Režim umire uz fanfare i autotjun

Na ulasku u četrnaestu godinu svoje vladavine, 28. jula 2025. godine, Aleksandar Vučić bio je u poseti kod Tomislava i Dragice Nikolić u njihovoj hacijendi u selu Bajčetina pored Kragujevca. Javnost je, tako, mogla da vidi zaboravljeni par koji je formalno vladao Srbijom od leta 2012. do leta 2017. godine, kada se Nikolić povukao u doživotno tihovanje posle jednog mandata na mestu predsednika Srbije.

Čovek koji je prvi pobegao od Vojislava Šešelja i sa grupom čudaka rešio da pravi Srpsku naprednu stranku u leto 2008. godine, primio je svog posilnog iz rane faze u trenutku kada izgleda da je Vučićeva karijera na prekretnici.

SLIKA I HILJADU REČI

Umesto da slušamo o rezultatima Vlade Srbije – osme po redu od 28. juna 2012 – vidimo zarozane članove partije koja je, čini se, odavno odslužila svoje i sve svoje resurse i potencijale, kakvi god da su, ustupila jednoj ličnosti i njegovom soliranju.

Paralelno, na drugoj strani Srbije, tamo gde je već izvesno većina naroda, osećanja se kreću od “Gotov je” do “Gotovo je”. Ponekad izgleda da tipični balkanski fatalizam, zasnovan na životu i pričama iz prošlosti, prevladava probuđenu nadu i razgovore o budućnosti Srbije, onoj budućnosti u kojoj na vlasti neće biti Vučić i njegova grupa lojalista.

Slika na kojoj su Toma, Vučić i Dragica sa hranom za 15 osoba simbolički je pokazala suštinu onoga u šta se pretvorila vlast ljudi koji su 2012. godine tvrdili da će zaustaviti korupciju u Srbiji, da će vratiti Srbima nacionalno dostojanstvo, da će Srbiju brže gurati u EU – 13 godina docnije, radi se o jednoj osobi koja je preuzela sve instrumente vlasti od bukvalno svih ustanova koje postoje u Srbiji, jednom čoveku oko kojeg su desetine tanjira sa institucionalnom moći.

MA TI SI DOBAR, ALI ONI TVOJI…

Za to vreme na ulicama se kuva, valja se pobuna nezadovoljnih i delimično oslobođenih građana, kojima je preko glave da slušaju istu priču, da trpe ista maltretiranja i da gledaju kako najgori među njima uživaju sve privilegije i mažnjavaju sve pare iz budžeta. Gde god da se krene po Srbiji, čuje se isto: zaposlili su svoje, na mestu logopeda radi čistačica, na mestu čistačice partijska članica; diplome medicinskih sestara i svršenih ekonomista kupuju se na kilo; u školama predaju oni koji su završili partijsku školu a ne fakultet; obavezno svi znaju ko je u selu najveći lopov i znaju da je njegov lopovluk dozvoljen i/ili oktroisan sa najvišeg mesta u državi.

Video je to i Vučić kada se ranije ovog meseca obreo u Požegi na manifestaciji u organizaciji TV Informera, tzv. “Informerove zvezdice”, panađur na igralištu pored železničke stanice u Požegi. I on je tamo, uz pomoć autotjuna (jer je zvuk bio namešten za pevačicu iz lokalnog orkestra što je tipično za proslave ispod šatri) obećao da će da hapsi svoje, one koji su se odmetnuli, jer je i njemu tamo rekao neki domaćin da “oni znaju da je on u redu”, ali zato lokalne siledžije kvare sreću narodu, otimaju kao da za Boga ne znaju.

Kako se tome suprotstaviti? Šta sa time uraditi osam meseci nakon početka studentskih protesta ovaploćenih blokadama, uličnim megaprotestima, obilaskom Srbije peške i obilaskom Evrope na biciklima?

NEOPRAVDANI DEFETIZAM

Oni koji kažu “Gotovo je” ne veruju da je više išta moguće, šire svoje raspoloženje na mrežama i u javnom prostoru prilično unisono: propuštena je još jedna prilika, ništa se nije postiglo, toliko zaleta a nema završnice, studenti nisu znali šta rade, njihov protest je bio besmislen, oni ne znaju ništa ni o čemu, evo ih – doveli su nacionaliste, ne umeju da formulišu novu politiku, trebalo je ranije da traže izbore, nisu smeli da teraju od sebe političke partije…

To su “argumenti” kojima se sve ovo što se dešava u Srbiji od novembra 2024. godine stavlja “na otpad istorije”, okreće se glava i ide se ka stavu “najbolje da gledam svoja posla”.

Ako je osam meseci utrošeno da se nešto promeni i uradi u Srbiji, to svakako nije bilo “bacanje vremena”, kao što se u ovom delu javnosti govori. Naprotiv, ako se analizira taj period, videće se da su se mnoge stvari promenile, prvenstveno na političkom polju, a onda i na polju buđenja naroda – aktivirali su se neaktivni, pokrenuli i oni koji su govorili: “Ja sam bio na ulici 5. oktobra 2000”.

Takođe, što je jasno i bez velikih objašnjenja, polje politike se pomerilo sa “glasaju samo starci” ka “na birališta će ići svi, od 18 godina pa naviše”. Radi se o potpuno novom potencijalu kada je reč o nekim budućim, očekivano skorim, vanrednim izborima.

