nije uvaženo.