Rasplitanje kosovskog čvora

Poslednje pregovaračko poglavlje, pod brojem 35, u dokumentima Evropske unije nosi oznaku „razno“, što je zamišljeno kao način da se ostavi prostor za pitanja koja nisu obuhvaćena ostalim poglavljima. U slučaju Srbije, međutim, ovo poglavlje je vezano za Kosovo, odnosno za proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine koji se već više od pet godina odvija u okviru Briselskog dijaloga pod pokroviteljstvom EU.

Ovo poglavlje ne predstavlja zamenu za dijalog, već instrument praćenja procesa normalizacije. Koliko je taj proces važan za EU govori i činjenica da je poglavlju 35 dodeljen „superstatus“ kakav imaju samo poglavlja 23 i 24 (osnovna prava i pravosuđe). Dakle, ovo poglavlje ne samo što se otvara među prvima i zatvara među poslednjima, nego zastoj u procesu normalizacije, ukoliko bar jedna trećina članica Evropskog saveta proceni da je do njega došlo, može da blokira celokupan proces evropskih integracija, kako Srbije tako i Kosova, u zavisnosti od procene ko je odgovoran za tu situaciju.

Iako se u domaćoj političkoj javnosti povremeno čuju glasovi da je Srbija zbog ove stvari diskriminisana, jer nijedna druga država kandidat nije tokom pristupnih pregovora morala da vodi dijalog sa predstavnicima dela teritorije koji se otcepio i proglasio nezavisnost, uvršćivanje Kosova „pod razno“ predstavlja zapravo odraz važnosti koju u EU pridaju kosovskom pitanju. Spor oko statusa Kosova, čiju su nezavisnost priznale 23 od 28 zemalja članica, u Briselu sagledavaju kao tempiranu bombu koja u svakom trenutku može da eksplodira. Oni proces normalizacije stoga doživljavaju kao način da se ta bomba demontira, to jest da joj se izvadi detonator, a za to joj je potrebna saradnja Beograda i Prištine.

S obzirom na to da je kod obe strane uočen nedostatak političke volje da se problemi rešavaju, EU je odlučila da ih na to prinudi kroz politiku uslovljavanja. Zvaničnici EU su u bezbroj navrata javno poručili i Beogradu i Prištini da njihova evropska perspektiva zavisi prvenstveno od napretka u dijalogu i da bez normalizacije nema ništa od članstva.

Ubacivanje Kosova u poglavlje 35, dakle, ne predstavlja ništa drugo nego instrumentalizaciju tog stava, a oni koji se žale da to nije fer (a ima ih i u Beogradu i u Prištini) obično dobijaju odgovor da ih niko nije sprečavao da se sami, bez pokroviteljstva EU dogovore o spornim pitanjima, ali da oni više od deceniju nisu na tome ništa radili.

BEZ PRESEDANA: Sam proces zamišljen je kao niz malih koraka i dogovora o realnim problemima, što bi na kraju dovelo do situacije u kojoj spor oko statusa Kosova ne bi više bio problem za takozvane obične ljude, i koji bi na kraju bio krunisan „uzajamno obavezujućim dokumentom“. Iz Brisela, ali i ostalih evropskih prestonica uključujući i Berlin, dosad je više puta naglašeno da taj dokument nije zahtev da Srbija prizna Kosovo, nego da se obe strane obavežu da će i ubuduće poštovati ono što je dogovoreno.

Ono što dodatno otežava poziciju Srbije jeste to što je poglavlje 35 bez presedana, odnosno ne postoji model po kome bi se pregovori vodili. Kada su u pitanju sva ostala poglavlja, srpski pregovarački tim ima na raspolaganju iskustva drugih zemalja iz kojih može da uči i da ih primeni. Kosovo je, međutim, jedinstven problem koji samo površno liči na pitanje Kipra ili Severne Irske, tako da Srbija nema „mapu puta“ koja bi je vodila kroz pregovore.

Takvu mapu, međutim, ima EU, i ona je sadržana u pregovaračkoj platformi koju je Savet EU usvojio početkom prošle godine. U njoj je sadržan ne samo ceo tekst Briselskog sporazuma sa svim aneksima nego i neka vrsta kalendara po kome ono što je dogovoreno treba da se sprovede.

