Pored mnogih sličnosti, ipak postoji jedna ključna razlika između dva autora koji šalju svoje poruke sa bezbedne daljine: Radovan Karadžić je završio svoje bitke i sada pokušava da ostane na slobodi, dok se Mira Marković nada da će biti slobodna kako bi vodila nove bitke
Dok mrzovoljni teoretičari gunđaju da su iscrpljene sve mogućnosti za nastanak novih žanrova, na ovdašnjoj literarnoj sceni upravo se rađa jedna posebna književna vrsta koju čine dela begunaca od domaćih i međunarodnih zakona. Zahvaljujući knjigama koje neumorno štampa u Srbiji, haški optuženik Radovan Karadžić već je uveliko postao domaći pisac, ali njega u stopu prati Mira Marković, koja je, nakon misterioznog prelaska u ilegalu, nastavila da objavljuje nove radove kod srpskih i crnogorskih izdavača. Da ne bude reč samo o prolaznom trendu, već pomalo bizarnoj konstanti savremene produkcije, pobrinula su se upravo ta dva vodeća autora ovog žanra. Na talasu novih izdanja koja su se pojavila uoči Beogradskog sajma knjiga, početkom nedelje isplivao je naslov Sačuvajte ovu knjigu, dr Mire Marković (Montegraf), a odmah za njim i poveći roman Čudesna hronika noći, dr Radovana Karadžića (Igam). Uz svu bliskost ovih autora koje dele samo neka ideološka razmimoilaženja, informacija o promociji Karadžićeve knjige, ipak je neprijatno prostrujala među posetiocima koji su došli na predstavljanje dela Mire Marković, jer im je to namah učinilo otužnim ukus zabranjenog voća koji su sasvim jasno mogli da osete malo pre toga dok su, kao na partijskom sastanku u vreme Zakona o zaštiti države, sedeli u sali Međunarodnog pres centra.
MILOVANjE KNjIGA: Za razliku od godina slave i moći, kada su knjige Mire Marković milovale ruke Aleksandra Tijanića, Čedomira Mirkovića i drugih, a obični posetioci visili u grozdovima u predvorju carstva povlašćenih, nova knjiga ove autorke predstavljena je ostacima julovske elite u krajnje kamernoj atmosferi, jer se nekadašnja masa obožavalaca svela na par tvrdokornih prvoboraca: Ljubišu Ristića, Vladimira Štambuka, Uroša Šuvakovića, Hadži Dragana Antića i Predraga Popovića, koji je objavljivao tekstove Mire Marković u „Nacionalu“ kada su joj ostali mediji okrenuli leđa. Da, beše tu i mali Marko sa samohranom majkom Milicom, što je valjda trebalo da gane ljude bez srca koji su raspisali poternicu za njegovim taticom i bakom, dok su deku odveli negde daleko, u jedan stari holandski zamak, gde ga muči zli vuk sa perikom.
Samo par stotina metara dalje, u jednoj od gradskih knjižara koja se pretvorila u deponiju brošurica o judeo-masonskim zaverama, truleži Zapada i nebeskoj nacionalnosti Srba, nekadašnjem „Komunistu“, a sada „Nikoli Pašiću“, na svetlo dana izneta je knjiga Čudesna hronika noći, Radovana Karadžića. Nije tu bilo unuka, tetki i stričeva, došao je jedino Karadžićev brat Luka, gladeći pomalo rutinski svoje poveće brke. Za razliku od saborca po žanru Mire Marković, onaj koji je bio gospodar života i smrti u ratnoj Bosni, ni ranije nije osetio glamur moći. Umesto napadnog mirisa toaletnih vodica na telima bez lica koja su štitila julovsku matronu, Karadžića je na književnim promocijma delio od publike samo vonj uniformi njegovih telohranitelja, pomešan sa isparenjima tek namazanih vojničkih čizama. Firmirana garderoba nekadašnje srpske elite ipak nije bila dovoljna da odnese prevagu u značaju ova dva nesuđena pisca, tako da je sudbina Mire Marković postala lokalna stvar, dok Radovan Karadžić bije globalnu bitku, mada se takav utisak ne nameće na osnovu njihovih poslednjih knjiga.
ON LINE: Dok Mira Marković u najnovijem sočinjeniju Sačuvajte ovu knjigu, izboru iz razgovora sa stranim i domaćim novinarima u periodu između 1999. i 2003. godine, galami protiv demonskog lica Zapada i „marionetske desnice koja je trenutno na vlasti“ u Srbiji, Radovan Karadžić uranja u bosanske teme, smeštajući radnju svog romanesknog prvenca u Srajevo sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Ime njegovog alter ega Jakoba očito predstavlja direktnu aluziju na starozavetnog Jakob(v)a koji dosledno sledi svog Boga, dok je Crnković verovatno parafraza samog Karadžićevog prezimena, ali možda i pozdrav iz duboke šume Milanu Crnkoviću, predsedniku Udruženja građana Zajedno do istine, koje se zalaže za izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, što je ostao Karadžićev nedosanjani san. Izgleda da se Radovan u teškoj osami okrenuo Bibliji što i nije loš znak, pripovedajući o zatvorskom ambijentu u kome su se našli Jakov i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana u suton raspada Jugoslavije, pre nego što je pokuljao sav trulež, na kome će isplivati i sam Karadžić. Miroslav Toholj je ovaj rukopis dobio na dve diskete što govori da je njegov autor, na opštu radost članova Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću i njihovih simpatizera, dobro i zdravo. Da ima vremena za pisanje romana od četiri stotine strana, to se još i moglo pretpostaviti, ali on očigledno ne čuči u nekoj blatnjavoj rupi kao što bi to mogli očekivati njegovi progonioci, već mirno sedi i radi on line, uz sve pogodnosti kompjuterske ere.
