Raspišite, ako možete

Na početku 2004, kada je Koštunica dva meseca pregovarao o formiranju manjinske vlade, bio je izložen jakom medijskom pritisku uz mnogo spekulacija, probnih balona i prognoziranja skorog kraja te vlade. Tri godine manje tri i po meseca kasnije Koštunica opet obavlja ne manje komplikovane konsultacije, ovog puta, faktički, o okončanju mandata svoje vlade koji sledi po usvajanju novog ustava.

Predsednik Skupštine Marković je na dan referenduma požurio da najavi da će samo preskočiti Zadušnice i da će sednicu Skupštine na kojoj treba da se proglasi novi ustav zakazati za 5. novembar. To se pokazalo preuranjenim.

Predsednik Skupštine je potom za sredu 8. novembar, sa početkom u 12 časova u zgradi Doma Narodne skupštine Republike Srbije u Beogradu, Trg Nikole Pašića broj 13, sazvao Drugu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, na kojoj treba da bude svečano proglašen Ustav Republike Srbije, usvojen 30. septembra na Prvoj posebnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini i potvrđen 28. i 29. oktobra na republičkom referendumu radi potvrđivanja novog ustava Republike Srbije.

Na svečanu sednicu pozvao je predsednika Srbije, predsednika i članove Vlade, patrijarha Pavla, predstavnike verskih zajednica i diplomatskog kora, predsednicu i članove Vrhovnog suda i članove Ustavnog suda Srbije.

U medijima se uveliko govori kako će se budući ustav zvati mitrovdanski, tog dana jer je Sveti Dimitrije. Sve je pomalo i ličilo na slavsku atmosferu, gosti peglaju košulje, lickaju se i kreću, ražanj je spreman, ali prase još beži dok ga padajući jedan preko drugog jure svi ukućani. Više od toga, politička atmosfera podseća i na to da na Mitrovdan hajduci nalaze jatake i da je to takozvani bećarski praznik, kada se isplaćuju čobani (pa počnu da se vesele i piju). Kako se približavao taj datum, sve se više govorilo o partijskim računicama i borbi za izborni plen u konsultacijama o ustavnom zakonu, koji mora da prati svečanu proklamaciju novog ustava.

KONSULTACIJE: Sporazum nije bio na vidiku ni posle konsultacija koje je premijer Koštunica u ponedeljak 6. novembra obavljao s liderima parlamentarnih stranaka o ustavnom zakonu i održavanju novih izbora u Srbiji, ni posle razgovora predsednika poslaničkih grupa s predsednikom Skupštine Markovićem u utorak 7. novembra u podne, kada je isticao poslednji rok da se poslanicima uputi tekst predloga ustavnog zakona, ni u utorak uveče kada su se ponavljali fleševi da sporazuma još nema, da konsultacije još traju i da sporazum u poslednji čas možda i nije isključen.

Te konsultacije su najviše povezivane s premijerom, mada bi, ako se vaš hroničar u to razume, predlog ustavnog zakona o sprovođenju Ustava trebalo da podnese ustavna komisija, na čijem je čelu predsednik Skupštine.

Da bi se izglasao ustavni zakon za donošenje novog ustava, potrebna je dvotrećinska parlamentarna većina od 167 poslanika.

Radikali i socijalisti (104 poslanika) svoje glasanje za ustavni zakon o proglašenju Ustava uslovljavaju time da se datum izbora upiše u taj zakon, a to praktično znači da su oni protiv održavanja parlamentarnih i predsedničkih izbora u decembru. Oni su kao razlog navodili to da Srbija ne treba da uđe u izbornu kampanju u decembru, u vreme kada bude rečeno kakvo je rešenje Martija Ahtisarija o Kosovu, uz objašnjenje da neko tada treba da zauzme stav, da Skupština mora da se sastane, da neko mora da vodi spoljnu politiku, a neko mora u tom trenutku da vodi računa o bezbednosti. Zapravo, prvo su poručivali: „Neće nama Ahtisari određivati datum izbora u Srbiji!“

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, otkrivao je i poseban politički interes Srpske radikalne stranke da se ne održe predsednički i parlamentarni izbori odjednom, da Koštunica ne koristi kapital od donošenja Ustava i da demokrate ne koriste prednost popularnosti predsednika Srbije. Predlagao je i da Tadić i Koštunica podnesu ostavke pa će u tom slučaju imati izbore. Nikolić zapravo predlaže da proglašenju Ustava prisustvuju predsednik i premijer u ostavci.

U slučaju ostavke premijera, Skupština treba da se sastane da tu ostavku konstatuje, predsednik Republike ima mesec dana za konsultacije o novom mandataru, pa tek ako se novi premijer ne izabere, raspisuju se izbori za koje kampanja može trajati najmanje 45 dana. Taj put bi se, dakle, verovatno završio tek u 2007.

