Reče mi moja služba

U jednoj nedavnoj analizi lika i dela general-potpukovnika Aleksandra Vasiljevića, bivšeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, kaže se da je reč o „čoveku koji zaista mnogo zna, ali je uvek spreman da govori i više od toga“, što se baš i ne uklapa u tajanstveni imidž zanata kojim se godinama bavio. Na kraju višednevnog Vasiljevićevog svedočenja pred Haškim tribunalom, u procesu koji se vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, general koji se celog života bavio otkrivanjem tuđih i skrivanjem tajni svoje službe potvrdio je obe tvrdnje – i onu da zaista mnogo zna, i onu da je spreman da priča i „više od toga“.

Sa ovom drugom tvrdnjom posebno bi mogao da se složi tužilac Džefri Najs – general je bio svedok tužilaštva (doduše, i jedan od onih koji se u optužnici pominje kao „saučesnik u zajedničkom zločinačkom poduhvatu“) koji je zaista potvrdio priče o mnogim zločinima, javno govorio o njihovim počiniocima, ali i rekao mnogo „više od toga“, što je teško moglo da se dopadne tužiocima. Zato je, valjda, tužilac Najs pokušao da poslednjeg dana Vasiljevićevog boravka u sudnici dodatnim pitanjima ospori ponešto od onoga što je prethodno ispričao njegov svedok. Pitao ga je da li se oseća pomalo nelagodno (!) što je tajno snimao generala Martina Špegelja, koji je tajno nabavljao oružje i planirao likvidaciju oficira JNA (Vasiljević je odgovorio da mu je upravo tako nešto bio posao), a zatim i da li postoji mogućnost da mu je neko na sve te snimke prosto „namontirao Špegeljev glas“ (odgovor je bio – nikako).

TEST PITANjE: Najs je takođe izrazio sumnju i u priču svog svedoka da su u vreme vojnih akcija oko Dubrovnika u samom gradu paljene gume kako bi se postigli bolji medijski efekat i utisak o stradanjima, i ujedno sugerisao odgovor – vi to svakako ne znate iz prve, ili druge ruke. Na tako sročeno tužiočevo pitanje stiglo je podsećanje da šef vojne obaveštajne službe i ne mora baš svakom događaju neposredno da prisustvuje jer uvek ima onih koji za njega rade sa lica mesta. U protivnom, ni Najs ga ne bi pozvao da svedoči u procesu u kome je i kao svedok, i kao potencijalni „dostavljač važnih materijala“, bivši šef KOS-a trebalo da odigra (što je i učinio) jednu od ključnih uloga.

Vasiljevićevom haškom svedočenju (bar onom javnom delu, jer bilo je i čestih zatvorenih sednica) teško bi se mogla zameriti proizvoljnost, pozivanje na novinske i propagandne stereotipe, ili oslanjanje (sem u nekim slučajevima) na argumentaciju tipa „reče mi jedan čovek“, već uglavnom na ono „reče mi moja Služba“. A toj službi bi se, bar dok joj je Vasiljević bio na čelu do proleća 1992, teško moglo pripisati da je služila Miloševiću, već da je pre pokušavala da spasava ono što je preostalo od Titove Jugoslavije, pokazujući podjednako gađenje prema svim sumanutim nacionalističkim projektima. Tako je, na primer, ovaj svedok odbacio kao najobičniju medijsku laž priču o golobradim vojnicima koji su bez municije poslati da ratuju u Sloveniji, izbegavao je da govori o onome što ne poznaje baš sasvim iznutra, a svaku svoju tvrdnju umeo je da brani i konkretnim dokazima. Na jedno test-pitanje sudije Meja – kako znate da su na masu okupljenu na mitingu za Jugoslaviju u aprilu 1992. u Sarajevu pucale „zelene beretke“ da bi se za to optužio SDS, Vasiljević je odmah odgovorio – Služba je imala tonski snimak naredbe da se puca u masu i video-snimak Juke Prazine koji izlazi iz prostorija iz kojih je pucano. Utisak je da je sudija Mej pratio svedočenje generala sa izuzetnom pažnjom – neuporedivo manje nego obično je gledao na sat, a nekoliko puta odbio je i primedbe kako bi neke pokrenute teme mogle da se preskoče. Umesto toga, tražio je čak dodatna objašnjenja.

