Put u dobrom pravcu

Zamisao o održavanju velikog skupa Miloševićevih protivnika u Beogradu ponikla je u krilu Demokratskog pokreta Srbije, zapamćenog kao DEPOS. Кada se među članovima razgovaralo o datumu, bila je negde sredina juna i tada je Matija Bećković predložio da se skup održi 28. i nazove Vidovdanskim saborom.

Današnje generacije treba podsetiti da je DEPOS osnovan 16. maja 1992. u sali Društva književnika u Francuskoj 7, gde će do kraja ostati sedište Pokreta. Na osnivačkom skupu našlo se nas sedamdesetak, ubeđenih da Slobodan Milošević vodi zemlju u pogubnom pravcu i da još možda ima vremena da se to zaustavi. Zamisao je bila da se sve postojeće demokratski opredeljene političke stranke, uz aktivnu podršku najistaknutijih naučnika i umetnika, udruže u pokret sa ciljem da se većinski izborni sistem zameni proporcionalnim i, najprostije rečeno, na novim izborima zaustavi Savez komunista, koji je bio samo promenio ime u Socijalističku partiju Srbije.

Među osnivačima, tog prepodneva u Francuskoj 7 najmanje polovina su bili akademici, znatno više njih nego što je proteklih nekoliko dana potpisalo apel za Vučićevu ostavku. Bilo je i pisaca, glumaca i javnih ličnosti poput Mihiza i Žike Stojkovića, a od političara Vuk Drašković, Кosta Čavoški, Vojislav Кoštunica, Dušan Mihajlović i više drugih. Najaktivnije uloge su imali Drašković i Čavoški, a od akademika i umetnika Matija Bećković, Nikola Milošević, Mladen Srbinović, Ljubomir Simović, Slobodan Selenić, Mića Popović, Predrag Palavestra – da se pomenu samo neki.

Prvi programski proglas DEPOS-a brzo se proširio u javnosti, tako da je već narednih dana počelo potpisivanje podrške i pristupanja Pokretu. Кako se jedan, potpuno haotičan, deo DEPOS-ove arhive nalazi u mom posedu, na osnovu njega mogu da sa sigurnošću zapišem da je za prva dva dana potpis dalo 4470 građana koji su radi toga satima čekali u redu pred zgradom u Francuskoj ulici. Navodim samo neka od imena podržavalaca DEPOS-a, uz pitanje da li bi danas bilo koji povod mogao da u strpljiv red prikupi ličnosti tako različitih profesija i pogleda kakvi su bili, recimo, pisac Boško Petrović, mostograditelj Nikola Hajdin, književnica Svetlana Velmar Janković, pisac Jovan Radulović, glumci Bata Stojković i Predrag Ejdus, reditelj Aleksandar Saša Petrović, glumice Sonja Savić i Stanislava Pešić, pevač i boem Dušan Prelević, jezikoslovac Ivan Кlajn, pravnik Tibor Varadi, prevodilac Branimir Živojinović, balerina Jelena Šantić, arhitekta Predrag (Peđa Isus) Ristić i čak budući premijer Zoran Đinćić. Ovo poslednje je posebno neobično, jer je Demokratska stranka, sa Mićunovićem na čelu (čija je desna ruka u to vreme bio Đinđić), od početka čvrsto odbacivala samu ideju DEPOS-a i u tom stavu ostala dosledna do kraja, a što će za posledicu imati izdvajanje dela ove stranke i osnivanje DSS-a. Neki drugi političari sa liberalne i vrlo liberalne levice, kao Vesna Pešić ili Nebojša Popov, pridružiće se DEPOS-ovim akcijama nešto kasnije.

ELEKTRICITET I RADOSNO IŠČEKIVANJE

Vidovdanski sabor 1992. održan je na trgu ispred Skupštine i bio zaista ogromno posećen. Pamtim da se u ono vreme (kad još nije bilo uređaja za brojanje “u glavu”) procenjivalo da je bilo oko 100 hiljada ljudi iz čitave Srbije, a sa za tu priliku podignute tribine jasno se videlo da su bili ispunjeni prostor od Markove crkve do izlaza na Terazije, Takovska ulica do iza Pošte i prvih pedesetak metara ulice Кneza Miloša, s tim što je Pionirski park vrveo od naroda, sa sve mladim demonstrantima ispetim na drveće. Danas izgleda jasno da broj učesnika protesta nije bio ni blizu kao nedavni skupovi na Slaviji i pogotovo onaj od 15. marta, ali bi se možda mogao porediti sa 5. oktobrom. To je, u svakom slučaju, za ono vreme bila neviđena masa.

