Ranjene duše na obodu Ćacilenda

U ponedeljak ujutru, Dijani Hrki, majci poginulog Stefana koja štrajkuje glađu u blizini Doma Narodne skupštine, zazvonio je telefon. S druge strane bio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. To nije bila telefonska veza, nego ponor koji je pukao između Vučićevih obećanja i Dijanine stvarnosti. Nakon što je telefonom razgovarala sa Vučićem, Hrka je potvrdila da do razgovora jeste došlo, ali da nije ona bila ta koja ga je inicirala. “Ne idem ja nikome na noge”, rekla je, umorno ali odlučno. Po njenim rečima, razgovor je više ličio na protokolarni gest nego na iskren pokušaj da se razume bol majke koja već danima štrajkuje glađu ispred Skupštine. Istog jutra, kaže, čula je eksploziju topovskog udara koji je odjeknuo iz pravca Ćacilenda i pogodio okolinu njenog šatora. To je za nju bilo važnije od telefonskog poziva.

“Predsednik je rekao da se čuo sa mnom, ali nije rekao ništa o tome što je ujutru puklo kraj mene”, izjavila je. Hrka je u tom trenutku bila u devetom danu štrajka glađu, vidno iscrpljena ali nepokolebljiva.

“Nije mi dobro, ali ne odustajem”, rekla je. U njenom glasu i dalje se čuje isti ton koji ju je od početka vodio – mešavina bola, dostojanstva i uverenja da će istinu, kad-tad, morati da kažu oni koji joj sada pevaju kako bi je ponizili i povredili.

DOBAR DAN, KAKO STE?

foto: marija janković

Kraj Dijane je pukao topovski udar, a u velikom delu građana koji razumeju i podržavaju njenu borbu puklo je nešto drugo: ljude je preplavila mržnja prema Ćacilendu, prema pristalicama SNS koji za 3000 dinara dolaze autobusima da provociraju i terorišu Dijanu, prema policiji, prema svemu što je neutralno u ovih godinu dana. Ili je ipak reč o nečemu drugom, nekoj drugoj emociji?

“Da, za mnoge od nas moglo bi na prvi pogled da se kaže da smo osetili mržnju prema ljudima koji se nalaze sa unutrašnje strane ograde ispred Narodne skupštine”, kaže za “Vreme” psiholog Goran Tomin: “Međutim, takvo osećanje dolazi sa jednog drugog mesta, a to je aktivna i životvorna pobuna protiv bespomoćnosti, nepravde, poniženja i torture koju osećamo.”

Tomin dodaje da je takvo osećanje u potpunosti reaktivno jer ne samo da nemamo institucije koje bi trebalo da nas zaštite i reaguju već sada to prelazi u novu dimenziju: “U institucije koje aktivno delaju protiv građana za koje rade. Ako se bacaju topovski udari na nekoliko metara od kordona policije koji danonoćno tamo dežura, to je onda direktno saučesništvo.”

Predrag Voštinić, aktivista Lokalnog fronta, kaže za “Vreme” da nije dobro odbaciti mržnju kao emociju jer ona dolazi kao posledica velike povređenosti i kao znak da više ne želimo da budemo povređivani.

“Ta floskula ‘nisam sposoban da mrzim’ potiče iz samoljubive slike o sebi, odnosno gordosti, jer na taj način iz svog identiteta odbacujemo čitav jedan deo ljudske prirode. Gordost je pak osobina koje bi se već valjalo postideti, za razliku od sposobnosti da osetimo mržnju”, kaže Voštinić i dodaje: “Ako nam mržnja, dakle, ukazuje na povređenost koju ne želimo više da trpimo, onda je njen nastanak ujedno i znak koji nam je potreban da znamo kad je potrebno da delujemo protiv onoga što nas povređuje i u tom smislu to je korisna emocija.” On pojašnjava da je kod ovakvog tumačenja emocije kojoj smo svi skloni u samozaštitnim postupcima, pored uočavanja mržnje neophodno uočiti još i to šta nam je to povređeno i šta je kod nas aktivirano.

