Republika srpska i Bog

Lik Republike Srpske sa kojim ona izlazi na scenu povodom svojih rođendana i drugih praznika, izgrađen je prema modelu etničke države, države koja je organ vlasti jednog naroda shvaćenog kao etnička zajednica, na teritoriji koja mu “pripada”. Predstavljajući se na ovaj način, Republika Srpska je ostala u okviru mirovnog sporazuma kojim je 1995. godine završen rat u Bosni i Hercegovini, nekadašnjoj jugoslovenskoj socijalističkoj republici Bosni i Hercegovini. Ovaj sporazum je, kako kaže antropološkinja Azra Hromadžić, zasnovan na “teritorijalizaciji etniciteta i etnicizaciji teritorije”, to jest na ideji da u BiH postoje samo “teritorijalno odvojene i homogene etničke grupe”, i da sve što od toga odudara, “svu heterogenost životnih projekata” treba prosto zaboraviti i zanemariti (A. Hromadžić: Samo Bosne nema, str. 161). Ovim je međunarodna zajednica prihvatila i legalizovala etničku podelu BiH. Prihvatila je kao istinu koju je navodno rat ogolio, da u Bosni nema Bosanaca, nego samo Srba, Hrvata i Muslimana.

Dakle, kad to danas kaže Milorad Dodik, a on koristi svaku priliku da to kaže – pa tako i u skoro svakom govoru na svečanostima koje sam ja “ispratio” – on ne citira Radovana Karadžića ili nekog drugog srpskog separatistu na početku rata u BiH, nego Dejtonski sporazum. Kad kaže da je on veliki poštovalac tog sporazuma, treba mu verovati. Što ne bi bio? Uostalom, poštovalac “Dejtona” je i Karadžić. U jednom intervjuu iz 2010. godine, on je izjavio da “dejtonska Bosna nikada nije bila sporna za Srbe” (R. Karadžić, “Srbi i muslimani isti narod”, 21.12. 2010).

Ako čita politikološku literaturu, Dodik zna da je dejtonska BiH dizajnirana u skladu sa vrstom demokratije koja se u ovoj literaturi naziva “konsocijacijska demokratija” i mogao bi kod zastupnika tog modela da se pohvali da je on uvek mislio, radio i pevao “ne može nam niko ništa” kao konsocijacista, pre nego što su politikolozi smislili ovaj termin. I zaista, model konsocijacijskog uređenja BiH temelji se na navodnoj istorijskoj istini o staroj, dubokoj i nepremostivoj etničkoj podeljenosti bosansko-hercegovačkog društva (M. Kasapović, “Metodološki problemi kritike konsocijacijske demokracije u Bosni i Hercegovini”, str. 136–143) i na preporuci da se ova podeljenost prizna i na njoj zasnuje podela teritorije i vlasti u zajedničkoj državi.

(…)

Na konsocijacijskom poštovanju “stvarnosti”, na ovom “realizmu”, daleko od svake pomisli da se može izići iz svoje etničke kože, zasnivaju se i svečani rođendanski i drugi prigodni mizansceni Republike Srpske. Nema kod nas, poručuje Srpska, ničeg veštačkog, ničeg ideološkog, ničeg stranog, ničeg liberalnog, nema građana, ima samo naroda, srpskog naroda. I nema kod nas filozofije, ali ima života, ima žive istine koja progovara iz srca i duše naroda, i obznanjuje “što jes’ jes’”, kako predsednik Srpske, Milorad Dodik, voli da kaže, iznoseći ovu tobože narodnu istinu tobože narodnim jezikom.