U slučaju ostavke predsednika Republike, njega zamenjuje predsednik Skupštine, koji tu dužnost može obavljati najviše tri meseca, odnosno mora da raspiše izbore tako da se oni održe najkasnije tri meseca po prestanku mandata predsednika Republike. I kad bi predsednik Skupštine žurio i poštovao izborni rok od 45 dana, ostavka predsednika bi realno mogla da usledi tek po proglašenju Ustava i sa izbornim rokom bi u 2006. bilo tesno, ali bi možda i mogla da se „ubode“ nedelja pred Novu godinu, ali bi drugi krug pao za Božić.

Moguće je da premijer predsedniku Srbije pošalje obrazložen predlog Vlade da raspusti Skupštinu i raspiše izbore što proizlazi iz zahteva demokrata, i tako bi izbori mogli pasti u neki decembarski dan.

Po medijima su plasirani i probni baloni o tome da se izbori mogu raspisati i po starom ustavu, a da novi ustav proglasi novoizabrana skupština.

Jedna izreka kaže da parlament može sve sem da pretvori muško u žensko, ali to bi bilo jako loše rešenje, jer bi od početka bio sporan legitimitet novoizabrane skupštine birane po ustavu koji je 29. oktobra 2006. de fakto stavljen van snage.

PLUS, MINUS: Ako bi se bilo koja od tih varijanti ostvarila bez donošenja ustavnog zakona, ustavni posao bi ostao nezavršen i to bi bili neki izbori u interegnumu.

Donošenje novog ustava je, inače, bilo glavni politički cilj premijera Koštunice, cilj koji je na putu da se ostvari, dok su druga dva cilja neostvarena – održanje državne zajednice SCG nije uspelo jer se Crna Gora otcepila, a pregovori sa Evropskom unijom su zakočeni zbog neizručenja generala Mladića.

Koštunici ne može ići u prilog da proglašenje tog ustava, zakazano za 8. novembar, bude nekompletno, a bilo bi i nekompletno i nesadržajno.

Ostali politički akteri izgledaju u toj stvari manje zainteresovani, ali bi sigurno izgubili nešto od kapitala stečenog pokazivanjem sposobnosti da postignu saglasnost i dobiju narodnu podršku u važnom državnom poslu.

Da nije tako, ne bi radikali optuživali demokrate da su vodili tajnu antireferendumsku kampanju; ne bi demokrate optuživale radikale da su Šešeljevim slikama rasterivali manjine s birališta; G17 plus uz pozivanje na međunarodnu zajednicu „neke stranke“ da neke stranke treba da odgovore zašto izbegavaju izbore i DSS da se „neki zaboravljaju i upliću u tu priču neke datume“, itd…

U konsultacijama bez dogovora koje je u ponedeljak obavljao s predstavnicima SRS-a i SPS-a, premijer Koštunica je saslušao Nikolićev predlog da parlamentarni izbori budu održani krajem januara, ili 4. februara, a Zoran Anđelković, generalni sekretar SPS-a, predlagao je da izbori za Skupštinu Srbije mogu biti održani bilo kad posle 1. januara, a predsednički posle njih.

Socijalistička partija saopštila je stav da izborni zakon ne treba da bude menjan pred izbore, da kampanja dakle može trajati najamanje 45 dana, te da saglasno s tim izbora ne može biti pre nove godine. Socijalisti podsećaju na to da bi ove vladajuće partije sigurno bojkotovale izbore da su oni promenili izborna pravila pred izbore, ali oni verovatno imaju i dopunski motiv. Oni drže partijski kongres 3. decembra, pa decembarski izborni rok ne daje vremena da pobednička struja u toj partiji odredi sebi lojalne poslaničke kandidate. Njima je potrebno izvesno vreme, mada oni tvrde da im zbog partijskog kongresa odgovaraju skori izbori jer unutarpartijskim izborima podižu članstvo na noge.

Demokrate traže da se parlamentarni i predsednički izbori održe do kraja godine, kako bi Srbija nastupajuće izazove dočekala sa institucijama punog kapaciteta.

Demokrate, međutim, kažu da izbore u Vojvodini, gde oni drže vlast, treba održati tek posle donošenja novog pokrajinskog statuta, u kome bi se definisao konstutivni status nacionalnih manjina i njihovo pravo na proporcionalnu zastupljenost.