KAKO ZNAMO DA JE PROMENA STIGLA

Da li su studenti nova politička snaga? Oni su to bili dok su funkcionisali kao skup plenuma na nivou cele Srbije. Sada je, međutim, došao trenutak da se postavi nova paradigma – da se izgradi organizacija koja će, oslanjajući se na nasleđe protesta, pokušati da pobedi na izborima protiv režima koji ne dozvoljava slobodne izbore, koji ih ni ubuduće neće dozvoliti i koji, sasvim verovatno, sutra neće želeti ni da prizna poraz.

Ako je to tako, odakle ideja da se nešto postiglo i promenilo, da je sada drugačije nego pre novembra 2024?

Ovako: pre novembra 2024. godine bilo je izvesno da će Srbija da se načeka do dolaska bilo kakvih promena. Opozicija je posle samoubistva na junskim izborima 2024. prestala da postoji i to što imaju skoro trećinu poslanika u parlamentu nije budilo neku nadu da će se išta preokrenuti.

Pre godinu dana, jedini problem koji je Vučić imao jesu pobunjeni protiv rudarenja, ali i oni, bez jasne političke artikulacije, više su bili kamen u cipeli nego snaga koje se neko boji. Ako premotamo vesti na početak avgusta prošle godine, videćemo da se u delu Srbije valja jedno nezadovoljstvo, ali da je većina pomirena sa onim što ima – stabilnost po meri režima koji je zaseo i ne misli da se ikada pomeri sa čela države.

Danas je nada mnogo veća i za nju postoji realno uporište. Kako pokazuju poslednja istraživanja, Vučić je u debelom minusu – mnogo više ljudi je protiv njega nego što je za njega. I oni koji su za njega nisu vernici u njegovu političku viziju, već im on “daje pare”.

Vučić iz dana u dan ponavlja iste priče za one svoje najtvrđe birače: danas, u utorak, kada nastaje ovaj tekst, obećava sirotinji jeftiniju struju, nudi grejanje na kredit, pokušava da ubedi ljude da je on za njih najbolja opcija. Međutim, to je priča koja se ponavlja punih 13 godina, a sve što narod i njegovi birači vide jeste da se napravio ogroman sloj ultrabogatih u svakom mestu za koje zakon i pravila ne važe i da je ostatak Srbije u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema lokalnim dahijama.

foto: samir delić

Pored toga, danas, u utorak (29. jul), narod, onaj koji ima mogućnost da dođe do nekih informacija, vidi nasilje režima prema studentima u Novom Pazaru, ali i otpor građana koji su dugo bili poslušni.

Ovaj narodni otpor – koji je svakodnevno vidljiv od Subotice do Novog Pazara, od Knjaževca do Užica – govori o promeni koju je doneo studentski protest: nema više mesta u Srbiji, nevezano za postojanje normalnog informisanja, koje ne zna šta se oko njega dešava. I još važnije, narod je spreman da o tome otvoreno govori, narod je spreman i da se žrtvuje kako bi se videlo kakvu represiju sprovodi režim na umoru.

ŠTA JOŠ NEDOSTAJE

Ono što se još uvek nije dogodilo i što se čeka jeste formiranje neke vrste udružene alternative, što je najslabije mesto otpora. Nije reč o tome da li studenti treba u beskraj da blokiraju univerzitete ili da najumniji ljudi u Srbiji, profesori Univerziteta sede na ulici. Sada društvo treba da “iznedri” dogovor za Srbiju, da odredi cilj, taktički i strateški, i da počne da radi na njegovom ostvarivanju. Još postoje ogromni hijatusi u različitim društvenim grupama kada su ciljevi i retorika u pitanju. Kuda da ide Srbija, kakva da bude, šta ćemo sa nasleđem…

Nedostaje i liderstvo. Jedni govore kao Šemsa Suljaković kada su studenti u pitanju: “Nosi me, vodi me, ne pitam kuda”, drugi su opravdano skeptični, ali ne nude model vođstva. Svaka nedoumica, svako odlaganje rada na ovoj temi i svaka sumnja, kao u mitskim pričama, hrani postojeći režim i daje mu dodatne dane na vlasti.

Vučić i njegovi lojalisti, iako svakoga dana na TV stanicama govore drugačije, mesecima su u defanzivi. Oni nemaju šta da ponude, a nemaju ni poverenje u ustanove da bi ih podržale u ogoljenoj diktaturi tipa Putin u Rusiji, tipa Lukašenko u Belorusiji. Ukopavaju se dalje u institucijama, najavljuju da će menjati zakone i Ustav. I zaista, mogu sve to da urade u narednih mesec dana. Ali Vučić zna – izgubio je legitimitet i sada vlada na silu.

Pozitivno rešenje za ovu političku krizu, što svi znaju i govore, jeste u vanrednim izborima. Oni mogu da budu već u oktobru. U tom smislu, sve ovo naroda što se podiglo mora da se organizuje, da bude akter koji će da pruži ne samo najjači mogući otpor, već i da pokaže da može da organizuje upravljanje državom. U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost.

A “ovi” nikada nisu bili slabiji i nikada do sada u državnom sistemu nije bilo toliko ljudi voljnih da nešto učine – i javni sektor je shvatio da ovo ne vodi nikuda i čeka se jasan poziv i jasna poruka da svi zajedno rade na promeni.

Pa sada, opozicija, civilni sektor i studenti neka vide šta, kuda i kako. Jer, ljudi jesu spremni, a Šekspir nas uči da je spremnost sve u životu.