Sa gledišta onog prastarog, elementarnog načela pravičnosti – gotovo je nemoguće kritikovati polazište Predloga zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu koji su stečeni iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, a koji je pre neki dan Vlada Srbije dostavila Narodnoj skupštini radi legalizacije finansijskog obračuna sa Miloševićevim bogatašima. Predlog ovog zakona u suštini polazi od stava da nijedno društvo jednostavno ne može sebi da dozvoli da ostane nekažnjeno doskorašnje pravo na pljačku pod okriljem države i da nijedna demokratska vlast ne sme krađu, pa makar ona bila izvršena „u ime nacionalnog interesa“, da pokrije i zaštiti isto toliko značajnim principom „svetinje privatne svojine“. A u Srbiji se pod okriljem Miloševićevog režima pljačkalo i kralo – i po zakonu.
Možemo li iz današnjih tekućih i gorućih ekonomskih razloga, iz razloga pravne sigurnosti i pod časnom parolom legalizma – doista dozvoliti da nam se podsmevaju oni koji su se obogatili pišući sami sebi privatne zakone u „pokradenim parlamentima“ i uredbe u „vladama narodnog jedinstva“ i možemo li s tom Miloševićevom kastom svesti „finansijski obračun“, a da ponovo ne stavimo pod noge sve vrednosti građanskog poretka kome težimo? Možda je to najteže pitanje koje se sada postavlja povodom projekta ovog naizgled rutinskog zakona za „finansijsku odmazdu“ prema šarenom društvu ratnih profitera, politički podobnih biznismena i kriminalaca i umiljatih karijerista i prevaranata, koje je pod firmom borbe „za očuvanje socijalizma, Jugoslavije i jedinstvene Srbije“ steklo ogroman kapital.
O kakvom se „legalnom sticanja kapitala“ uopšte može govoriti u proteklih 12 godina u državi u kojoj je (da ovde čak isključimo neverovatnu hiperinflacionu 1993. godinu) prosečna godišnja stopa porasta novčane mase bila oko 900 odsto, a tokom kojih je svih dvanaest godina eskontna stopa Narodne banke Jugoslavije stalno bila debelo realno negativna. Uprošćeno govoreći – postavlja se pitanje da li je u dvanaest proteklih godina ijedan „legalno odobren i legalno vraćen“ dinarski kredit Narodne banke ličio na išta drugo sem na pljačku naroda u korist podobnih korisnika tih kredita. Može li se na iole ozbiljan način govoriti o nekakvom zakonitom poslovanju na deviznom tržištu (ili, bolje reći, na deviznoj državnoj blagajni) u državi u kojoj se u proteklih dvanaest godina jedva može napabirčiti nekoliko meseci tokom kojih je službeni devizni kurs ma i približno bio blizak realnom. Neko će povodom ova dva primera reći – pa narod se vozio, grejao, pio lekove, itd. po osnovu ovih kredita i ovih deviznih prodaja. Ali nije se ceo narod vozio po službenim cenama goriva, nije ceo narod prikačen na gradske radijatore, nije ceo narod nabavljao lekove na državne, besplatne recepte – i tako redom. Uostalom, kod svih tih nadrealnih „zakonitih transakcija“ – samo je provizija uvek bila realna, a nju su zgrtali Miloševićeva deca, dvorjani i udvorice.
Ako, dakle, ostavimo pametnijima da raspravljaju moralnu i sociofilozofsku dimenziju pitanja: treba li sada eksproprisati najveći deo bogatstava koja su stečena pod Miloševićevom državnom šakom – da vidimo koje rizične posledice možemo očekivati od njegovog dejstva na pravnom, ekonomskom i političkom polju. Za potpunu pravnu analizu ovog zakonskog projekta još je rano, pošto je malo ko video sam tekst Predloga zakona. No, već po prvim objašnjenjima Vladana Batića, srpskog ministra pravde (da će obveznici ovog jednokratnog poreza biti oni kod kojih se „ne može dokazati krivična odgovornost“) vidi se da zakonski projekat pada na klizavo tlo i da će gotovo sigurno morati da prošeta i do ustavnih sudova. Jedino što je izvesno jeste to da će advokati dobro zaraditi, jer ne verujem da će mogućnost samoprijavljivanja i zaključivanja „poreskih dilova“ uz popust od 35 odsto (a prećutno, dakako, i daleko veći) sa predstavnicima vlasti biti šire rasprostranjena kod „srednjeg“ sloja „biznismena“, mada se čuje da ih je već pedesetak prijavilo želju da plate „otkupninu“.
Sa ekonomske tačke gledišta, zakonski predlog verovatno već proizvodi štetna dejstva, a ako bude usvojen, imaće rđav simbolički značaj i ostaviće dalekosežne loše posledice. O nekom novom bekstvu kapitala, međutim, teško je govoriti, pošto je jedan deo „krupnih kapitalista“ još u vreme Miloševića sklonio u inostranstvo glavninu novca. No, zakonski projekat o kome pričamo verovatno je ponovo odložio povratak tog odbeglog kapitala u domaće poslove – „dok se DOS ne ohladi“. Neki kažu da nam i ne trebaju investitori „prljavog novca“ – ali oni koji nemaju gde da se zaposle verovatno razmišljaju drugačije. Sam budžetski efekat ovog zakona na nešto duži rok imaće verovatno negativan ishod, jer ono što ugrabiš danas, izgubićeš sutra na padu transakcija i ulaganja. Eksproprisanje bogatih ugrožava i predstojeću privatizaciju, koja bi morala biti ključni tranzicioni proces, i koja se i ne može pokrenuti samo sa poštenima.
Ni politički aspekt udara na bogataše nije sasvim jednostavan – iako na prvi pogled izgleda da je u narodnim masama „osuđen na uspeh“ i da može kompenzirati mrzovolju koja se prirodno širi posle usvajanja poreskog paketa u Skupštini Srbije, a koji jedan narod nenavikao na bilo kakvu, a naročito ne na poresku disciplinu treba da ubedi da će svima biti lakše ako svi plaćaju poreske obaveze. Prvo se postavlja pitanje hoće li DOS „žrtvovati“ i sve svoje domaće finansijere na oltaru interesa otadžbine ili će oštrica pasti samo na Miloševićeve komšije i bližnje. Zatim, tu će biti zanimljivo videti stav legalističke grupacije predsednika Koštunice koja će morati da se opredeli između popularnosti i potencijalnih ključnih donatora (možda je Đinđić upravo zbog toga i požurio sa ovim zakonom). Pitanje je da li će se nova „eksproprijacija eksproprijatora“ svideti i bogatoj, uticajnoj srpskoj dijaspori u svetu. I što je najglavnije – hoće li se sirotinja, kad ponovo „omiriše“ revolucionarnu „pravdu“, kasnije lako uterati u neizbežni „jaram“ svojinske ekonomije?