Kao ni pregovaračke platforme koje je EU izradila za ostala poglavlja, taj dokument iz razumljivih razloga nije dostupan javnosti, ali su neki delovi procurili u medije. Tako je srpska strana bila neprijatno iznenađena kada je saznala da su u platformu unesena pitanja o kojima u dijalogu još nije postignut sporazum.

Jedan od takvih problema je elektrana i akumulaciono jezero Gazivode, koje kao i sistem snabdevanja električnom energijom obuhvata teritoriju sa obe strane administrativne linije. Trenutno tim sistemom upravlja Srbija, ali prištinska vlada traži da se Gazivode, kao i sva druga infrastrukturna postrojenja na Kosovu, prevedu u njeno vlasništvo. Premijer Aleksandar Vučić je u nekoliko navrata izjavio da na tako nešto nikada neće pristati.

A šta kaže evropska pregovaračka platforma? Tamo piše da Srbija treba da osnuje posebnu firmu za snabdevanje strujom na Kosovu („Elektroserver“) koja bi radila po zakonima Kosova, u skladu sa sporazumom iz Brisela, dok bi se pitanje uprave nad tim preduzećem (uključujući i hidroelektranu) rešilo u dogovoru sa Prištinom.

Ovo pitanje dobro ilustruje pristup EU normalizaciji, koji se svodi na to da se iskorači iz „ili/ili“ situacije i zađe u zonu u kojoj obe strane mogu da kažu da su ostvarile deo svojih interesa. Ukoliko se plan iz platforme ostvari, Gazivode neće biti ni isključivo srpsko ni isključivo kosovsko vlasništvo, već će obe strane imati udeo u upravljanju sistemom.

KAKO SMO SE NADALI: I pored svih nejasnoća, poglavlje 35 otvoreno je prvo, u paru sa poglavljem 32 (javne finansije), u decembru prošle godine. Od tada, Evropska komisija svakih šest meseci sastavlja izveštaj o toku dijaloga i primeni dogovorenog, a delovi tog izveštaja su prvi put ove godine uvršćeni i u „veliki“ godišnji izveštaj o napretku Srbije u evropskim integracijama.

Prema proceni Komisije, Srbija je u velikoj meri ispunila ono što je dosad dogovoreno u okviru dijaloga. Beograd je posebno pohvaljen zbog početka građevinskih radova na mostu koji spaja severnu i južnu Mitrovicu, a koji je već dugo zatvoren za automobilski saobraćaj. Prema dogovoru iz dijaloga, kada radovi budu gotovi, vozila koja pređu preko mosta umesto kroz centar severne Mitrovice biće preusmerena u kružni tok, dok će sam centar biti pretvoren u pešačku zonu. Ovim se otklanja strah lokalnih Srba da bi Albanci sa juga u motorizovanoj koloni mogli da masovno upadnu u njihov deo Mitrovice, dok se otklanja prigovor da blokada koju su Srbi podigli u vidu „Parka mira“ na mostu predstavlja kršenje principa o slobodi kretanja. Dakle, još jedno tipično evropsko kompromisno rešenje.

Sem toga se konstatuje da se u dobroj meri sprovode dogovori o katastrima, diplomama i registarskim tablicama, kao i da je nedavno rešeno i pitanje međunarodnog pozivnog broja za Kosovo. Pitanje snabdevanja električnom energijom, što uključuje i Gazivode, tek treba da se reši, piše u izveštaju, a nije u potpunosti sproveden ni dogovor o integrisanim prelazima (IBM), jer treba izgraditi još dva zajednička kontrolna punkta.

Kao jedan od ključnih problema navodi se oklevanje kosovskih vlasti da usvoje status Zajednice srpskih opština (ZSO). To pitanje je već mesecima izvor ozbiljnih političkih problema u Prištini, jer veliki deo opozicije smatra da se uspostavljanjem ZSO krše suverenitet i integritet Kosova i spreman je da se protiv toga bori i nasilnim metodama. Odgovornost za takvu situaciju je, prema jasno izraženom stavu Komisije, isključivo na Prištini.

Sve u svemu, izlazi da poglavlje 35, premda teško, nije onoliki bauk kao što je to u javnosti predstavljeno i da neće predstavljati problem za evropske integracije Srbije sve dok se briselski dijalog o normalizaciji nastavlja i dok se ono što je dogovoreno primenjuje. Uprkos povremenim zastojima i razmeni teških reči, zasad nema naznaka da se dosadašnja dobra praksa neće nastaviti.