Iako je na kraju delovao i pomalo zabrinuto (neki od haških analitičara, doduše, tvrde da tužilaštvo nikada nije delovalo tako „opušteno i samouvereno kao u poslednjoj, svojoj najuspešnijoj nedelji“), tužilac Džefri Najs nikako ne bi mogao da bude nezadovoljan onim što je dobio od generala Aleksandra Vasiljevića. Dobio je potvrdu da je MUP Srbije preko Arkana (iza koga je stajao Radmilo Bogdanović) poslao jednu isporuku oružja Srbima u Krajini i da je to slanje oružja postalo intenzivnije od marta 1991. pošto su prethodno propali pokušaji razoružavanja hrvatskih paravojnih jedinica; zatim da su u borbenim dejstvima u Hrvatskoj jedinice TO bile pod komandom JNA, pa su se tako i rezervisti iz Valjeva našli u Lovasu; da su u Istočnoj Slavoniji delovale mnoge paravojne jedinice pod kontrolom MUP-a koje su počinile najužasnije zločine; da su pripadnici jedinice „Dušan Silni“ naterali grupu Hrvata da idu kroz minsko polje; da je Franko Simatović Frenki kao pripadnik SDB-a u Kninu obučavao tamošnje dobrovoljce; da je Vojislav Šešelj skupljao dobrovoljce po nalogu Jovice Stanišića, tadašnjeg šefa SDB-a koji je opet bio podređen optuženom Miloševiću; da je VJ finansijski, kadrovski i materijalno podržavala vojske RSK i RS; pomenuo je i jedno Martićevo pismo Miloševiću u kome ovaj traži od tadašnjeg predsednika Srbije da naredi Generalštabu JNA da u Krajinu pošalje pomoć u municiji (što takođe govori o rasporedu moći u tim ratnim godinama); potvrdio je da je s ratišta često prenosio ratni plen; pomenuo „vojnu liniju“ MUP-a i SDB-a koja se mimo zakona bavila poslovima van njihove nadležnosti; tvrdio da su u paravojnim jedinicama bili angažovani mnogi kriminalci; da je za zločin u Ovčari kraj Vukovara odgovorna paravojna jedinica „Leva supoderica“, sastavljena uglavnom od Šešeljevih dobrovoljaca; tvrdio kako je od jednog od svedoka čuo da oficiri Mrkšić, Šljivančanin i Radić nemaju nikakve direktne veze sa streljanjem zarobljenika u Ovčari, ali i da mu se Mrkšić u jednom razgovoru poverio rečima – „Aco, dece mi, da sam znao šta će im uraditi, nikada ih ne bismo predali“, misleći naravno na zarobljenike koje su kasnije streljali dobrovoljci.

Najvažniji deo Vasiljevićevog svedočenja o događajima na Kosovu odnosi se zapravo na jedan sastanak održan 17. maja 1999, za vreme rata, u Miloševićevom kabinetu na kome se govorilo o ratnim zločinima. Očito je da je u to vreme između Vojske i DB-a postojalo neprekidno varničenje i sumnjičenje oko toga ko je zapravo odgovoran za počinjene zločine. (O sukobima između dveju službi na terenu indirektno je mogla da posvedoči i priča nekih Vasiljevićevih poznanika, koji tvrde da je general u jednoj prilici za vreme rata i sam bio napadnut na Kosovu od strane nekog Frenkijevog ili Legijinog čoveka koji je na njega potezao i pištolj.) Ono što po Vasiljeviću nije sporno bio je Miloševićev izričit zahtev da se svi najteži zločini sankcionišu kako se ne bi bacala senka na časnu odbranu zemlje srpskog naroda. General, međutim, zamera svom nekadašnjem vrhovnom komandantu što je na tom sastanku prećutao predlog Nebojše Pavkovića da se odmah formira državna komisija koja bi ispitala sve zločine. Optuženi i svedok nisu se složili oko odmeravanja uloge koju je bivši potpredsednik savezne vlade i takođe haški optuženik Nikola Šainović imao za vreme rata. Milošević je tvrdio da je Šainović samo koordinirao delovanje vojske i policije i brinuo o mnogim drugim ratnim brigama. Vasiljević je, međutim, bio mišljenja da se Šainović prelivao preko ovlašćenja tzv. zajedničke komande – imao je velik autoritet kao specijalni Miloševićev izaslanik, na čije naredbe niko doduše nije skakao na noge u stav mirno, ali se obično događalo da one sutradan budu sprovedene. Najveća „žrtva“ takve ratne prakse bio je general Pavković, koji se kao komandant odgovoran za kosovsku zonu stalno nalazio u sendviču između naredbi Generalštaba i Šainovićeve zajedničke komande.

