Putujući cirkus Ulemeka Legije

Milorad Ulemek požalio se početkom ove nedelje na „državno iživljavanje i silovanje pravosuđa“, jer ga je specijalni tužilac optužio za niz krivičnih dela o kojima on pojma nije imao, a kamoli da ih je vršio. Na primer: on pojma nije imao da su mašine Ljubiše Buhe Čumeta u Zemun Polju otišle u vazduh, niti ko je to uradio, sve dok mu pokojni Duća Spasojević nije objasnio da je to Čume sam izveo, da naplati osiguranje. Legija je Dući poverovao, jer je Duća – kako je to Legija ranije rekao – bio važna saradnička veza i izvor značajnih informacija o albanskom terorizmu i organizovanom kriminalu u Beogradu, eto znaju u Državnoj bezbednosti i zna Slobodan Pažin iz Gradskog SUP-a Beograd, takođe optužen za pomaganje zemunskom klanu. E sad: Slobodan Pažin, kako ispada iz optužnice i dosadašnjeg dokaznog postupka, bio je obaveštajni agent Duće Spasojevića u GSUP-u Beograd i Dućin savetnik za kriminalističku tehniku. Radnici Državne bezbednosti na prethodnim raspravama u Specijalnom sudu hladno su izjavili da nikakav Duća Spasojević nije nikada dostavljao bilo kakve podatke o albanskom terorizmu.

„BUM, CILE, BUM„: Što se eksplozija u Čumetovom Difensu tiče, osim zemunskih umetnika koji su stvar osiguravali, tu su glavni posao obavili ljudi iz Jedinice za specijalne operacije: sutradan je ceo Zemun znao da su Difens pukli pripadnici JSO-a Đekan, Gluvi, Franc, Sajko i Škene. Zemunci i njihovi prijatelji posle su po diskotekama naručivali da im se svira Bum, Cile, bum!… Ceo Beograd, a najviše policija, BIA i vlast uopšte, znao je da bez Legijinog znanja i odobrenja JSO-a neće uraditi ništa, pogotovo za račun poslovnih partnera i prijatelja. Dušan Maričić Gumar (komandant JSO-a u to vreme) i Veselin Lečić (oficir bezbednosti JSO-a) bili su tek Legijine marionete. Pomoćnik za bezbednost komandanta JSO-a morao je da zna šta mu ljudi rade, s kim se druže, šta nedostaje iz skladišta itd. Da su Milorad Bracanović i njegov naslednik Veselin Lečić radili svoj posao, gde bi nam bio kraj… Njih, međutim, niko ništa ne pita – za sada.

Uprkos konačnom objavljivanju izveštaja MUP-a Srbije o onih 600 kilograma heroina, Legija i dalje tvrdi da se Duća od toga – uz njegovu, Legijinu pomoć – onoliko obogatio, prodajući „državni heroin“ po inostranstvu. Tu je sekvenca, sled, događaja zanimljiva: prvo Legija objavi da je tih 600 kg heroina on sa Dućom prodao „na Zapad“; onda se o tome napravi istraga i donese zvanični izveštaj MUP-a, ali ministar na tome sedi, jer, kao, „nije vreme“ da se objavi, ali jeste vreme da se Legijine lagarije i izmišljotine koriste u predizbornoj kampanji, pa se Demokratska stranka optužuje kao „narkodilerska“; kad se izveštaj konačno objavi u „Danasu“ i „Vremenu“ bez ikakve zasluge Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, onda ispada da mediji terorišu jadnog „državnog“ narkodilera Ulemeka, sve lažući da on laže. A da je drogu radio – to jeste, ali za račun svog druga i partnera Duće Spasojevića; radio je njegovu, a ne državnu, drogu. To je sad „državno iživljavanje i silovanje pravosuđa“.

Legija je u utorak ustvrdio i da je ministar Dušan Mihajlović Dući Spasojeviću dodelio policijsko obezbeđenje, a na „zahtev Čede Jovanovića“. Mihajlović je to smesta demantovao, objasnivši da je za tako nešto potrebna pismena naredba koje nema. Da se podsetimo: po iskazima više svedoka i optuženih, Duću su – po naredbi Milorada Ulemeka – čuvali pripadnici JSO-a koji su pritom ulazili u sukobe sa Dućinim Zemuncima, pa je Legija tu morao da interveniše. Policijski izvori kažu i da su pokušavali da isprovociraju Dućine telohranitelje iznenadnim zasedama interventnih ekipa beogradske policije, ali da su se tada iz džipova pojavljivali pripadnici JSO-a sa uperenim oružjem. Teško da bi jedni Mihajlovićevi policajci potezali oružje na druge Mihajlovićeve policajce.