AUTOBIOGRAFSKO RASIPNIŠTVO: Za razliku od Karadžićevog autobiografskog rasipništva u kome se mogu prepoznati ugledne Sarajlije, Mira Marković škrto deli svoja sadašnja razmišljanja sa potencijalnim čitaocima, mada bi sigurno imala štošta da doda o onima koji su klečali pored njenog kanabea, održavajući se na javnim funkcijama i nakon što je poredak kome su verno služili otpravljen u slivnik istorije. Njenim intervjuima pridodate su samo propratne beleške, neka vrsta dodatnih objašnjenja koja kao da su istrgnuta sa stranica dnevnika, gde se opisuju okolnosti u kojima su pravljeni ti razgovori. Nema tu ničega što se već nije moglo videti i čuti, a sada ne bi ni imalo smisla onoga ko je poražen šutirati dok leži na zemlji, tim pre što je to karakterna crta ovdašnjih strvinara. No cinizam sa kojim osoba čija je reč vredela koliko i tuđi životi govori o „medijskoj demonizaciji“ i „stradanju“ svoje porodice, samo potvrđuje da su takvi ljudi mogli izgovorati stvari zbog kojih neki više nisu među živima.
Tu leži i ključna razlika između ova dva autora koji šalju svoje poruke sa bezbedne udaljenosti. Radovan Karadžić je završio svoje bitke i sada pokušava da ostane na slobodi, dok se Mira Marković nada da će biti slobodna kako bi vodila nove bitke. No uprkos tim disonantim namerama, obe knjige žudno očekuju police „Nikole Pašića“, gde leva i desna strana vaskolikog srpstva, bez neprirodnih granica koje bi ih delile, padaju jedna drugoj u saučesnički zagrljaj.
Međunarodni sud pravde u Hagu je saopštio da je „ljudsko pravo na čistu, zdravu i održivu životnu sredinu neodvojivo povezano s uživanjem drugih ljudskih prava“. Ekološki aktivisti su ovu odluku pozdravili kao prekretnicu za klimatsku pravdu i klimatske parnice
Bez širokog i suštinski jedinstvenog fronta “tvrdih”, “mekih”, “levih”, “desnih”, “stranačkih” i “vanstranačkih”, “studentoljubaca” i “studentoskeptika”, nas antinaprednjačkih veterana i onih “odskora progledalih” – nema i neće biti promene koju svi priželjkujemo i za koju nam se čini da je nadohvat ruke. Na kraju krajeva, ne moraju i verovatno neće svi biti u istoj koloni i na istoj listi. Ali ukoliko se stvarno i iskreno želi smena ovog nakaradnog režima, svi koji su protiv njega moraju biti u istom stroju i istom frontu
Od pada nadstrešnice u Novom Sadu deluje kao da je marketinško-strateški tim Srpske napredne stranke prepustio sve konce odlučivanja timu za eskalaciju. Ukoliko je odavanje počasti stradalima ispred Fakulteta dramskih umetnosti predstavljalo “mali požar” koji je, iz ugla SNS stratega, trebalo lokalizovati, aktuelni predsednik i njegova stranka učinili su sve suprotno: podstakli su širenje vatre koja je na kraju zahvatila i njihovu sopstvenu političku “kuću”. Upravo iz te kuće, svojim političkim amaterizmom, oterali su nemali broj dotadašnjih pristalica
Za režim Aleksandra Vučića, građevina je alat političke propagande, prilika za slikanje i izvor moći. Zato se sve mora otvarati u najkraćem roku, pa makar hitna pomoć dežurala na novom auto-putu ili pucali betonski stubovi na Prokopu
Višeminutno izlivanje predsednikovog gneva na građane Novog Pazara nije ništa drugo, do poslednji trzaj jedne poražene politike čoveka koji misli da je država, a zapravo je ćacilend
Da li iko veruje, osim možda Vučića, da bi čistka tužilaca i sudija uspela? Da li on zaista veruje da može da pronađe dovoljan broj Bokana, jer, ako ćemo pravo, Bokan je ipak biser među biserima
Svi su na keca poverovali da će Iva Štrljić biti direktorka Drame Narodnog pozorišta iako vest nije bila potvrđena – ne bez razloga. Glavni je: živimo u Srbiji
Istraživanje NSPM: Većina Srbije protiv Vučićevog režima (1)
Najgore je iza nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
