Ruski visoki gosti

Povodom milijardu dolara „teške“ posete predsednika Ruske Federacije Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva Srbiji govori se i o istorijskoj tradiciji dobrih rusko-srpskih odnosa. Ona seže čak do XIV veka. U XVIII i XIX veku te veze su postale intenzivnije i bile su obeležene nekad presudnom ruskom pomoći u borbi za nacionalno oslobođenje; nekad ruskim prioritetima različitim od srpskih, kao u Sanstefanskom miru, na Berlinskom kongresu (1878) i povodom austrougarske aneksije Bosne (1908); nekad kulturnim uticajem kao u Južnoj Ugarskoj XVIII veka. Neretko, nerealnim očekivanjima od Rusije, kao onda kada su se Crnogorci 1713. obratili caru Petru Velikom s pitanjem kako će se spasti od Turaka, a odgovoreno im je tek krajem 1714, neka se presele u Rusiju.

Između Srbije i Rusije formalni diplomatski odnosi uspostavljeni su 1838. i prolazili su kroz različite faze, zavisno od orijentacije i prilika. Odnosi kneza Mihaila i Rusa su bili dobri pa se ohladili; kralj Milan je od rusofila postao austrofil; Garašanin je zazirao od Rusije zbog bojazni da Srbija kao manja bude asimilovana i tražio oslonac u Francuskoj; vođu liberala Jovana Ristića, koji je ispovedao misao da Srbija ne može postići ovaj nacionalni ideal bez pomoći Rusije, primio je 1885. car Aleksandar III vrlo ljubazno. Nikola Pašić je decenijama bio nepokolebljivi predstavnik rusofilske politike.

Od 1917. kada je ruski car Nikolaj II Romanov, koji je rekao da će za Srbe učiniti sve, u revoluciji izgubio glavu, do 27. marta 1941. diplomatski odnosi su bili prekinuti. Jugoslavija je bila utočište za ruske bele izbeglice, kao nekad Rusija Karađorđu, ili ranije onima koji su odlazili u srpske husarske pukove, kao Pavel Isakovič Miloša Crnjanskog.

Od 1944, kada Crvena armija uz partizane učestvuje u oslobađanju Jugoslavije od fašista, diplomatski odnosi su prolazili kroz različite faze u okviru proleterskog internacionalizma, fifti-fifti aranžmana s Jalte i politike nesvrstavanja u hladnom ratu. U ratovima tokom raspada SFRJ, Srbi traže pomoć od Rusije i ne shvataju najbolje njene moći, a ni namere. Posle ratova ti odnosi dobijaju nove sadržaje. Te mene se, delimično, vide i kroz kontakte na najvišem nivou.

Hruščov u Beogradu 1955.

Tito je razljutio Engleze otišavši 10. oktobra 1944. bez njihovog znanja u Moskvu. Molotov je navodno umirivao Engleze, opisujući Tita kao nepoverljivog seljaka. U Moskvi se Tito sa Staljinom sastao tri puta, a bio je i dva puta kod njega na večeri. Prvi zvanični susret u Kremlju bio je, po nekim svedočenjima, hladan jer je Staljin bio ljut zbog toga što Tito nije poslušao njegov savet da se ne zamera Englezima zbog kralja Petra, i što ga nije prethodno obavestio o odlukama donesenim na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine.

Jednog trenutka Staljin postavlja test pitanje: „Recite mi, Valter, šta biste radili ako bi se Englezi silom iskrcali u Jugoslaviji?“ Tito: „Dali bismo im najodlučniji otpor!“

Staljin je tada rekao: „Valter, daću vam ne jednu tenkovsku diviziju, nego čitav korpus!“ i odmah pred njim telefonom pozvao maršala Tolbuhina u Sofiji…

U sledećoj prilici, posle razgovora u Kremlju, 27. maja 1946. godine, na večeri u dači kasno posle ponoći, Staljin, pripit, na gramofonu pušta neku rusku narodnu pesmu, pevuši i igra, a jednog trenutka kaže: „Tito treba da se čuva da mu se ništa ne desi… Jer, ja neću dugo živeti, a ti ćeš ostati za Evropu…“ Onda kaže nešto što mora biti dvosmisleno: „Čerčil mi je pričao da je Tito dobar čovek. Odgovorio sam mu: ‘Ne znam, ali ako vi kažete, znači mora biti dobar čovek. Potrudiću se da ga upoznam…’“

Marta 1948. Staljin je u razgovoru sa Hruščovom, po jednoj verziji, pokazujući mu kopiju pisma CK SKP(b) upućenog CK KPJ s optužbama na račun KPJ i Tita, po drugoj stavivši šaku na mapu, rekao: „Biće dovoljno da maknem svojim malim prstom i Tita više neće biti.“

U sovjetskoj noti iz tog vremena se čak kaže da se s „fašističkim psima“ može drugačije razgovarati. Neki publicisti tvrde da postoji i Titovo pismo Staljinu u kome kaže kako je jugoslovenska služba uhvatila sedam ljudi poslatih da ubiju Tita, a da ako on u Moskvu pošalje jednog, drugog neće morati slati…

Nikita Sergejevič Hruščov, prvi sekretar KP SSSR i sovjetska delegacija dolaze na pomirenje u Beograd 26. maja 1955, sedam godina nakon sukoba KPJ sa Inform biroom.

