Vest glasi: u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” u Ripnju grupa roditelja rekla je direktoru škole da u jednom odeljenju ima "previše" dece romske nacionalnosti. Romkinje i Romi su jedna od najdiskriminisanijih društvenih grupa u različitim oblastima života, kaže za “Vreme” poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković. Kakav je odnos sistema prema romskoj zajednici, a kakav društva
Prvi član Ustava Republike Srbije glasi: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.”
Da se princip jednakosti prava koja garantuje Ustav u Republici Srbiji krši, nažalost nije novina. Tako se došlo do situacije da je grupa roditelja u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” u Ripnju rekla direktoru škole da u jednom odeljenju ima previše dece romske nacionalnosti.
Danijel Ramadanović, čije dete pohađa ovu školu, ispričao je za portal “Vremena” da ovo nije prvi put da se romska deca u ovoj školi susreću sa diskriminacijom.
“Pojedini roditelji su pretili direktoru da će mu nalupati šamare zato što ima ‘previše’ romske dece u odeljenju. Oni su rekli da ne žele da njihova deca idu sa toliko romske dece u školu iz razloga što će ta deca njih da ometaju u raznim situacijama”, priča Ramadanović i dodaje da se čak i među nekim Romima, koji se predstavljaju kao Srbi, romska deca označavaju kao “vašljiva i prljava”.
Prema rečima našeg sagovornika, pojedini roditelji su rekli da će, ako neka romska deca ne budu premeštena u drugo odeljenje, oni svoju decu ispisati iz te škole.
Direktor škole Predrag Dimić kazao je za N1 da je prema savetu Školske uprave Beograd napravljena nova raspodela đaka i da prema pravilniku, “ali i zbog integracije, pripadnici jedne etničke manjine treba da budu ravnomerno raspoređeni”.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže za “Vreme” da je za dešavanja u školi u Ripnju saznala iz medija, jer na adresu institucije koju vodi nije stigla pritužba.
“Segregacija je vrlo kompleksan problem čije rešavanje zahteva uključenost svih – od škole, školske uprave do lokalne zajednice, kao i nadležnih državnih organa. U cilju sprečavanja nastanka segregisanih odeljenja ili škola, izuzetno je važna i faza upisa u školu, kao i integraciona upisna politika. Na osnovu informacija kojima raspolažem rekla bih da ovaj primer upravo pokazuje koliko je prilikom upisa nužno voditi računa o rasporedu učenika, da ne bismo došli do ovakve situacije da deca krenu u školu pa se nakon toga premeštaju”, objašnjava poverenica.
Janković dodaje da nije jasno iz kog razloga su roditelji reagovali i da li su im motivi bili diskrimatorni ili su želeli da ukažu na segregaciju.
“To bez postupka ne možemo znati, ali ukoliko su razlozi bili diskriminatorni, to je onda zaista zabrinjavajuće”, ukazuje poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
Dalje kaže da je važno istaći da su direktori škola po zakonu obavezni da reaguju na segregaciju kada se na nju ukaže, jer je ona zabranjena.
Željko Jovanović, direktor Romske fondacije za Evropu, za “Vreme” navodi da je to što se desilo u Ripnju samo još jedan slučaj koji je dobio medijsku pažnju, ali daleko od toga da je izuzetak i da je najgora stvar koja se dešava romskoj deci u školi, majkama kad treba da se leče, onima koji su spremni da rade, ali kad poslodavci shvate da su Romi, ili ih ne prime ili ih otpuste sa radnog mesta.
INKLUZIJA I OBRAZOVANJE PREDUSLOV RAVNOPRAVNOSTI
Evropska komisija je pre četiri godine donela “Strateški okvir Evropske unije za ravnopravnost, inkluziju i participaciju Roma”. Njegovi ciljevi nisu obavezujući samo za članice EU već i za zemlje poput Srbije, koje se nalaze u pristupnom procesu.
Ciljevi ovog okvira jesu da se svim Romkinjama i Romima pruži prilika da ostvare svoj pun potencijal – ravnopravnost sa svim drugim članovima društva, društveno i ekonomsko uključivanje i saradnju u političkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom životu.
Koliko se vodi računa o sistemskoj diskriminaciji i da li neko reaguje na nju? Jovanović kaže da se to može prikazati i kroz podatke Svetske banke i UNDP, koji pokazuju efekte i razlike na živote mladih ljudi.
“U Srbiji 16 odsto mladih (od 15 do 24 godine) nisu u obrazovanju, niti su zaposleni, niti su na bilo kakvoj obuci za posao. Međutim, unutar romske zajednice taj procenat kod mladih sličnog uzrasta iznosi 62 posto, što je skoro četiri puta gore stanje”, naglašava Jovanović.