STRAŠNE SPOZNAJE

Sociološkinja i aktivistkinja Ženske solidarnosti Jelena Riznić smatra da je trenutna faza protesta i sve što se dešava sa Dijanom Hrkom važna i prelomna tačka jer smo kolektivno u njoj postali svesni više stvari. “Jedno je raspon emocija koje smo osetili u samo nekoliko dana jer nas trenutni prizori ispred skupštine diraju u nešto arhetipsko na način na koji su to radili i prizori novopazarskih studenata u šetnji”, kaže Riznić za “Vreme”: “To arhetipsko može biti mržnja, ali verujem da iza toga stoje strah i neverica da smo mi svi zapravo zajedno deo ovog istog društva i da bi, u slučaju neke elementarne katastrofe na primer, neko od nas zavisio od tih ljudi. To je strašna spoznaja i to spoznaja koja ostaje sa svima od nas, jer će se život nastaviti i jednom kada sve ovo prođe i mi ćemo morati da ga nastavimo i sa tim ljudima.”

Iza Dijane Hrke, čija je borba postala simbolična u zemlji usled štrajka glađu i poruke da se neće pomeriti dok njeni zahtevi ne budu ispunjeni, stoje studenti, građani i svi koji se osećaju povezano sa njenim gubitkom. Na jednom kraju platoa nalazi se kamp poznat kao Ćacilend, koji je odavno pretvoren u svoj svet – šatori, razglas, pristalice vlasti. Na drugoj strani, Hrka i njeni podržavaoci okupljeni pored ograde jasno ukazuju na ono što smatraju nepravdom i korupcijom. Tokom velikog okupljanja u sredu, 7. novembra, muzika je ponovo dopirala iz Ćacilenda, razglas je odjekivao, a podrška Hrki rasla – uz pištaljke, zvižduke i povike. Sve to događa se u pozadini šireg nezadovoljstva: mladi, studenti i građani traže ne samo pravdu za poginule već i promenu sistema koji, prema mišljenju mnogih, već predugo štiti neodgovornost.

foto: printscreen

A u međuvremenu, štrajk glađu započeo je i autoprevoznik Milomir Jaćimović. Ovaj prevoznik koji mesecima unazad podržava studente i prevozi ih na proteste, započeo je sa svojim sinom štrajk glađu zato što su mu oduzeti autobusi i razrezane brojne kazne.

On je rekao da mu se nije obratio niko iz vlasti od kada je najavio da će stupiti u štrajk glađu, da od njih ništa ni ne očekuje jer je “država oteta”. Jaćimović je istakao da je ranije podnosio žalbe na to što mu se dešava, ali da više nema ni kome da se obraća. Sa Milomirom je u štrajk glađu stupio njegov sin, koji ima šesnaest godina. Otac kaže da je pokušao da ga odgovori, ali da je sin uz njega ceo život jer ga je sam odgajao od rođenja.

MORALNA POVREDA I MORALNA POBEDA

Foto: M. Janković

Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol jedne dublje društvene napetosti. Njihovo iskustvo pokazuje kako obični ljudi doživljavaju moralnu povredu kada vlast ignoriše odgovornost ili zataškava greške. Telefonski razgovor sa predsednikom, iako formalno značajan, za Hrku nije bio iskren susret, već još jedan podsetnik da sistem koji bi trebalo da štiti građane često funkcioniše tako da ih prepušta samima sebi.