„Razmena mišljenja“ počela je 27. maja u Domu garde na Topčideru, ispod Belog dvora, u kojoj je 1948. godine, kad je počeo sukob Tita za Staljinom, održan V kongres KPJ.

Posle pomirljivog uvoda, Hruščov pecka: „Naravno, sada će biti svađe za vašu dušu. No, šta mogu oni, Amerikanci? Mogu, s obzirom na to da između nas postoji ideološka srodnost… ne dati vam novac…“

Tito, čvrsto: „Za novac se ne prodajemo!“

Sledi Mikojanova rečenica: „Mi smo se samo plašili da ćete vi poći putem političkih ustupaka.“ Nju dopunjava Hruščov: „Ne samo da smo se bojali, nego smo imali informacije koje su čak ukazivale gde su kod vas razmeštene strane baze. Da, da, drugovi!“

Tito, na to odrečno: „Toga u Jugoslaviji nije bilo i neće biti.“

Hruščov: „Mi smo smatrali da kapitalisti džabe pare ne daju.“

Tito: „Po čemu ste vi sumnjali u to? Ne bi mene ni đavo natjerao da idem k nekom drugom sistemu. Ja sam se cijeloga života borio za komunizam, za socijalizam. Cijelog života sam se ja borio, nisam ja za pare bio revolucionar…“

Hruščov kaže Titu da ga razume i da uvažava, ali da bi jugoslavenski drugovi takođe trebalo da shvate i njihov nimalo lak položaj i za sve opet optuži Beriju i netačne informacije. To ulazi u kominike, uz dodatak: „I na osnovu pogrešnog tretiranja odnosa između socijalističkih zemalja, naročito između velike i male zemlje…“.

Josip Broz Tito i Nikita Hruščov sreli su se tri puta u dve godine. Hruščov je raspustio Kominform, uspostavio je Varšavski pakt, naredio je gušenje Mađarske revolucije 1956.

Brežnjev 1971.

Odnosi SFRJ sa SSSR su ponovo zahladneli nakon intervencije u ČSR (1968) zbog podrške koju je Jugoslavija dala toj zemlji, a Broz tu podršku pojačao i svojom posetom Pragu, zbog toga što je jugoslavenska diplomatija krajem šezdesetih bila orijentisana ka Zapadu i zato što je Jugoslavija u zategnutosti nakon incidenta na reci Usuri 13. avgusta 1969, kada su granične jedinice Crvene armije likvidirale 30 kineskih vojnika, bila naklonjenija Kini, s kojom su ponovo uspostavljeni i diplomatski odnosi.

Pre dolaska Leonida Iljiča Brežnjeva u Jugoslaviju, obaveštajna služba SFRJ dostavila je najužem državnom vrhu sovjetsku informaciju o prilikama u Jugoslaviji. U njoj je stajalo kako je Staljin imao razloga za kritiku Broza 1948, ali da se s njim obračunavao na krivi način, da je Hruščov bio u pravu što je normalizovao odnose, ali da je pogrešio što je priznao da SFRJ gradi socijalizam, pa su se posledice toga osetile u Mađarskoj i Poljskoj 1956, u Čehoslovačkoj 1968. Dokument je imenovao i nosioce antisovjetske politike. Po hrvatskim istoričarima, u tom kontekstu je Tito nakon 21. sednice Predsjedništva SKJ u Karađorđevu 1. decembra 1971. odlučio koga će odstraniti.

Leonid Iljič je u Beograd doputovao 22. septembra 1971. S Titom je prvo razgovarao nasamo i davao mu uveravanja da s njihove strane ne postoji namera da se ugrozi nezavisnost SFRJ. Kažu da je kasnije, na zajedničkom sastanku, to ponovio udarivši šakom o sto i sa suzama u očima rekao: „Ja veće laži nisam čuo!“

Izrada zajedničke izjave koju su pisali Andrej Gromiko i Mirko Tepavac potrajala je dugo. Mirko Tepavac navodno nije bio sklon popuštanju, ali po jednoj interpretaciji bio je prilično usamljen u svom otporu Sovjetima, a po drugim to je odlučilo sudbinu srpskih komunističkih liberala 1972.