„CRVENI ORKESTAR„: Uskoro će se pojaviti i teorije o „politizovanju“ ovih suđenja, ali „analitičari“ koje znamo iz tabloida propustiće da primete kako upravo Milorad Ulemek pokušava da suđenje politizuje: prvo kroz tihe naznake kako se, eto, politička situacija u Srbiji promenila, pak on može slobodno da se preda; onda optužujući razne ljude iz Demokratske stranke i koalicije DOS za sve moguće zločine; uskoro ćemo čuti još toga, a sve iz oblasti standardno intrigantskog pristupa, tako tipičnog za taj naš jadni bezbednosno-paravojno-kriminalni polusvet. Vidimo da su u svađi, znaći ajde da ih gasiramo, brate… Taktika je jasna i tužno jednostavna, ama političari nikako da je razumeju, upravo zato što je podešena prema njima, njihovoj sujeti, očekivanjima i obećanjima: znaju vrlo dobro i Legija i njegovi consiglieri (advokati, medijski magnati i politički specijalisti za specijalne, crne, operacije) šta bi nova vlast volela da čuje; a znaju i sami šta su obećavali, samo da postanu ono što su namerili, pa će dokazati sve. I da su „oni zlikovci“ Koštunicu prisluškivali; i da su hteli da ga uhapse u Sablji; i da su ubili Gavru; i da su prodavali heroin; i da su sa Dućom pakovali nedužnom Maki ubistvo Boška Buhe; sve. Da li je taj trust pilećih mozgova zaista verovao u sve to kad je obećavao, ili nisu nikada mislili da će se naći u prilici da svoja obećanja i ostvaruju – mi ne znamo. Znamo samo ovo što vidimo da se događa na suđenjima i u partiturama koje, evo već godinu i više dana, pokušava da svira „crveni orkestar“ (die rote Kapelle) mreža za medijsku, političku i udbašku podršku prvooptuženom Ulemeku i njegovim optuženim i neoptuženim saučesnicima u atentatu na Zorana Đinđića.

Vidljiv je, naime, organizovani i koordinirani napor sa više mesta da se optužnica i dokazni postupak u suđenjima po predmetu Đinđića, Stambolića, Draškovića i još 14 ubistava (o otmicama i terorističkim napadima da ne govorimo) sistematski relativizuju, razvodne, kompromituju i skrenu u političke vode. Optuženi i njihova odbrana – naravno! – imaju pravo da se brane kako hoće, ali do izvesnih granica koje nameću opšta pristojnost, važeći zakoni i kodeksi advokatske i medijske etike. „Peglanje iskaza“ po počinjenom krivičnom delu, a pre početka istrage; nameštanja lažnih svedočenja i iskaza dok je svedok ili optuženi nedostupan sudu, a sa ciljem da se okrive nevini; sistematsko širenje fantastičnih teorija zavere po medijima; sistematsko veličanje i idolatrija optuženih po medijima; proizvoljno puštanje u javnost očiglednih budalaština i laži; sistematsko stvaranje u javnom mnjenju lažne slike o stvarima nespornim i sistematsko skretanje pažnje sa suštine spora (neko je ubio Đinđića, Stambolića i još 14 ljudi; neko je dvaput pokušao da ubije Vuka Draškovića) na irelevantne detalje; i sve to stalno i iz istih izvora – e, to je nešto drugo.