Kao da hoće da svedoči u prilog mišljenja Mirjane Kasapović da je u BiH etnička podela istina, a sve ostalo laž i gluma, Dodik je u govoru na Svečanom prijemu u Beogradu 28. februara 2024. godine priznao da su on i drugi rukovodioci RS pre deset godina morali da “glume druge političke vrednosti i da se odriču onoga što je prirodno, a to je savezništvo srpskog naroda Republike Srbije i Republike Srpske kao dve države srpskog naroda”.

foto: strahinja aćimović / tanjug

“REPUBLIKA BOGOM STVORENA”

Konsocijacijski pogled na BiH Republika Srpska pripisuje samom Bogu. Ona je navodno božja tvorevina, nju je Bog stvorio takvom kakva je, srećno etnički razgraničena. To ona često kaže – odnosno to kažu pesme, besede, slike i ostali mediji preko kojih se ona obraća publici. To ponavlja i njen predsednik Dodik. “Republika Srpska je Bogom stvorena”, njegove su reči. U uverenju da je Srpska božija tvorevina ističe se i prednjači patrijarh Porfirije, što se od njega moglo i očekivati.

Ali u popularisanju ovog uverenja sustižu ga, ako ne i prestižu, svetovne ličnosti. Na primer, nije patrijarh, nego glumac Slobodan Ćustić biblijskim jezikom opisao božansko postanje Republike Srpske: “I Bog reče, i bi Republika Srpska”. Nije patrijarh rekao “Život bez Hrista, glupost čista”, nego Ćustićev kolega Nikola Pejaković. Poziva Bogu da čuva Srpsku, to svoje delo, ima i u svečanim pesmama Dodikovog “dvorskog kompozitora” Mladena Matovića, a parole na transparentima istaknutim za vreme defilea u Banjaluci poručuju da Bog čuva i samog Dodika. Uopšte, očekivanja od Boga su ovde velika, tako da nije čudo što je u RS razmena pozdrava “Pomoz’ Bog” i “Bog ti pomogo” postala oficijelna.

U govoru o Srpskoj kao božijoj tvorevini ističu se političari, oni koje sam imao prilike da vidim i čujem na svečanostima u čast RS u Banjaluci i Beogradu. Oni ističu da su vernici SPC i da im je Srpska draga upravo zato što je božje delo. Na taj način oni svoju podršku politici vlasti ovog entiteta BiH, to jest Miloradu Dodiku, iz sfere banalnih političkih i stranačkih interesa prenose u sferu duhovnog rada, duhovnog pregalaštva. Poručuju: Bog i Crkva su uz vas, zato smo i mi.

Na primer, Miloš Vučević, na svečanoj akademiji u čast rođendana Republike Srpske 8. januara 2025, dakle, u vreme kad je bio predsednik srpske vlade, predstavio se kao veliki vernik SPC. Pomenuo je “duh svetosavlja”, čak i “teoduliju”, pokazavši da mu je bliska teologija Nikolaja Velimirovića. Kao što moj čitalac već zna, on je tada ispričao da je bio na hodočašću u Jerusalimu i posetio grob svetog Stefana, a zatim je pozivao Srbe da budu stub mira na Balkanu, što će biti ako su “složni i oboženi”. Republiku Srpsku, objasnio je Vučević, stvorila je “nebeska pravda”, temelji su joj isti kao temelji hrišćanske Crkve – krv mučenika, s tom razlikom, koju Vučević ne smatra važnom, što mučenici u temeljima Republike Srpske nisu martiri koji su se žrtvovali za veru i Boga, nego žrtve i junaci pali u borbi za srpski narod i državu u Bosni.

ETNICIZACIJA RELIGIJE

Ako je Bog stvorio ovaj entitet BiH i stavio ga na raspolaganje srpskom narodu, onda nije čudno što taj narod čine vernici jedne od njegovih crkava, Srpske pravoslavne crkve, što je ovde biti Srbin i biti vernik SPC isto. To se na svečanostima u čast Republike Srpske ne objašnjava, to se podrazumeva. “Naš narod”, “srpski narod” i “verni narod” ovde su sinonimi. Srba koji nisu pravoslavni vernici ovde nema, ne zato što su isključeni, nego zato što u imaginarijumu etnopolitike takvi ne postoje. To važi i za građane Srpske koji nisu “iz redova srpskog naroda”, ni među njima nema nevernika, nego ima samo inovernika. Sa Bošnjakom koji nije musliman i sa Hrvatom koji nije katolik Srpska ne zna šta bi, kao što ne zna ni šta bi sa Srbinom koji nije pravoslavac, ne može ni da ih zamisli, pa zato njih nema u svečanim inscenacijama na kojima se ona predstavlja.