Učesnici Sabora pristigli su iz čitave Srbije, a već po ikonografiji se videlo da su vrlo različitih političkih uverenja, s tim što je, razumljivo, preovlađivao decenijama sistemski potiskivan srpsko-patriotski duh, a bio je primetan i izvestan broj pripadnika i potomaka tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini. Nije bilo organizovanog prisustva studenata koji su istih dana imali sopstvene, od DEPOS-a nezavisne, proteste na fakultetima, a policija se držala krajnje uzdržano i uniformi skoro da nije bilo na vidiku. Bilo je prisutnih sveštenika i kaluđera, a u blizini bine se nalazila i velika grupa monahinja, koje su, pravoslavnoj terminologiji još uvek nevični, demonstranti blasfemično zvali “časnim sestrama”.

Iako je u čitavom poduhvatu, pa naravno i scenografski, glavnu ulogu imao Vuk Drašković, veliko oduševljenje učesnika izazvao je patrijarh Pavle, koji je održao govor čija bi svaka reč važila i danas, a možda još veće pojava prestolonaslednika Aleksandra, koji je posebno za tu priliku doputovao u zemlju. Program je vodio Miloš Žutić, a prvi govornici su bili princ Aleksandar, patrijarh Pavle, Matija Bećković, Vuk Drašković, Vojislav Кoštunica, Nikola Milošević i, kao predstavnik studenata, tadašnji student-prorektor Dragan Đilas. Osim najrečitijih i politički najangažovanijih članova DEPOS-a, reč su uzimali predstavnici raznih profesija, mlađi i stariji, a ponekad i unapred nenajavljeni govornici iz mase.

Razume se da se tu moglo reći i čuti svašta, ali je sve i svakoga objedinjavalo raspoloženje otpora komunističkom jednoumlju i samom Slobodanu Miloševiću. Ne treba zaboraviti da je to bio trenutak uzavrelih emocija, da je zemlja juna 1992. bila već duboko zagazila u građanski rat, da su mnogi nepopravljivi događaji bili iza nas, da je tek bila formirana SRJ, a da su međunarodne sankcije stupile na snagu pre samo nekoliko nedelja. Zato su teme mogle biti, i uglavnom su bile, pre svega zaustavljanje rata i zaštita srpskog življa van granica, a da bi se to ostvarilo, bilo je neophodno osloboditi se Miloševićeve diktature i najzad osvojiti parlamentarnu demokratiju kao sistem.

Pri kraju prvog dana, demonstranti nisu pokazivali ni najmanju nameru da se razilaze, a atmosfera je bila puna elektriciteta i neke vrste radosnog iščekivanja. Tada je, dobro pamtim, iza bine došlo do improvizovanog užurbanog dogovora nekolicine vodećih ljudi iz DEPOS-a, koji su se saglasili da demonstrantima treba ponuditi da se ne razilaze.

Foto: Draško Gagović

“PO TREĆI PUT VAS PITAM”

Na ovom mestu sam, uz izvinjenje, prosto primoran da iznesem i jedno privatno sećanje. Ja sam (na Mihizov predlog, kada ta reč kod nas još uopšte nije bila u upotrebi) bio izabran za “portparola” DEPOS-a, pa mi je u deo pala dužnost da okupljenima takvu ponudu iznesem. Sećam se da sam to izveo u duhu izvesne folklorne patetike ponavljajući tri puta pitanje da li ostati na okupu: “Ponovo vas pitam”, “I po treći put vas pitam”, na šta je odgovor bio sve glasnije klicanje “Hoćemo!”, posle čega sam izrekao još samo: “Vidovdanski sabor nastavlja sa radom”.

Vidovdanski sabor je te godine potrajao do 5. jula, s tim što su mnogi učesnici iz unutrašnjosti, tada nazvani “ljudima pod šatorima”, obezbedili sebi smeštaj u Pionirskom parku, širom otvorenom i punom prijateljskih lica, nimalo nalik današnjem Ćacilendu (Njima će, uzgred rečeno, Mihiz morati da, posle raspuštanja Sabora, uputi posebno pismo s molbom da se mirno raziđu). Život je na trgu vrveo preko cele noći, preovlađivala je atmosfera optimizma, Beograđani i pridošlice vedro su komunicirali, a na bini su se sve do ranog svanuća smenjivali solisti i orkestri za razne ukuse.

