“Otvorim oči, pomislim da je prošao taj telesni doživljaj anksioznosti. Ustanem i vidim da nije. Osećam teret u glavi i ramenima, kao da sam pod neprestanom upalom mišića”, ovako dvadesetjednogodišnja studentkinja Ivana J. iz Beograda opisuje kako ponekad izgleda njena svakodnevica. “Nekad ne mogu od te napetosti ni da zaspim, već ostajem budna do četiri ujutru. Ta napetost me tera da konstantno jurim, radim, da moram da budem zaokupljena nečim. Pokušavam da fizički izmorim sebe kako bih mogla uveče da zaspim.” Dodaje da problem nastaje kada treba da uči, nema koncentracije, sedi za stolom i pokušava da čita, ali ne ide. Kako se taj osećaj javlja u fazama, svaki put strahuje od njegovog povratka i to je koči. Neke dane jednostavno presedi u fotelji skrolujući po Instragramu.
Prema istraživanju koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije za 2023. godinu, čak 52,7 odsto ispitanika u uzrastu od 15 do 30 godina susrelo se sa osećajem anksioznosti. Sve je prisutniji i stres, a povezuju ga sa obavezama u školi, na fakultetu, poslu, ali i sa dešavanjima u zemlji.
Blagi porast broja studenata koji se obraćaju za pomoć primećuje i psihološkinja u studentskoj poliklinici u Beogradu Sanja Milićević Savić. “Nismo radili istraživanje i ne znamo tačnu statistiku, ali je moj subjektivni utisak, a čini mi se i mojih kolega, da jeste prisutan blagi porast,” objašnjava ona. Dalje ističe da su devojke otvorenije i da se u većem broju obraćaju za pomoć, dok mladići najčešće dođu kada im je već prilično teško. Takođe, dodaje da su veoma važni i potporni sistemi koji mladi imaju – poput razgovora sa porodicom, partnerom i prijateljima.
POD TERETOM ZAHTEVA
Nemali broj mladih se, pored anksioznosti, susreće i sa depresijom.
Dušanka Vučinić Latas, klinička psihološkinja u odeljenju za psihijatriju bolnice “Dragiša Mišović” i profesorka na Fakultetu za medije i komunikaciju, ističe kako su uzroci za to brojni i da je mladima teško da se izbore sa mnogo unutrašnjih i spoljašnjih zahteva.
“Mladi ljudi danas su pred ozbiljnim izazovima. Odrastanje je samo po sebi komplikovano, ali u savremenom dobu ono je još složenije. Živimo u svetu u kome se sve više javlja hroničan i devastirajući doživljaj besmisla, bespomoćnosti, beznačajnosti, gladi za materijalnim…,” smatra profesorka Vučinić Latas, naglašavajući da smo često usamljeni i otuđeni, te usmereni samo na sebe, a uz to, mladi ljudi su neretko “opsednuti” fizičkim izgledom i materijalnim statusom.
U našoj sredini je, kaže Dušanka Vučinić Latas, još teže jer živimo u društvu koje odlikuje crno-belo mišljenje, gde je previše agresivnosti i mržnje, te vlada doživljaj da nema posledica nečinjenja i da je moral nevažan. “U svemu tome je jako teško izgraditi identitet i sistem vrednosti, jer je on stalno napadnut spolja obezvređivanjem.”
Depresivne misli kod mladih na koje doktorka Vučinić Latas nailazi u svojoj praksi najčešće uključuju preterano negativan doživljaj sebe, iskrivljeno osećanje krivice zbog nekih stvari koje su uradili ili rade, doživljaj besmisla i odsustvo svrhe u životu. Dodaje da su simptomi depresije i anksioznosti uočljivi i da ih ne možemo biti nesvesni.
“Anksioznost je intenzivno negativno osećanje nemira i doživljaja da će se nešto negativno ili katastrofalno desiti i ono toliko obuzme osobu da ne može da ga ignoriše”, opisuje doktorka Vučinić Latas. Ona objašnjava da anksioznost može biti slobodno lebdeća – kao neko osećanje strepnje koje osobu stalno muči – a može se i intenzivirati do nivoa paničnog napada, snažnog straha praćenog unutrašnjim doživljajem da će osoba istog trenutka umreti ili se onesvestiti ili osramotiti na najgori mogući način. “I depresija je takva, ona nije osećanje tuge koje traje, već jedna crna rupa koja proguta mladog čoveka i koji više ni u čemu ne uživa, ni za šta nema snage i volje, loše spava, povlači se u sebe, ima crne misli ili čak razmišlja da sebi naudi”, naglašava naša sagovornica.
Dušanka Vučinić Latas dodaje i da je tema anksioznosti i depresije sve manje tabu u društvu i da se mladi sve više obraćaju za pomoć. “Jedna od retkih dobrih stvari koje nam je pandemija kovida donela jeste da se sve više priča o važnosti mentalnog zdravlja. Mladi ljudi, posebno u urbanim sredinama, mnogo lakše traže pomoć za sebe. Ne osećaju se obeleženo ili manje vredno ako idu kod psihologa. U ruralnim sredinama stvar je i dalje komplikovanija, strah od etiketiranja – da si ‘lud’ – i stigmatizovanja je, nažalost, i dalje prisutan.”