Međutim, ovde nije reč o tome da se etnička pripadnost svodi na versku. Suprotno od toga, u govorima, pesmama i pričama o Bogu i narodu na svečanostima u čast RS, verska pripadnost se izvodi iz etničke, kao jedan oblik ispoljavanja etničke pripadnosti. Ovde je SPC “etnička crkva” (A. D. Smit, Etničko poreklo nacija, 196–197). Da se ovde radi o tome, o takvoj Crkvi, o takvom odnosu, u kome se veroispovest svodi na etničku pripadnost, svedoči to što patrijarh Porfirije rado koristi jedan termin iz savremenog političkog rečnika, termin “identitet”. On se kod njega javlja kad govori o tome da su srpski narod i srpska Crkva isto. Uobičajene, odavno smišljene formule kojima se u SPC služe da to kažu, kao što su “ jedna vera, jedan narod”, ili “jedna porodica, jedno telo, jedna vera”, Porfirije često dopunjava “identitetom”, ponekad ga stavlja na početak formule, pa onda ona glasi “jedan identitet, jedno telo, jedan narod”.

Možda Patrijarh samo hoće da jednim savremenim terminom obogati teološki rečnik, da na taj način staru misao o jedinstvu srpske Crkve i srpskog naroda približi mladim vernicima, kojima je ovaj termin dobro poznat. Međutim, “jedan identitet” ne znači ono što u rečniku hrišćanske Crkve znače “jedno telo” ili “jedna porodica”, kad Crkva hoće da kaže da je ona isto što i verni narod. On dolazi iz drugog rečnika, iz rečnika savremenog nacionalizma, i tamo gde se on pojavi, termini “telo”, “vera”, “narod” i “porodica” potpadaju pod njegovu vlast i iz hrišćanstva sele se u nacionalizam, čije je drugo ime, koje je dobio u novije vreme, identitarizam.

U srpskom jeziku “identitet” je šifra, pasport za pristup “srpskom svetu”, svesrpskom saboru na kome se okupljaju političari na vlasti i njima bliski predstavnici društvene i kulturne elite. Ponekad mi se učini da čujem kako se pozdravljaju sa “Identitet vaskrse” i “Vaistinu vaskrse”. U tom društvu će Porfirije sresti i Vladimira Orlića, jednog od političara iz vrha Vučićeve Srbije. Od njega će na jednoj svečanosti u čast Srpske čuti da su pravoslavlje u Srbiji i Srpskoj, isto kao srpski jezik i kultura, manifestacije nacionalnog identiteta. U njemu, u tom identitetu – rekao je Orlić, ja zapisao, i sad ponovo citiram – “spajaju se i naš jezik, i naša vera, i naša kultura, i posvećenost našoj Crkvi”. Drugim rečima, za razliku od Porfirija, koji kaže da je srpski nacionalni identitet jedan od načina na koji se pripada Crkvi: “U Crkvi smo jedno telo, jedna porodica, jedna vera, jedan narod i jedan identitet”, Orlić zna da stvari stoje drukčije, da je u stvari pripadnost Crkvi – bar kad je reč o SPC – jedan od načina na koji se iskazuje srpski identitet. Što bi rekao Crnjanski: Identitetu diž’te vidovdanski hram.

