Postavlja se pitanje ima li nekog privrednog ili intelektualnog kruga među našim preduzetnicima ili ekonomistima koji bi mogao izgraditi neku koncepciju privrednog razvoja mimo EU-a
Pored pravnih, moralnih i političkih implikacija koje će izazvati „otkazivanje nastavka pregovora“ Srbije sa Evropskom unijom, ova okolnost imaće i značajne ekonomske posledice po našu zemlju, a i po Koštuničinu vladu – tim ozbiljnije, ako prekid preraste u suspenziju.
U prvim danima, naravno, najvećem broju naših ljudi izgledaće da se zapravo ništa bitno loše nije dogodilo, biće benzina i zejtina i malo šta će ličiti na ono vreme iz juna 1992. godine, kada je Milošević „relativizovao svetske sankcije“ (zato se danas i treba dobro čuvati „relativizacije“ otkazivanja nastavka pregovora). Uostalom, i Evropskoj uniji ne odgovara ovaj prekid, bez obzira na pojavu glasova u njenim centrima da treba usporiti prijem novih članova, jer se bez Srbije ne može održati vladajuća koncepcija „pacifikacije“ regiona i njegove zaštite od „trećih uticaja“. Zbog toga će, verovatno, iz Brisela stalno stizati vesti da EU računa na nas, da su evropski komesari spremni ko zapeta puška da nastave pregovore čim obavimo ono zbog čega su bili „prinuđeni“ da ih obustave, itd. No, istovremeno će se, verovatno, širiti krug onih poteza koje će oni biti „prinuđeni“ da povuku, naročito ako se zastoj pregovora otegne.
U tom slučaju može se dogoditi da izgubimo preferencije bescarinskog i povlašćenog izvoza šećera, mesa, tekstila i niza druge robe na tržište Evropske unije. Istovremeno nije isključeno da bi se u neku „čekaonicu“ mogli skloniti i neki programi finansijske podrške i pomoći Srbiji i njenoj administraciji, pa moguće i već odobreni ili skoro odobreni krediti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) za infrastrukturu, puteve, železnicu ili bankarsko restrukturiranje. Slično oklevanje možda će se primetiti i kod onih koji donose odluke o krupnijim kreditima privatnih zapadnoevropskih, pa i svetskih banaka. U najmanju ruku kamate na kredite unutar Srbije neće padati (što se već moglo dogoditi, da NBS ne gasi inflaciju, to jest „konjunkturu bez pokrića“), a možda će one i porasti zbog povećanog rizika ulaganja, ako ovde počne jače da probija „veselje“ onih koji stalno govore da nam EU i nije potrebna, „ako neće da nas prihvati ovakve kakvi jesmo“ (što je najnovija mudrolija Bakija Anđelkovića, glede odnosa SPS-a prema evropskim integracijama Srbije).
Ako doista dođe do nekog dužeg zastoja pregovora Srbije sa EU-om, Vlada Srbije neće morati da proračunava isplati li joj se (uoči izbora) ili ne da odmah uleće u novi aranžman sa MMF-om i da se svako malo nateže oko raznovrsnih zahteva ovog strogog kontrolora tekuće ekonomske politike. Ali šta će onda reći mnogobrojnim sindikatima, kad im radničku i srednju klasu dovedu pod Vladine prozore sa zahtevima za veće plate, za veće otkupne cene, za veće regrese, za manje dažbine, za novu kuću, viši nasip, za maline i domaće aute, za besplatnu legalizaciju divlje gradnje, za pronalaženje njihovih izgubljenih beba, itd. Ako ne hodamo ka EU-u, MMF će nas prekomandovati u drugačije procedure, kad dođemo na dnevni red i kad zavapimo za pomoć.
Strateški gledano, najgora ekonomska posledica nekog dužeg „zastoja“ u pregovorima Srbije sa EU-om mogla bi biti u tome da će biti prepolovljena cena naših velikih državnih preduzeća koja nisu privatizovana, posebno onih u energetskom sektoru, pa će snage koje se protive njihovoj privatizaciji dobiti još jedan jak argument da se nastavi sa koncepcijom „nacionalnih kompanija“, to jest da se nastavi sa politikom „očuvanja preduzeća koja su u nacionalnom interesu“. To je možda dobro za političku elitu koja u ime naroda upravlja ovim kompanijama i za one koji su u njima zaposleni, ali se teško može dokazati da je dobro za korisnike njihovih usluga. U najmanju ruku, takve „nacionalne kompanije“ neće prodajom manjinskih paketa akcija, osim unutrašnje dinamike i nešto privatne kontrole, dobiti za te manjinske pakete dovoljno novca za elemenetarnu modernizaciju postrojenja i poslovanja.