STRUČNA OSOBA – JEDINI PRAVI PUT
Prema istraživanju KOMS-a, mladi svoje probleme najčešće dele jedni sa drugima. Društvo često predstavlja jedinu adresu kojoj poveravaju svoje probleme ukoliko ne mogu sami da ih reše. Roditeljima se ne obraćaju za pomoć kako ih ne bi opterećivali. Nisu retki ni oni koji se zatvaraju u sebe. Doktorka Vučinić Latas objašnjava da depresija i anksioznost negativno utiču i na odnos sa okruženjem onoga koji se bori sa pomenutim stanjima.
“Mladi ljudi imaju te-škoće u odnosima sa vršnjacima, osećaju se izolovano, usamljeno, manje vredno, kao da su sami na svetu. Zbog anksioznosti izbegavaju razne situacije. Ako su depresivni, nemaju snage i energije ni za kakve aktivnost”, ističe ona. Dalje, dodaje da u takvim situacijama trpi i školovanje, roditelji postaju ljuti ili zabrinuti, cela porodica počinje da funkcioniše drugačije. Prijatelji gube strpljenje, prekidaju se ljubavne veze, odustaje se od ambicija… Ne reaguju, naravno, svi isto.
“Opet, neki mladi ljudi se obrate roditeljima, profesoru kome veruju ili bliskom prijatelju. Često se i iznenade koliko njihovih vršnjaka ima sličan problem. Neki drugi se kriju, po internetu tragaju za rešenjima i tako često gube dragoceno vreme.” Dušanka Vučinić Latas naglašava da su anksioznost i depresija rešivi problemi i da je veoma važno da se sa lečenjem počne što ranije: “Leče se psihoterapijom i lekovima, nekada i kombinacijom. Najvažnije je obratiti se stručnoj osobi za procenu, što su isključivo klinički psiholozi i psihijatriji. Uvek treba paziti ‘kome dajemo dušu u ruke’, jer u našoj sredini postoji puno priučenih i lažnih terapeuta i to za mladu osobu u razvoju koja ima neki psihološki problem može biti jako opasno.”
ODSUSTVO SISTEMSKE BRIGE
Nenad B, dvadesetdvogodišnji student koji živi u Beogradu, opisuje svoje depresivne epizode poput prekida filma. Njemu je dijagnostifikovana depresija. Sa suicidalnim mislima susretao se više puta. Bilo je dana kada je osećao potpunu prazninu, ponavljao je sebi da je bezvredan i da ne zaslužuje da živi. “U tom trenutku nisam mogao da priuštim sebi neku sitnicu koja je bila okidač da se osetim bezvrednim. Kasnije u psihoterapiji, nakon smirivanja, utvrdili smo prave razloge osećaja bezvrednosti”, kaže on.
“Važno je i pronaći psihoterapeuta pred kojim možemo da se otvorimo”, ističe Nenad. Takođe, kada je krenuo da se leči, bilo je potrebno da prođe određeno vreme dok mu nisu našli odgovarajuću terapiju. Njegova iskustva iz Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” i potom studentske poliklinike u Beogradu (Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata) su pozitivna.
Mnogi mladi se, pored državnih ustanova, odlučuju da pomoć potraže i kod privatnih psihoterapeuta i psihologa. Jedna od njih je i Ivana J. koja navodi da je pre odlaska kod privatnog psihoterapeuta pokušala da potraži pomoć i u državnoj ustanovi, ali nije uspela da reši problem.
“Prvo sam potražila pomoć u domu zdravlja na dečijem odeljenju. Nakon što sam psihologu rekla svoje probleme, kazao mi je da treba da se zaljubim i nađem dečka. Pošto se nisam osećala dobro, potražila sam privatnog psihologa”, kaže Ivana J. Međutim, usledio je kratkotrajni boljitak. “Nakon što sam pronašla drugog psihoterapeuta, videla sam konačno neku promenu i napredak. Bitno je pronaći lekara koji lično nama odgovara.”
Njeno iskustvo je da su privatni lekari posvećeniji, jer više mogu da se posvete nego što je to slučaj u državnim ustanovama, ali opet to iziskuje ozbiljne finansijske troškove koji mnogi sebi ne mogu da priušte.
Konačno, pomenuti KOMS-ov izveštaj kaže da mladi imaju osećaj kako okolina nema sluha za njihove probleme, da briga o mentalnom zdravlju mora da bude pristupačnija i – da institucije ništa ne rade da obezbede sistemsku brigu.
Kako do Studentske poliklinike
Psiholog studentske poliklinike Sanja Milićević objašnjava kako teče proces zakazivanja u njihovoj ustanovi: “Pacijent kod lekara opšte prakse iskaže želju, kaže u čemu je problem i dobije uput i termin za psihologa ili psihijatra. Ovde rade tri psihijatra, dva psihologa, znači relativno se brzo – u roku od nedelju do deset dana – dođe na red, tako da sa te strane nije komplikovano. Postojanje komunikacije lekara i psihologa smatram kao prednost”, ističe Sanja Milićević. Međutim, objašnjava da postoje slučajevi da neko prvi put zakaže termin i uopšte se ne pojavi, možda upravo zbog toga što ne zna ko ga čeka. “Kada bismo lično zakazivali termine i kada bi mladi ljudi uvideli da preko puta nije osoba koja ih gleda podozrivo, etiketira, verovatno bi bilo lakše”, zaključuje. Seansa prosečno traje 45 minuta. Kaže da se trude i da uspevaju da izađu u susret svima koji dođu i kojima je razgovor potreban. S druge strane, pet stručnjaka na oko 200.000 studenata, koliko ih ukupno ima na svim visokoškolskim ustanovama u Beogradu, zvuči zaista malo.