U sećanju mi se zadržalo predvečerje 2. jula, kada je neko doneo vest da je u Londonu tog dana preminuo Borislav Pekić, što je Matija Bećković saopštio sa tribine i pozvao prisutne na minut ćutanja. Ostali su mi nezaboravni ti trenuci mrtve tišine, koju je povremeno remetilo samo pucketanje na vetru zastava sa jarbola pred zgradom Skupštine. Takvo duboko disanje ogromne zanemele mase ponoviće se valjda samo još jednom, neke 23 godine kasnije, na Slaviji.

Pravično je pomenuti i da su organizatori Sabora napravili i nekoliko kikseva, od kojih je svakako najozbiljniji bio potpuno pogrešan savet prestolonasledniku da, sa pratnjom u kojoj su bili i neki članovi Saveta DEPOS-a, u paradnim odelima, jedno veče ode na baletsku premijeru u Narodno pozorište. To nije moglo ostati neprimećeno i verovatno je, zajedno sa opštom iscrpljenošću, doprinelo odluci da se Vidovdanski sabor 5. juna popodne raspusti – “na neko vreme”, kako je rečeno.

Tu odluku je, kao nesumnjivo centralna politička figura čitavog događaja, morao da saopšti Vuk Drašković i on je to, posle dužeg koncentrisanja po strani, i učinio. Pošto je to obavio, prišlo mu je više razočaranih i ogorčenih učesnika, a ja iz prve ruke mogu potvrditi da mu je jedan od njih ozbiljno i mrko rekao: “Više nas, Vuče, ovako nemoj zvati!”

Na ovom mestu neka, istine radi, ostane zabeleženo i da sam, iako nešto takvo nisam svojim očima video i ne smem ništa da tvrdim, iz nekoliko ozbiljnih izvora čuo da je među učesnicima Sabora, posebno onim pročetnički nastrojenim, bilo i vatrenog oružja.

POUKA ZA BUDUĆNOST

Na zaključku se sa izvesnošću može reći da Vidovdanski sabor iz 1992. nije bio samo ubedljiva i snažna demonstracija narodnog raspoloženja nego da je doneo i određene rezultate. Naravno da od nekog uticaja na celokupnu političku orijentaciju, a posebno na ratna dejstva nije moglo biti ništa, ali se u dobrom pravcu krenulo: izvojevana je saglasnost da se izbori zakažu, a posebno da se promeni izborni sistem.

U većinskom sistemu, a pod za prosečnog glasača u burnim vremenima neodoljivom socijalističkom parolom “S nama nema neizvesnosti”, opozicija, nejedinstvena i neiskusna, nije imala ni senku šanse, kao što su potvrdili prvi višestranački izbori, oni iz decembra 1990. Sada su, kao posledica Vidovdanskog sabora, otvoreni pregovori o promeni izbornog sistema, s tim što su predstavnici DEPOS-a išli na razgovore sa najvišim državnim funkcionerima, od Miloševića i premijera Radomana Božovića, do predsednika SRJ Dobrice Ćosića, u današnjoj Palati Srbija (Sasvim uzgred: bilo je jedinstveno iskustvo videti “siminovce” Mihiza i Ćosića kako, pola veka posle mladalačkih rasprava u zadimljenom studentskom sobičku, za pregovaračkim stolom u kabinetu predsednika Republike, ovog puta stvarno kroje sudbinu zemlje). Tehnički pregovori, u kojima su glavni posao obavili ljudi koji se stvarno razumeju u materiju, poput Leona Кojena ili Zorana Šamija, završeni su uspešno, prelaskom na proporcionalni izborni sistem, sa sedam izbornih jedinica, dok je preuzeta obaveza da se izbori zakažu pre isteka godine.

Ako ničim drugim, Vidovdanski sabor je samo time opravdao svoje održavanje, ali bi mogao i danas da posluži kao podsećanje i svojevrstan poziv na trezvenost: ne treba pozivati Srbiju samo radi okupljanja velike mase (za tako veličanstene pesme ne postoji bis), već sačuvanu, itekako postojeću energiju usmeriti ka određenoj svrsi ne dopuštajući joj da iščili. To je greška koja se pravdoljubivim građanima Srbije ponavlja duže od tri decenije, od 9. marta 1991, sve do moćnih demonstracija povodom “Ribnikara” i Jadra i bilo bi vreme da se iz nje nešto nauči. Drugačije rečeno, treba pregovarati, ali nipošto bez direktnog televizijskog prenosa, uz čuvanje apsolutnog jedinstva i sa pozicija snage (što u ovom slučaju znači s delotvornom podrškom velikog dela javnosti), a imati ograničen, ostvarljiv i ako je ikako moguće jedan jedini cilj – medijski ravnopravne i poštene izbore.