O tome da se u čestim pozivanjem na Boga, Crkvu, svece i njihove mošti na svečanostima u čast RS verska pripadnost podređuje etnonacionalnom identitetu svedoči i to što su ovde neke reči i izrazi karakteristični za verski jezik došli pod njegovu vlast, na primer, reč “zavet”. Kako shvatiti Željku Cvijanović kad kaže da je Republika Srpska “zavjetna zajednica” ili izjavu Miloša Vučevića da je Ustav Srpske “zavetna povelja” ili Dodikov kompliment Vučiću da je on “čovjek u zavjetnom odnosu prema narodu”? Ne bi se reklo da se izborom ovog vokabulara želelo sugerisati da se ono što znače i predstavljaju Republika Srpska, njen Ustav i njen veliki prijatelj, predsednik Srbije, temelji na verskim, pravoslavnim osnovama. S druge strane, motiv koji je podstakao pomenute političare da koriste reč “zavet” i “izraz “zavjetni odnos” ja ne bih sveo na želju da na taj način ulepšaju, oplemene ono o čemu govore, odnosno onog o kome govore, ali da ih ostave tamo gde su, u svetu politike. “Zavet” ih odatle izmešta i podiže na viši nivo nacionalno vrednog posla, a to je izgradnja i odbrana srpskog nacionalnog identiteta.

Ako tu i dalje ima politike, onda je to neka vrsta nadpolitike, koja je više sekularna religija nego politika, jer obećava isto što i mnoge religije, mir na zemlji i carstvo na nebu. Taj mir i to carstvo nisu ono što hrišćanstvo obećava svojim vernicima, koji do mira i neba stižu ako se oslobode svih zemaljskih ograničenja, kolektivnih pripadnosti i veza, to jest bez nacionalnih pasoša i etničkih identiteta. Suprotno od toga, mir i nebesko carstvo koje nude sveštenici srpskog nacionalnog identiteta – pa tako i ovi koje sam slušao na svečanostima u čast Republike Srpske – rezervisani su samo za srpski narod, ako se nacionalno ujedini i konačno sa drugima razgraniči. Samo tako će zaslužiti nebo, to jest neku vrstu nebeskog svesrpskog sabora ili nebeskog srpskog sveta.

Dakle, SPC je na svečanostima u čast Republike Srpske imala zadatak da slavi simbole i mitove srpskog etnonacionalizma, da im stavi na raspolaganje i podredi svoje svetinje, zadatak koji je prihvatila – stekao sam utisak – radosno i sa zahvalnošću.

(…)

foto: tanjug / srna

MOŠTI I SLOGA

Na prijemu povodom rođendana Republike Srpske, održanom u Beogradu 28. februara 2024. godine, patrijarh Porfirije održao je pravo malo predavanje o državnosti srpskog naroda, u kome je objasnio da srpska državnost opstaje na “moštima svetih”, i na “svetosti”. Sveci o čijim se moštima ovde radi jesu Sveti Simeon i njegovi sinovi Sveti Sava i Sveti Stefan Prvovenčani, to jest Nemanja i Nemanjići, Sava i Stefan. Događaj koji je, prema Porfiriju, bio ključan za formiranje srpske državnosti, odigrao se u manastiru Studenici 1207. godine, a u njemu je učestvovao još jedan Nemanjin sin, Vukan, jedini koji neće postati svetac. On i Stefan su se bili posvađali, ali su se tog dana u Studenici pomirili i to Savinom zaslugom, koji je ovu dvojicu nagovorio da se više ne svađaju nego da se zagrle i izljube. Dakle, u ovome su učestvovali budući sveci SPC, ali i jedan laik. Ako je i on ugradio sebe u “večne temelje srpske države”, kako kaže Porfirije, onda u tim temeljima nema samo svetih moštiju, nego je tu i trud jednog laika.

Uloga moštiju u ovom Porfirijevom tumačenju srpske državnosti ostaje nejasna. Ne vidi se u čemu se ona razlikuje od uloge grobova i spomenika civilnih žrtava rata i palih boraca za srpski narod i državu, koji u srpskoj nacionalnoj mitologiji takođe čine simbolične temelje srpske državnosti, pa tako i državnosti i “identiteta” Republike Srpske. Međutim, uloga jedne u srpskoj političkoj mitologiji izuzetno cenjene vrednosti – srpske sloge, ovde je sasvim jasna. Ako je verovati Porfiriju, državnost srpskog naroda je rođena kad su se Sava i njegova braća pomirili, kad je među njima zavladala sloga. U tome on vidi poučan primer, “spasonosan putokaz za ljude koji vode državu”, dakle, za Vučića i za Dodika, pretendenta na položaj prvog šefa nezavisne srpske države u Bosni. Primer koji im Porfirije nudi poučan je zato što pokazuje, najpre, da se Srbi mogu složiti i pomiriti i, zatim, da sloga i mir nisu samo duhovna, hrišćanska vrednost, nego glavni uslov da se napravi država: krenite složno prema miru u ime Boga i dobićete državu. U stvari, verom u Boga ostvareni duhovni mir i jedinstvo pravu vrednost pokazuju tek kad su u službi nacionalne sloge i mira u državi.