U psihološkom smislu, ovakva situacija stvara kolektivnu moralnu povredu: građani koji prate njihovi borbu osećaju izdaju svojih osnovnih vrednosti – poštenja, saosećanja i odgovornosti. Bes i prezir koji se pojavljuju u tim reakcijama nisu puka emocija već odbrambeni odgovor na narušavanje moralnog poretka. Ljudi ne mrze vlast samo iz političkih razlika, već zato što u njenim postupcima prepoznaju ignorisanje patnje i nepravdu koja pogađa svakog od nas. U tom kontekstu, njihov štrajk i javna borba postaju ogledalo društvenih tenzija: pokazuju kako moralna povreda može da preraste u osećaj kolektivne krivice, besa i nezadovoljstva sistemom, ali i u potrebu da se traži istina i pravda, bez kompromisa. Njena odlučnost i nepokolebljivost jasno šalju poruku da ljudi neće jednostavno prihvatiti izdaju vrednosti koje smatraju osnovnim.

A kako su nas to moralno povredili? Sve je počelo – muzikom. Danima je iz Ćacilenda dopirala, sa koncertnog ozvučenja, nesnosno glasna muzika. No, nije to bio glavni problem. Trajne povrede na njenoj i dušama svih koji su uz nju nanele su pesme “Morem plovi jedna mala barka” (u kojoj postoji stih “pošla majka sina da potraži”) i “Pukni zoro (staru majku probudi, pa da vidi ko joj dolazi)”. “Mislim da je ovaj trenutak važan i zbog suočavanja sa tim da svi oni pojedinačno imaju odgovornost, ljudsku i političku, i možda me zato po prvi put nije sramota osećanja koja imam”, kaže Jelena Riznić: “Do sada je, priznajem, stid postojao i išao je iz razumevanja materijalnog položaja mnogih ljudi, ali je sva nesreća sa fašizmom u tome što polako nastupa onda kad potpuni moralni relativizam zameni svako rasuđivanje i kad je praktično sve dozvoljeno. Nije i ne sme da bude.”

PONEKAD JE MRŽNJA LEGITIMNA

Osvrćući se na muziku iz Ćacilenda i konkretne pesme, Predrag Voštinić kaže da je povređeno elementarno dostojanstvo u bolu: “Štaviše, ono što povređuje je odsustvo ljudskosti, što znači da je svako od nas mogao da se oseti ugroženo. Poseban segment ljudskih prava koji se bavi delima protiv čovečnosti u osnovi ima baš tu potrebu da sankcioniše neljudsko ponašanje. Time što nije sankcionisano, daje još jedan razlog da se razvije mržnja, a to je nepravda kao sistemska povreda.”

Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije. Kad neko, recimo, javno ismeva tuđu patnju ili tragediju, reakcija posmatrača nije samo emotivna – ona je moralna. U tom trenutku ne doživljavamo samo da je neko bio grub već da je povređeno nešto osnovno u nama, osećaj da bi svet trebalo da ima makar minimalna pravila pristojnosti i saosećanja.

Tada nastaje ono što bismo mogli nazvati kolektivna moralna povreda. Ljudi koji veruju u empatiju i solidarnost osećaju kao da im je neko ispod nogu iščupao temelj zajedničkog života. Njihov bes ili prezir tada nije samo reakcija na uvredu već i instinktivna odbrana moralnog poretka. U tom smislu, politička mržnja često izvire iz osećaja moralne izdaje – ne mrzimo “druge” zato što su drugačiji, već zato što u njihovom ponašanju vidimo poricanje onoga što smatramo ljudskim.

“Osećanje mržnje je potpuno prirodno, kao i sva druga osećanja”, kaže Goran Tomin: “To psihoanalitičari znaju, da suprotnost osećanju ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost, a da mržnja nekad može da bude samo druga strana ljubavi. Javlja se u frustraciji i nije nužno destruktivna. Prema tome, važno je da validiramo i osećanje mržnje, koje može nastati usled objektivnih okolnosti, a ne zbog nečijeg unutrašnjeg sveta. Vrlo je moguće da neko ili nešto učini da osećamo mržnju.” Voštinić primećuje i to da dodatna opasnost dolazi od činjenice da je neljudskost primenjena i promovisana sa najviših pozicija u društvu i da se štiti svim mehanizmima upravljanja, medijima, pa čak i silom: “E, tu se čovek oseti sasvim nemoćno, a očaj je takođe ugao u ringu iz kog se stvara mržnja. U tom ćošku ne možemo samo sedeti i škrgutati zubima, treba promišljeno postupati sa tom mržnjom. Moramo se suočiti sa zlom, vratiti se u ring sa jednim motivom – mržnjom prema zlu. Jer, ‘povlađivanje zlu je zlo po sebi’.”

