Puriša Đorđević – čudo od deteta

Bilo je to jedne nedopevane godine kada se mladićstvo – to životinjstvo, kako je rekao Rastko Petrović – neprestano zaboravlja. Onako kao kod pesnika Izeta Sarajlića – blizu u daljini. Naš drug Amigo javlja preko druga Genija zvanog Genije da se u bioskopu u gradu P. u četiri posle podne prikazuje film u kome igraju Alen Delon i Lino Ventura. Bekstvo iz gimnazije koja je radila samo posle podne. Kada Amigo javi da igra Alen Delon, onda je posebno izražena panika u gradu, jer je on bio duboko ubeđen da je Delon glavni čovek Grada, nešto kao Gari Kuper, tačno u četiri.

Na vratima je kinooperater, razvodnik, pokretna blagajna, umetnički slučaj niko drugi nego monstruozni, neumoljivi, surovi Radovan Aždaja. Iako nije imao više od četres kila, iako je bio u ozbiljnim godinama, gledao je očima koje su mu bile tu negde iza ušiju. Za Radovana Aždaju je kružilo uverenje da je bolje da te pogleda laser (koji tada tek bio izmišljen) nego Radovan. Njegov pogled je bio neki oblik brzog zamrzavanja (iako tada u Srbiji nije postojao zamrzivač).

Pre podne tog kobnog dana, Amigo i Genije (pošto su po profesiji bili besposličari) skupili su po principu žickanja, u prevodu prosjačenja, kintu za karte. Jer kod Radovana Aždaje je važila deviza – “Čast svakome, veresija nikome”.

U sali smo Amigo, Genije, Rade Roki, Stamat, Batan Đerovac, Dule Lari, Rašo Klempo, ja i jedna mala, koja je povremeno u mrakovima bioskopske sale (u tim najlepšim mrakovima jedne mladosti) bila “slatka ispomoć”.

Radovan Aždaja pre uključivanja mašine lepo kaže: “Nemoj da sam osetio dim”. Dakle, nesporazum na početku, jer svi pušimo, a puši i ona mala.

U prvom redu sedi – sâm – Rašo Klempo, najugledniji tapkaroš tadašnje Jugoslavije. Počinje zagrevanje. Genije pita: “A zašto Rašo Klempo uvek sedi u prvom redu, a ne zna da čita?” Batan Đerovac odgovara: “Rašo voli da razgovara sa glumcima”.

Počinje film. Piše: “Jutro”. Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i ekipa. Jaoj, majko, još crno-belo usred belog dana… Amigo prvi reaguje: “Ljudi, pa ovo nije Sofija Loren!” Genije, kao svaki genije, dreči: “Radovane, kombekni pare!” Stamat ustaje i kaže: “Najo galerija!” Taj izraz je u Gradu P. bila poruka da te niko ne ševi dva posto, da nemaš nikakvih izgleda u bilo kom smislu i pravcu.

Tako sam – među tom genijalnom džentrijom, među tim visokoobrazovanim pretečama naše savremene filmske kritike – prvi put u životu video film Puriše Đorđevića.

NEŠTO JE PRED VRATIMA

Kada sam – preko te veličanstvene gimnazijske bioskopske seanse – ušao u tu mutnu crno-belu vodu, osetio sam da se nešto sprema. Sve je mirisalo na neku revoluciju: nisu više broj jedan Alen Delon i ekipa, nego je zamirisala neka čudna opčinjenost, želja, nejasna potreba za nečim nedovoljno jasnim a usplamtelim. Imao sam tada potrebu da iskočim iz kože. Osetio sam da je nešto pred vratima moje uzavrele, uzrujane i sulude mladosti. Kao da je pala sreda u subotu. Preko Purišinih filmova sam osetio da se “nešto sprema”. Zasićeni vesternima, prokuživši folove partizanskih vaćarenja, Merlin Monro više nije živa, Bitlsi i Stonsi nadiru. Mi u duši takođe – nadiremo.

I tada Puriša Đorđević odigrava glavnu ulogu u mom lepom nesrećnom mladićskom životu.

RAT U KOME SAM BIO POSLE RATA

Nema lepšeg rata nego u filmovima Puriše Đorđevića: mala varoš, Nemci, četnici i partizani, Čačak u prvom planu, uspomena na čačanski predratni kupleraj, na bioskop u Krenovom hotelu, lepa muzika, izbeglice predrevolucionarni Rusi (tu je i Leonid Envald, ujak Marine Vladi – žene Vladimira Visockog – koji živi sa dve sestre podjednako), u filmovima lepi i mladi glumci i glumice, Mija Aleksić tu negde onakav kako ga bog dao, malo ljubavnog šmekovanja, sporedno puškaranje – da te bog miluje.