Koštunica se zalagao za to da se do datuma izbora dođe širokim konsenzusom, kao što se došlo pri izglasavanju Ustava, a da izbori budu što pre, ali nije pominjao ni koji izbori ni kada bi trebalo da budu održani, a po verziji koju iznose socijalisti, pomenuo je, ipak, decembar, ali „ništa konkretnije“. DSS je u utorak predlagao da se u ustavni zakon upišu okvirni rokovi, a da se o terminu izbora nastave pregovori posle stupanja na snagu novog ustava. Ustavnim zakonom za sprovođenje prethodnog ustava iz 1990. bilo je propisano da izbori za novu skupštinu i za predsednika Republike budu održani do 31. decembra te godine, tri meseca i tri dana po donošenju tog ustava. Posle otcepljenja Crne Gore Skupština je Vladi dala 45 dana da preduzme sve potrebne akcije i donese potrebne akcije kojima se obezbeđuje sukcesija Srbije u odnosu na SCG.

Predlog o definisanju okvirnih rokova nije prihvaćen jer radikali i socijalisti posle usvajanja ustavnog zakona ne bi više imali ucenjivački kapacitet koji im daje samo ovakva prilika. Na drugoj strani, ne zadovoljava demokrate.

Na trećoj strani, najavljuje agoniju vladajuće koalicije, jer G17 plus sve otvorenije traži da se precizira da izbori budu održani u decembru. Dinkić u ponedeljak izjavljuje da dogovor o raspisivanju izbora mora biti postignut do srede 8. novembra, u suprotnom „ulazimo u krizu“.

Vlada može da vlada okrnjena jedno vreme a da se Skupština ne sastaje, ali ne može doneti bužet koji sledi na početku godine. Koštunica nema interes da potroši Ustav na mesec-dva dana mrcvarenja s krnjom vladom.

Iz pojedinih krugova i od pojedinih analitičara na njega se vrši pritisak da se opredeli na koju će stranu, mada je bilo jasno da on zapravo nije imao manevarski prostor za to, ako ne želi da ustavni posao ostavi nezavršenim.

Lako se može izračunati da se bez radikala i socijalista ne može doneti ustavni zakon ni proglasiti novi ustav, a očigledno je da oni pokazuju prilično jasnu rešenost da u tome istraju.

Dan pre proglašenja Ustava izgledalo je da ako bi sam Koštunica prihvatio zahtev socijalista i radikala, uslov „167“ ne bi bio ispunjen (vidi antrfile), a ustavni zakon bi dobio većinu tek ako bi za tu varijantu glasao i poslanički klub Nova Srbija, i samostalni poslanici „9+9“. Ministar Ilić je posle referenduma izjavljivao da

će Ustav biti proglašen 8. novembra, a kao datum izbora fleksibilno je pominjao decembar, ili početak naredne godine.

U trenutku kada ovaj tekst odlazi u ruke urednika (utorak 20 časova), treći krug konsultacija je u toku, od vatrometa argumenata ne vidi se displej kalkulatora, ali izgleda da ipak svetluca broj 2007, mada dilema „izbori mesec dana ranije ili mesec dana kasnije“ zapravo i ne izgleda toliko bitno.

To su zapravo samo realne političke okolnosti u kojima prestaje da deluje Ustav iz 1990, donet posle referenduma na kome je samo bilo odobreno donošenje ustava, a sam tekst ustava je usvojen tri meseca kasnije, 28. septembra te godine u tadašnjoj delegatskoj skupštini federalne jedinice potomraspavšese SFRJ.

U tako donetom ustavu bilo je propisano da se ustav može promeniti pod uslovom da to bude odobreno na referendumu. To se dešavalo u periodu nastanka opozicionih partija koje su tražile da prvo budu doneti izbori pa usvojen ustav, i sledeću deceniju su o tom ustavu govorile kao o bonapartističkom i jednopartijskom, a po osvajanju vlasti više od pola decenije pokušavale da ga promene.

Saglasnost o donošenju novog ustava postignuta je četrdeset meseci posle pokretanja druge ustavne inicijative 2004. (ona iz 2003. je propala), a šest godina posle oktobarskih promena u Srbiji.

Karakteristika tog ustava je da obuhvata „obe Srbije“, da je višestranački, jer su za njega glasale sve važnije parlamentarne stranke. Bilo je protivnika njegovog donošenja, ali izgleda da njihov uticaj nije velik, a ni namere sasvim jasne. Većina koja je odobrila donošenje tog ustava je za oko milion glasača veća od većine kojom je 24. septembra 2000. DOS svrgnuo režim Slobodana Miloševića.

Ustav ustanovljava pravila kojih bi trebalo da se pridržavaju svi na političkoj sceni, da imaju istu težinu i odgovornost. Sad se samo suočavamo s pokušajima svakog od tih igrača na sceni da pokaže koliku moć ima u datim okolnostima. Naravno, možemo testirati i odgovornost svakog od njih.