Na kraju, priča o Dijani Hrki i Milomiru Jaćimoviću nije samo priča o jednoj majci, jednom ocu, niti jednoj nesreći na železničkoj stanici. Pa nije čak ni priča o protestima koji traju godinu dana. To je ogledalo stanja u društvu koje još uvek traži ravnotežu između pravde i moći, između odgovornosti i ignorisanja. Ova borba pokazuje koliko duboko osećamo nepravdu i kako moralna povreda može probuditi kolektivnu svest o tome šta je ispravno, a šta ne. Pa makar tu povredu imenovali i kao mržnju.

Dete u štrajku glađu

Ispred Pokrajinske vlade u Novom Sadu (zgrada Banovine) postavljen je šator u kom će Jaćimović i njegov sin (16) boraviti tokom štrajka. Obezbeđenje zgrade je na kratko prišlo Jaćimoviću tražeći od njega se pomeri, što je on odbio. Ovo je prvi put da u Srbiji u štrajku glađu učestvuje i jedan maloletnik. Ipak, Jaćimovićev sin prošao je sa ocem mnogo toga, a čak je i hapšen. “Očekivao sam pritiske, ali nisam baš ovakve. Nisam očekivao da dozvole da jedno dete od 16 godina hapse iz njegovog autobusa na moje oči, da mi prete. U školu su upadali batinaši da mi traže dete. Kaže ‘prijavi policiji’, kojoj je policiji kad su to sve kriminalci?”, rekao je Milomir Jaćimović novinarima.

Studenti u blokadi Univerziteta u Novom Sadu pružili su podršku Jaćimoviću i pozvali građane da se okupe kod Banovine. “Žao nam je što su otac i sin osetili da je štrajk glađu jedini način da skrenu pažnju na svoj problem. Razumemo njihovu odluku i duboko saosećamo sa situacijom u kojoj su se našli”, navode novosadski studenti dodajući da je Jaćimović uvek bio uz njih i da je sada red da oni budu uz njega.

Mržnja kao poziv na moralnost

Moralna povreda je pojam koji su u psihološku i etičku literaturu uveli vojni psihijatar Džonatan Šej i teolog Bret Lic sa saradnicima. Šej ga je prvi upotrebio početkom devedesetih godina, opisujući iskustva američkih veterana iz Vijetnamskog rata. U njegovoj knjizi Achilles in Vietnam (Ahil u Vijetnamu) iz 1994, moralna povreda se definiše kao duševna rana nastala kada osoba doživi izdaju onoga u koga je imala poverenja u situaciji od moralnog značaja. Lic i saradnici (2009) proširuju pojam i uključuju i situacije u kojima pojedinac sam učestvuje u radnji koja je u suprotnosti sa njegovim dubokim moralnim uverenjima, bilo da je to učinio pod pritiskom, iz nemoći ili zbog loše procene. Moralna povreda se, dakle, razlikuje od klasične traume po tome što ne potiče primarno iz straha, nego iz osećanja krivice, stida, izdaje i moralnog loma. Može nastati i kada neko doživi nepravdu ili svedoči nečemu što narušava njegov osećaj dobra i pravednosti. Posledice su duboke: gubitak poverenja u druge, u sistem ili u sopstveni moralni kompas, kao i osećaj da više nismo ista osoba kao pre. U savremenoj psihologiji moralna povreda se povezuje sa posttraumatskim stresom, ali i sa pojavama kao što su dugotrajni bes i mržnja prema onome ko je učinio nepravdu. Upravo tu počinje pitanje: da li je mržnja u takvim slučajevima simptom povrede ili pokušaj da se povrati osećaj moralnog reda?