Ali ipak rat. Kao ustaljena ljudska pojava, za Purišu rat nije – epopeja. Rat je za njega prosto jedno prolazno stanje: obuvanje-izuvanje. On u filmovima prati ratne deliće, uticaje na svakodnevni život u kome se pucnjava, gungula, skitaranje prelamaju kao crna slika duše. Za razliku od onih koji rat shvataju kao poraz i pobedu, Puriša je to shvatio kao paralelni svet. Pitanje da li se u ratu gine za njega je opšta pojava: gine se kao što se inače gine u životu. Njegovi likovi žive i u ratu. Život u ratu je proces u kome nema dana bez metka. Posle svega dolaze pripreme za mir, a u miru se živi dok ne dođe – rat. U Purišinim filmovima sve je optimizam, rajsko naselje, sve je vedro i veselo, kao kod Henrija Milera u njegovim romanima. Sve je tu jednostavno: u ratu se pripremaš za normalan život sa izlascima i zalascima, sa odlascima i dolascima , tu su očekivanja i rastanci zauvek, srcolomna nadanja i dušebrižna verovanja. Purišina je teza jednostavna – sunce izlazi ili ne izlazi. Puriša jednostavno ne prelazi granicu mogućeg. To je suština njegove filmske fizike i metafizike. Ali događa se da njegova fizika ponekad pređe u psihologiju, kada se stvarnost duboko zakopa u ličnostima. Zbog toga su njegovi filmski likovi u unutrašnjem ratnom stanju. Čini se da su uvek ispred stroja za streljanje. Šta da se radi – vidite li da je rat?

PURIŠINO GLUMAČKO JATO

Za Purišu Đorđevića život nije bio problem koji treba rešiti, nego misterija i igra koje treba doživeti. U tom doživljavanju života snimio je nekoliko filmova koji su promenili našu kinematografiju, sa svojim omiljenim glumcima Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem i Dragom Čumom. Jednom sam mu davno – kada smo se upoznali – najozbiljnije kazao da su njegovi filmovi uticali na moje formiranje i odnos prema umetnosti, a on mi je rekao: “Ma pusti, Brankić, to sam se ja zajebavao”. Možda je, rekavši mi to, i bio iskren, ali činjenica da je snimao filmove i pisao knjige sa nekom teško shvatljivom lakoćom, unoseći u ono vreme u filmove velike novine, što nimalo nije lako. Pogotovo u vremenu socrealizma, crnog talasa i komunističkih kalupa, šablona i kokodakanja. Za “Gradac” – u kome je objavio tri knjige – počeo je da piše knjigu o svom pogledu na Užičku republiku i snimio je pola novog filma Usta puna zemlje. Iako je to ostalo nezavršeno, za pametnog čoveka dosta. Puriša je za mene uvek bio čudo od deteta!

Drago Čuma. Ako pažljivo pratite Purišine filmove, primetićete da jedan glumac ima važnu ulogu u tim filmovima. To je Drago Čuma. Kada se on pojavi, film dobije jedan čudan zaokret – umesto čudan moglo bi se reći čuman: Čuma je u tim filmovima neki oblik katarze. Ali on u Purišinim filmovima predstavlja – simbol. Kada se pojavi, Čuma svojim izgledom, karakterom i svojom ulogom pomeri čitavu radnju filma. Ta pometnja je, u stvari, stil Draga Čume. Između njih dvojice postoji neka čudna povezanost koja je odraz njihove lične bliskosti. Zbog toga su Čumine uloge u tim filmovima oblik neke tajanstvenosti, koja se može nazvati malim filmom u filmu. Čuma je tu uvek delikt, slučaj, preokret ili je neka zagonetka. Jednom prilikom je, navodno, jedan američki producent – gledajući ondašnje naše filmove – rekao da je Drago Čuma jedini naš glumac koji bi mogao da igra u holivudskim filmovima. U stvari, Čuma je glumac prepun svega, samo je u pitanju trenutak pražnjenja njegovog glumačkog silosa.

Milena Dravić. Čačani, ti ovejani mangupi, napisali su na tek okrečenom zidu čačanske kafane “Car Lazar” ovaj grafit: “Nema više takvih frajera, nema više takvih dama, Dravić Milena i Nikolić Dragan zauvek u nama!” U Purišinim filmovima sve se okretalo, obrtalo, savijalo i uvijalo oko te glumice. Sve što je odigrala u Purišinim filmovima svelo se na tragično stanje života. O, kako je to uzvišeno podnosila i nosila! U tim filmovima likovi koje je glumila bili su osnova svega onoga što je, uprkos tragediji, gorelo u želji za životom. Sudbina njenih likova u tim filmovima izražava sve ono što vas slama u životu: sve se obrće u krugu te sudbine, sve je ljubav i usud, sve je rastanak odmah posle sastanka, jer nema vremena za bilo šta između.

Ljubiša Samardžić. Kad ga čovek vidi, liči mu na nekoga ko odlazi ili se vraća iz neke bitke. Spreman je na sve, kao da ga je obučavao Puriša Đorđević. U njegovim filmovima Lj. S. je pokazao kuraž i snagu univerzalnog tipa Džemsa Stjuarta i Marčela Mastrojanija – okrutan i suptilan. Puriša je to prepoznao, pa su mu uloge bile posebne u smislu da je “glumio život sam po sebi”. Nikada nisam video takvu glumačku lakoću, jednostavnost i pripadnost samom sebi. Mislim da je Puriša uspevao da glumcima pruži neograničenu slobodu jer je za njih pisao životne, jasne, svakodnevne i gotovo komične dijaloge.

Puriša je za to bio majstor. A takvi dijalozi upravo tom jednostavnošću dovode glumce u tačku potpunog srastanja sa temom njegovih filmova. U jednom filmu Ljubiša pita Milenu: “᾿Oćeš se jebeš?” Ona odgovara: “Molim!?” Ljubiša pita: “Kako se zoveš?” Milena odgovara: “᾿Oću”. – Kakav šarmantan majstorski štos! U stvari, takvi su svi Purišini odgovori na najvažnija pitanja života.

A sada da čujemo pesmu Primo amore koju peva Karlo Buti u filmu Gangsterska sahrana Abela Ferare.

[Odlomak iz dužeg teksta]