Tokom susreta s Brežnjevom Beogradu je priznata samostalnost u odlučivanju, na čemu je britanski premijer Edvard Hit čestitao Titu, kad ga je ovaj obavestio o rezultatima tih razgovora. Na izričito pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi Rumuni poželeli da službeno izađu iz Varšavskog ugovora, Tito je kratko odgovorio da toga neće biti, jer Bukurešt previše zavisi – od sovjetskih sirovina.

Sledi poseta Tita Moskvi od 5. do 10. juna 1972, samo osam meseci nakon Brežnjevljevog dolaska u Beograd. Tito je u Moskvi bio i 1973, 1977. i 1979. godine. Odlikovan je Ordenom Lenjina. Bio je uveren da Brežnjevu valja verovati i da napada na SFRJ neće biti, da je neće zakačiti takozvana Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu, lansirana 1969, na kongresu Poljske ujedinjene radničke partije.

Brežnjev je ponovo u Jugoslaviji 1976.

Po nekim hronikama, Sovjeti su u to vreme tražili pravo stalnog preleta preko jugoslovenskog vazdušnog prostora kako bi logistički podupirali svoju sredozemnu flotu, kao i pravo da repariraju brodove u Tivtu, ali da je to odbijeno, za uzvrat, navodno je dogovoreno da se dozvoli vojni prelet preko SFRJ, a radi brže evakuacije samo sovjetske opreme iz Egipta.

Brežnjev je bio na Titovoj sahrani 1980, izvesnu posebnu počast ukazali su mu time što su ga vozili u Titovom mercedesu sa šestora vrata.

Gorbačov 1988.

Poseta Mihaila Sergejeviča Gorbačova SFRJ 1988. godine pada u trenutku kada Jugoslaviju potresa duboka kriza. Institut društvenih nauka SSSR je po narudžbi sovjetskog rukovodstva napravio analizu u kojoj je dominirala ocena da je situacija u Jugoslaviji teška, te da je sistem decentralizacije i samoupravljanja poražen. Zaokupljen vlastitim problemima SSSR tada nije vršio direktne pritiske na jugoslovenske vlasti.

Poseta Gorbačova Jugoslaviji počela je 14. marta 1988. i trajala je pet dana, što je bila njegova do tada najduža poseta stranoj zemlji. Došao je s predlogom Ugovora o dugoročnoj ekonomskoj saradnji do 2000. godine. Jedno od teških pitanja je bio trgovinski deficit SSSR. Najviše ga je impresionirala Slovenija, koja je u to vreme imala 5000 dolara bruto dohotka po glavi stanovnika; on je vidi kao primer koji „treba pratiti“. Slovenija u to vreme kritikuje to što je 50 odsto jugoslovenskog izvoza orjentisano na Istok. Slobodan Milošević je u svojoj zdravici na ručku u čast Gorbačova rekao: „Mi u Jugoslaviji gradimo samoupravni socijalizam kao naš put izgradnje socijalizma.“ Ukazao je na potrebu da se „društvo mobiliše upravo na teškoćama“. Gorbačov je u uzvratnoj zdravici rekao da „u srcu svakog Rusa i Srbina postoji genetska predodređenost za blagonaklonost i težnja prijateljstvu“. Kažu da ga je Milić od Mačve naslikao kao Arhangela Mihaila, sa šajkačom i opancima.

Sledeće godine je pao Berlinski zid. Naredne je počeo rat u Jugoslaviji…

Izvodi iz dnevnika Borisava Jovića, bivšeg predsednika Predsedništva SFRJ, 13. februar 1991:

„Posle današnje sednice Predsedništva (SFRJ) na kojoj su učestvovali i predsednici predsedništava republika i autonomnih pokrajina (tema Kosovo) sedimo u mojoj kancelariji Veljko (Kadijević), Pera Gračanin, Sloba Milošević, Dragutin Zelenović i ja. Nezvaničan i neobavezan razgovor.

Sloba počinje:

– Biće rata bogami…

Veljko (na kraju) kaže: „Za sve je kriv Gorbačov. Veoma je jeftino prodao ideju socijalizma i komunizma. Razbio je Varšavski pakt, porušio socijalizam u Istočnoj Evropi, destabilizovao SSSR, a za nas je najgore što je narušio odnos snaga u Evropi i stavio sve komuniste na optuženičku klupu. Sada moramo da se branimo iako smo ginuli za odbranu zemlje i za njenu izgradnju.“

Kad je avgusta 1991. pokušan puč protiv Gorbačova, bilo je nagađanja da je u nekim vojnim kancelarijama u Beogradu otvaran šampanjac. Delegaciji SPO-a prispeloj u Moskvu 1992, neko od Jeljcinovih Rusa iz srednjih ešelona kaže: „A Miloševič, molčal?“

Putin 2001.