Koštuničin kabinet će sigurno biti najveći gubitnik ovog „zastoja“ sa EU-om, pogotovu ako celo leto proćerdamo očekujući da nam neko nešto prethodno ponudi, pre nego što obavimo stvar oko Mladića. Taj „evropski cilj“ bio je glavni razlog (ili alibi) većine stranaka da se okupe oko te vlade i Koštunice. Čak i ako bi se ova koalicija održala još neko vreme na okupu, bez evropske priče, teško je zamisliti šta će sutra govoriti Labus, Dinkić, Bubalo, Parivodić, Naumov ili Dimitrijević. Mogu li oni još dugo pričati, na primer, da ćemo nastaviti sa proevropskim reformama, i da je to za nas važnije nego da potpišemo neki papir sa briselskim činovnicima. Pa narod zapravo više očekuje da nešto potpišemo, a ne da se doista reformišemo (to jest, nada se da ćemo „ući i gotovo“, kako glasi ona reklamna poruka). I šta ćemo sutra, ako se ugasi evropska priča, uopšte slušati na „javnom servisu“ – da se „reformiše bolovanje“ ili nešto tome slično, kao što smo to već čuli, baš posle izjave komesara Rena o „otkazu“.
Ako je, zajedno sa svima nama, Vlada najveći realni gubitnik, može se reći da prekid pregovora sa EU-om ne bi trebalo da veseli ni, po broju pristalica na poslednjim izborima, najveću stranku mimo vlade, stranku srpskih radikala. Naime, jedno je pričati „ne damo Hagu naše heroje“, a drugo je uveriti i sebe i svoje glasače da se upravo sa Šešeljem, Mladićem i Karadžićem na čelu može za našu privredu probiti koridor u Evropsku uniju (što je, prema poslednjim Mirčićevim izjavama, sada, na brzinu improvizovana radikalska formula evropske politike).
Neka stvarna suspenzija pregovora sa EU-om radikalima bi bila još opasnija – jer bi u tom slučaju bili prinuđeni da izgrade neki ekonomski program, koji sada nemaju (zato su i popularni). Čak uopšte nemaju ni osnovne sirovine za taj program, što se vidi po onome što su na temu do sada izjavljivali Nikolić i Vučić, a što je bilo melanholično i otkačeno (nesvrstani, Rusija, Kina i Indija), dok je ono što je govorila Pop-Lazićka bilo urnebesno.
Nije to samo problem radikala – da se izgradi nekakva ekonomska koncepcija bez orijentacije na Evropsku uniju. Čak i ako sve političke stranke ostavimo po strani, postavlja se pitanje ima li nekog privrednog ili intelektualnog kruga među našim preduzetnicima ili ekonomistima koji bi mogao izgraditi neku koncepciju privrednog razvoja mimo EU-a? Nema. Čak i zagriženi rusofili ili sinofili ili indijanci dobro znaju da je jedno natezati se sa velikim partnerima sa briselskim advokatom pored sebe, a drugo to činiti sam samcit. Pa bolje je onda da zavisimo od zajednice sa 24 prestonice, nego od neke jedne i jedine prestonice. Makar zbog toga moramo završiti šibicarenje sa Mladićem.
„Evropska unija je danas suspendovala pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju jer naša vlada, suprotno vašem izričitom obećanju nije obezbedila političke uslove za nastavak pregovora. Time je izneveren jedan od najvažnijih interesa zemlje i građana Srbije“, piše u ostavci Miroljuba Labusa. „Kao potpredsednik Vlade i šef pregovaračkog ttma za pridruživanje EU-u, ja ne želim da učestvujem u takvoj politici.“
Šta u najkraćem, može da znači ova ostavka? Pod jedan, može biti neprihvaćena, pa u tom slučaju Labus dobija neku novu priliku da je ponovi ili od nje odustane. To je malo verovatno.
Ako Labus i njegova stranka G17 plus napuštaju Vladu Srbije najverovatnije je da će premijer Koštunica odmah raspisati prevremene izbore. Druga je solucija da se on već sporazumeo sa nekom opozicionom strankom da uđe, umesto G17 plus, u njegovu koaliciju. Moguće opcije su – koalicija sa Demokratskom strankom ili sa Srpskom radikalnom strankom. Ako će G17 plus zameniti demokrate, to pretpostavlja veoma velike ustupke dr Vojislava Koštunice. Ako je zamena SRS, to je kardinalna odluka koja neće biti dobro prihvaćena u svetu. Ako nema poznate solucije, što je najverovatnije, Srbija ulazi u novo razdoblje neizvesne turbulencije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