PENZIONERSKA POSLA: No, vratimo se na udbaške intrigante. U slučaju gen. Boška Buhe poenta se baca na okolnost da je Čeda Jovanović negde bio sa Legijom za vreme kritičnih trenutaka istrage; nigde nema detalja – gde, kako i zašto. E, pa: Milorad „sveprisutni, a i dalje na slobodi“ Bracanović (tada zamenik šefa Državne bezbednosti, veselog Andrije Savića) zove k sebi u Institut bezbednosti u Kraljice Ane (kod VMA) par visokih policijskih funkcionera i Čedu Jovanovića, jer da je, kao, Željko Maksimović Maka u gradu i hoće kao da ubije Čedu. Na izlasku iz Bracanovićeve kancelarije oni se sretnu s Legijom koji je, kao, eto baš slučajno (kao „penzioner“?) tu naišao. Posle ispadne kako se Legija „sastao sa Čedom“. I tako u nekoliko navrata, što sa Čedom, što sa drugima, ali je ishod isti: Legija se, kao fol, stalno viđao s njima, mada je bio „penzioner“ (nema ga u spisku penzionera u Srbiji). Nije Legija jedini: Jovica Stanišić, Momir Gavrilović Gavra i još nekoliko njih iz te struke takođe su se prometali između jednih (vlasti DOS-a) i drugih (tadašnje šire shvaćene opozicije, naročito DSS-a), vodeći računa da to bude i viđeno i zabeleženo, pa neka se oni tamo posle misle da šta su ovi i o čemu s kim pričali… Pritom je ispalo da su to uglavnom bile isprazne protokolarne posete tipa „kako ste i šta ima, evo sam vam doneo poklon“ (recimo nekakav kratež), posete čija je jedina svrha bila da se zapamte i ubeleže za kasnije: neka, valjaće da se zna da smo bili i tu i tamo. A šta smo s kim pričali – e, to je između nas i zavisi od političkog oportuniteta: uvek možemo da kažemo i da smo išli ‘nako, iz pristojnosti, jer smo mi fini svet, kao što je opštepoznato. Pa neka nam dokažu suprotno: naša protiv njihove.

Tako sada i građanin Ulemek igra tu istu igru: iz činjenice da je uspeo da se vidi s nekim ‘nako, usput, on će izvoditi priču kako se s njim dogovarao za ovo i ono; u to spadaju i njegovi napori da prikaže kako je s pokojnim Zoranom Đinđićem bio u bogzna kakvim prijateljskim odnosima (pokazalo se da u većini tih priča takođe laže). To mu je zgodno, jer tako ubija dve muve jednim udarcem: em je pokazao kako je bio dobar sa Zoranom Đinđićem, pak ga – prema tome – nije dao ubiti; em je Zorana iskompromitovao po crti bliskosti sa organizovanim kriminalom, što i jeste glavna tema, leitmotiv, dosadašnje svirke „crvenog orkestra“. Ukratko: Legija i Zoran bili su ortaci – u svemu, pa i u kriminalu. Bravo, maestro, uskliknuće s ljubavlju tabloidi i Dejan Mihajlov.

A dok sve to traje, „Balkan“ donosi udarnu priču pod naslovom „Milorad Ulemek Legija i iz zatvora komanduje ‘crvenim beretkama’!“. Pa kaže da „nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije pukovnik Milorad Ulemek Legija… još uvek ima značajan uticaj na svoje nekadašnje saborce i kolege iako se nalazi u ćeliji okružnog zatvora“. Posle se navodi demanti MUP-a, ali taj demanti nije u velikom naslovu. Zato „izvor blizak Legiji“ kaže da Ulemek „svakodnevno kontaktira sa oficirima PTJ-a (Protivterorističke jedinice) Žandarmerije preko zajedničkih prijatelja, putem pisama i telefona“ itd. Pa kaže kako su „crvene beretke“ kad se ono u maju Legija predao „ministru Jočiću“, bile „vidno zadovoljne, jer su konačno dočekali dan kada će njihov prijatelj i omiljeni komandant demantovati glasine da su oni navodno učestvovali u brojnim krivičnim delima, ubistvima i otmicama“. Pa dodaje kako su nekadašnji pripadnici JSO-a, a sada PTJ-a i SAJ-a, „prvenstveno naklonjeni Legiji, pa tek onda pretpostavljenim komandantima“. Šmrc! Rasplakali smo se od ganuća. Kao šlag na tortu, „Balkan“ navodi svog analitičara, dr Milana Pašanskog, koji, doduše, ne zna je li sve to istina, ali zna da „Legija ima dogovor sa određenim ljudima iz političkih struktura i da je to jedan od razloga njegove predaje. On, prema navodima našeg sagovornika, lako može da bude iskorišćen u funkciji diskreditacije izvesnih političkih snaga uz podršku i za korist druge političke opcije“ (navodi su doslovni). Dr Pašanski kaže i da „navedeno Legijino jezgro bolje funkcioniše nego mnoge institucije u zemlji“; MUP? BIA? Vlada? pitamo se mi… Izgleda da je dr Pašanski u pravu.