Dodaje da ovo nije problem samo za građane Srbije romskog porekla već za celokupnu ekonomiju zemlje.
“Prema procenama, Srbija će izgubiti 40 odsto radne snage u sledećih 25 godina. S druge strane, za samo 10 godina zemlja će biti u situaciji da će u generaciji mladih, u uzrastu koji im dozvoljava da se zaposle, biti minimum 14 odsto pa čak i do 29 odsto onih koji dolaze iz romske zajednice. To je rezultat činjenice da su mladi među Romima prisutni u dvostruko ili trostruko većem broju nego kod ostalih u Srbiji”, objašnjava Jovanović.
Poverenica Janković kaže da inkluzija i obrazovanje predstavljaju neke od preduslova ravnopravnosti, jer su osnova za buduću uključenost, ekonomsko osamostaljivanje i socijalnu sigurnost.
“Uočava se da raste procenat romske dece koja redovno pohađaju nastavu, i ovo je izuzetno važno jer je obrazovanje jedna od najvažnijih stvari za svako dete, a za romsku decu je ovo pitanje još značajnije, u svetlu nastojanja da se poboljšava njihov socijalni i ekonomski položaj”, ukazuje Janković.
Ona dodaje da prema istraživanjima o percepciji diskriminacije u romskoj zajednici, koja redovno sprovode, ispitanici u veoma visokom procentu navode da obrazovanje vide kao najvažnije za ravnopravan položaj u društvu.
“Važno je istaći da postoji niz pozitivnih primera iz prakse, gde su škole postupajući po preporukama Poverenika adekvatno reagovale i sprečile dalje slučajeve diskriminatornog ponašanja. Iako je pohvalno da škole u izuzetno velikom procentu postupaju po preporukama, mnogo je bitnije preventivno delovanje, koje je nužno sprovesti, a na čemu puno radimo zajedno sa Ministarstvom prosvete, ali i drugim akterima”, objašnjava Poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
SISTEMSKA (NE)BRIGA
S druge strane, nije strana pojava da nosioci javnih funkcija u Srbiji u svojim izjavama diskriminišu romsku zajednicu. Imamo, recimo, ranije izjave gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da “Romi moraju da donesu odluku sami sa sobom da li žele da žive na način koji su danas standardi jednog civilizovanog sveta ili žele da žive u uslovima u kojima će im neko sutra, ne daj bože, ponovo zgaziti dete kad izleti na put”.
Ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu u favelama ne žive tu jer je to njihov izbor, već je to pokazatelj nepostojanja sistemskih mehanizama da se takva situacija samostalno prevaziđe, te zato porodice koje žive u ekstremnom siromaštvu iz tog začaranog kruga ne mogu ni da izađu.
Jovanović kaže da među institucijama na političkoj i kulturnoj sceni svakako ima izuzetaka koji ukazuju na problem diskriminacije.
“Međutim, slika koju prikazuju podaci nije rezultat slučajeva koji zaokupe pažnju medija na par dana i često se predstavljaju kao izolovani slučaj. To je slika višedecenijskog upropašćavanja cele zajednice kroz institucije sistema”, ukazuje Jovanović.
Dalje navodi da zbog toga rasizam nije samo lični stav, već stav i odluka onih koji su odgovorni u institucijama – “primer Ripnja ne govori samo o tome šta pojedinci, roditelji misle, već i kako škola reaguje na to kao institucija”.
GDE SU EMPATIJA I SOLIDARNOST?
U poslednjih godinu i po dana mnogo govorimo o empatiji, solidarnosti i ljudskosti. Ali sve dok postoje škole u poput one Ripnju, to su samo prazne reči.
Željko Jovanović kaže da je svest građana uglavnom takva da se prepričavaju primeri u kojima su Romi i Romkinje sami krivi za situaciju u kojoj se nalaze.
Dodaje da pojedinci imaju odgovornost i obaveze, ali odgovornost pojedinca ne može da bude alibi ili zamena za neodgovornost institucija.
“To vam je kao kad bi objasnili generalno nizak nivo obrazovanja u Srbiji kroz isključivu krivicu dece i roditelja”, zaključuje Jovanović.
Poverenica ukazuje da praksa Poverenika i različita istraživanja pokazuju da pripadnici romske nacionalne manjine spadaju u jednu od najdiskriminisanijih i najmarginalizovanijih društvenih grupa u različitim oblastima života, među kojima su svakako oblasti rada, zapošljavanja, stanovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, ali i obrazovanja.
Brankica Janković zaključuje da su “diskriminacija, socijalna distanca, stereotipi i predrasude, pa čak i govor mržnje i segregacija svakodnevnica za mnoge Rome i Romkinje i predstavljaju prepreku za unapređenje njihovog položaja”.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