Po jednoj školi mišljenja, ruski ministar spoljnih posla Ivanov ubedio je Slobodana Miloševića da preda vlast oktobra 2000. Neposredno po polaganju zakletve predsednik SRJ Vojislav Koštunica tog oktobra 2000. posećuje Rusku Federaciju i sreće se sa predsednikom Putinom. (Pamtimo to i po tome što je neposredno po povratku iz Moskve došao na proslavu jubileja „Vremena“.) Februara 2001. i predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić posećuje RF.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin 6. juna 2001, nakon susreta s američkim predsednikom Bušom (mlađim) u Sloveniji, dolazi u posetu SRJ i sreće se s Koštunicom, a zatim posećuje i ruski korpus u Prištini. Taj kontingent se tamo našao po okončanju NATO bombardovanja Srbije 1999, pošto je 12. juna iz Bosne prošao kroz Srbiju i zauzeo prištinski aerodrom, zbog čega je došlo do kratke zategnutosti s NATO-om: Mađarska, Rumunija i Bugarska nisu dozvolile preletanje ruskim avionima da bi se rasporedio predviđeni kontingent od 2500 vojnika. Avioni, koji su se nalazili nad Ukrajinom, morali su da se vrate.

Do 1. avgusta 2003. povučeni su svi ruski vojnici s Kosova (320) i iz Bosne I Hercegovine (650). Putinovo objašnjenje je glasilo da Rusija neće svojim prisustvom da podržava „razvoj Kosova u pogrešnom pravcu“.

Koštunica zatim sreće Putina još jednom, juna 2004. u Sočiju, pa potom juna 2007. prilikom učešća na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu. Tada Koštunica izjavljuje da „Rusija treba da ima odgovornost za sudbinu Balkana isto kao i SAD, kako iz diplomatskog aspekta, tako i sa mirovnog“.

Rusija diplomatski podržava srpsku politiku na Kosovu, kao i načelo nepromenjivosti granica, mada je posle avgustovskog rata u Gruziji 2008. priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije uz obrazloženje „ako je vama Kosovo jedinstven slučaj, i nama je ovo jedinstven slučaj“.

Kako se nekad govorilo, po formi rusko-srpski odnosi su tradicionalno dobri i u usponu, a po sadržaju, sada imaju više ugljovodonika.

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić sreće se sa Putinom na Energetskom samitu zemalja Jugoistočne Evrope u Zagrebu juna 2007. Gotovo otimajući se o stolice u Kremlju predsednik Srbije Tadić i premijer Koštunica 25. januara 2008. prisustvuju potpisivanju Sporazuma između vlada Srbije i Rusije o saradnji u oblasti gasne i naftne privrede. Pored Putina i sadašnji ruski predsednik Dmitrij Anatoljevič Medvedev je bio tada prisutan, a i kasnije se videlo da je uključen u ovaj posao. Ovo je njegova druga poseta Srbiji – on je bio ovde u februaru 2008. godine, tada u funkciji prvog vicepremijera Ruske Federacije.

Srpska strana je ratifikovala ovaj sporazum 10. septembra 2008. sa izvesnim odlaganjem zbog unutrašnjih sporova o prodaji NIS-a. Gasno-naftni aranžman je neopravdano vezivan za rusku podršku Srbiji oko Kosova. Pojedine nevladine organizacije upozoravaju i da bi Srbija morala da vodi računa o Ugovoru o osnivanju energetske zajednice EU, te da bi mogla da bude dovedena u položaj da bira između energetske bezbednosti, koju bi Rusija obezbedila, i integracije u EU. Nije jasno zašto je Srbija oko toga bila u problemu: Projekat „Južni tok“ su 23. juna 2007. ugovorom definisale italijanska energetska kompanija ENI i ruski Gasprom i on je podupiran nizom političko-ekonomskih sporazuma: između Rusije i Bugarske 18. januara 2008. (Putin lično je tamo išao, a u političkim krugovima u Beogradu tada je nagađano na će doći i u Beograd); zatim između Rusije i Mađarske 25. februara 2008; Rusije i Grčke 29. aprila 2008; Rusije i Turske 6. avgusta 2009. u Ankari (potpisali premijeri Putin i Erdogan, a prisustvovao i italijanski premijer Silvio Berluskoni). AG Gaz de France ove jeseni s Gaspromom potpisuje memorandum o saradnji, čime Francuska postaje partner u oba velika energetsko-politička projekta sa Rusijom – gasovodima Južni i Severni tok.