VIŠAK PRIČA: Sve to, naravno, spada u ono što je tužilac Najs želeo da čuje od ovog važnog svedoka. Ono što nije prijalo tužiočevim ušima svakako je direktno prikazivanje nekih Najsovih prethodnih svedoka kao krajnje sumnjivih. Pre svih Slobodana Lazarevića, na koga je tužilaštvo potrošilo nekoliko dana predstavljajući ga kao agenta KOS-a i u čiju je promenu identiteta kasnije očigledno prilično investiralo. Vasiljević je tvrdio da takav čovek nikada nije radio za vojnu obaveštajnu službu i da je samim tim reč o lažnom svedoku (čijoj su se autentičnosti i uverljivosti inače mnogi divili i u Hagu i u Beogradu, a neki ovih dana i unapred napisali kako je upravo Vasiljević snažno potvrdio njegovo svedočenje) i isključio svaku mogućnost da nije poznavao sve ljude kojima je bio nadređen. Osim Lazarevića, bivši šef KOS-a je u ulozi svedoka osporio još neke važne svedoke koji su se kao i on zakleli da će pred Haškim sudom govoriti istinu i samo istinu, i sudsko veće će zaista imati težak zadatak da odluči čijoj će verziji događaja na kraju više poveravati. General je kroz svoje svedočenje usput dokačio i jednu međunarodnu ikonu „istraživačkog novinarstva“, Miroslava Filipovića, za koga je tvrdio da objavljenu priču o masovnom pogubljenju civila na Kosovu nije uspeo da potkrepi nijednim konkretnim dokazom ili svedokom na koga bi kasnije mogao da se pozove. Ono što je izgovorio u sudnici moralo bi istovremeno da natera svakoga u Hagu ko ozbiljno radi svoj posao da još jednom proveri zašto u Ševeningenu, osim za sada još nedodirljivih potencijalnih zločinaca sa srpske strane, nema nikoga od onih koji su u Hrvatskoj organizovali grupe za likvidaciju ljudi (Glavaš, Merčep), ili onih koji su odgovorni za ubijanje vojnika u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu (Vasiljević je prilično ubedljivo pominjao Ejupa Ganića i ljude iz Izetbegovićevih paravojnih formacija).

Bivši šef KOS-a, čovek koji je po prirodi posla kojim se godinama bavio imao mnoge insajderske informacije ne samo o optuženom već i o mnogim insajderima i svedocima koji su dosad prolazili (ili će to tek učiniti) kroz hašku sudnicu, uglavnom je, dakle, potvrdio gotovo sve ono na čemu je tužilaštvo insistiralo u optužnici, dodavši još poneki detalj slici koju je tim Džefrija Najsa mesecima gradio protiv Slobodana Miloševića. Vasiljević je, međutim, svojim svedočenjem znatno proširio ram za tu sliku, bitno drugačije od tužilaštva opisao politički kontekst raspada države i vojske kojoj je verno služio, a samim tim i politički kontekst u kome su se dogodili mnogi užasni zločini, što ih naravno nikako ne može opravdati. U njegovoj priči teško je pronaći argumentaciju za tvrdnju kako je sve počelo tako što je grupa ludaka u Beogradu sela i početkom devedesetih (ili još ranije) nacrtala granice po kojima je kasnije trebalo parati bivšu državu. Iz njegove priče se vidi da je taj početak izgledao nešto drugačije i da su zapravo nacionalizmi sa različitih strana bili udruženi u svom zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

I general Vasiljević o Miloševiću i Milošević o svom nekadašnjem potčinjenom znali su, inače, mnogo više nego što su u sudnici pokazali. Ponešto će očigledno ostati i za memoare.