Ovu pouku, ovaj putokaz, dobili su od SPC i Porfirija i srpski studenti koji su posle nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024. godine, ustali protiv korumpirane vlasti, odgovorne za tu nesreću, što se pretvorilo u građansku pobunu protiv Vučićevog režima koja traje i sada kad pišem ove redove. I studenti su mogli da čuju priču o tome kako su se Savina braća srećno pomirila i tako jednom zauvek, to jest za večnost, udarila temelje srpske državnosti, što je veliki, ako ne i najveći, doprinos srpske Crkve njenom vernom narodu.

Verzija ove priče namenjena studentima pojavila se u Božićnoj poslanici SPC od 7. januara 2025. godine, ovoga puta kao “činjenica poučna za godinu pred nama”, koja sada ne govori o tome kako je srpska država nastala, nego o tome kako je sačuvati. Studenti su, u ime Svetog Save i njegove srećno izmirene braće, pozvani da se i oni pomire sa braćom Srbima na vlasti i ne ruše državu. Rečeno im je: “Odustanimo od agresije i nasilja kao načina rešavanja problema i nesuglasica”, i savetovano im je da svom nezadovoljstvu daju verski, pravoslavni motiv, to jest, da se drže toga da je “Hristos smisao svega i da, ukoliko Hristos bude na prvom mestu, sve će doći na svoje mesto”. Da je poziv studentima da odustanu od pobune protiv vlasti glavna poruka ove poslanice razumelo je i uredništvo “Politike”, pa je tekst poslanice objavilo pod naslovom “Agresija i nasilje nisu način za rešavanje nesuglasica” (“Politika”, 6, 7. i 8. januar 2025).

U ovom “očinskom savetu” studentima da Hrista radi obustave protest protiv vlasti krije se još jedan savet, savet da se oslobode uticaja Zapada, jer ih navodno on podstiče na nehrišćansku i antisrpsku “obojenu revoluciju”. Ovaj savet u eksplicitnom obliku, i u prevodu na ruski jezik, studenti i drugi građani Srbije dobiće od SPC, to jest od Patrijarha, nekoliko meseci kasnije, 23. aprila 2025. godine, kad on i episkop Irinej (Bulović) u Moskvi budu pričali Putinu i svom kolegi patrijarhu Kirilu, o tome da se u Srbiji događa “obojena revolucija” (“цветная революция”).

Ako se okanu Zapada i pokažu da su odani pravoslavnom srpstvu, Srpska pravoslavna crkva obećava studentima da će imati važnu ulogu u državi, onu koju je, u svojim mladim, takoreći studentskim danima imao Sava u Nemanjinoj državi, kad je “postao uzor i primer svima, pa i svome rođenom ocu”. Naš zadatak je, kaže se u ovoj Božićnoj poslanici, da – kao svojevremeno Nemanja – “osluškujemo mladost, da je poštujemo, čuvamo i osnažujemo u svemu što je dobro i čestito”. I, kao što je poznato, našlo se u Srbiji mlađih i starijih ljudi koju su se predstavili kao studenti, pozdravili ove mudre i rodoljubive reči Srpske pravoslavne crkve i svojoj braći na vlasti u državi rekli “Mi smo studenti koji žele da uče”, što su braća radosno pozdravila.

(Skraćena verzija devetog poglavlja knjige Ivana Čolovića Na rođendanu Republike srpske. Zabeleške jednog nezvanog gosta, XX vek, 2025.)