Beograd ima para, medije, ljude, perspektivu... Funkcija gradonačelnika možda je po operativnoj važnosti i druga po značaju za Srbiju
Da izborna pravila to dozvoljavaju, izborni slogan „Baš naš“, kojim se Beograđanima obratio jedan od kandidata za gradonačelnika, mogao bi slobodno da se stavi na bilborde svih kandidata za tu funkciju, baš kao i u vrh spiska svih kandidovanih. Naime, taj spisak je za sada takav da, ko god bili ti „mi“, na njemu možemo pronaći nekog baš „našeg“: od renomiranih i manje renomiranih političara, preko tzv. operativaca, do javnosti potpuno nepoznatih imena. Zahvaljujući tome, ono što mediji obično nazivaju „trkom za Beograd“ sve više liči na pijacu na kojoj se svašta nudi i mnogo priča, a na kojoj je poreklo prodavaca mnogo važnije od kvaliteta robe: prema svemu onome što se do sada čulo i videlo, na predstojećim izborima u Beogradu presudnu ulogu neće imati programi i planovi kandidata, već njihov tzv. bekgraund. Ništa čudno, ako se ima u vidu da je funkcija gradonačelnika treća (neki kažu i druga) po važnosti u državi – moć i uticaj koje ima gradonačelnik Beograda zasigurno su manji jedino od moći i uticaja koje imaju premijer i eventualno predsednik države.
Kako bilo, mesec dana pred lokalne izbore spisak „baš naših“ izgleda ovako: kandidat DSS-a je biznismen Zoran Drakulić, kandidat DS-a sadašnji predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović, dok su srpski radikali kandidovali genseka stranke Aleksandra Vučića; kandidat Narodne demokratske stranke je Slobodan Vuksanović, G17 plus Branka Bošnjak, SPS-a Željko Obradović, Stranke srpskog jedinstva Nebojša Kisin, a kandidati grupe građana su izvesni Vojislav Milošević i Dragan Dugalić Dugi. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“, neizvesni su još kandidati SPO-a, Građanskog saveza Srbije i Pokreta Snaga Srbije Bogoljuba Karića – tu su u igri Avram Izrael, Radmila Hrustanović, Goran Svilanović, Nebojša Čović i Bojana Lekić, ali su iznenađenja svakako moguća (posebno imajući u vidu koliko ih je bilo u dosadašnjem toku „trke“).
NA TOP LISTI: Pošto su dileme oko podjednako atraktivnih kandidata Pokreta Snaga Srbije i GSS-a predugo trajale, na samom vrhu top liste najzanimljivijih do sada su se ipak našli samo kandidati DSS-a i DS-a. Valjda konačno shvativši da se na lokalnim izborima odlučuje o daljoj sudbini aktuelne vlade, DSS je za funkciju gradonačelnika kandidovao ne poluanonimnu političarku (kako je prvobitno najavljivano), već viđenog biznismena s političkim ambicijama. Kandidat Zoran Drakulić rođen je 1953, Pravni fakultet završio je 1978, da bi se odmah potom (kako je sam priznavao, zahvaljujući očevim vezama) zaposlio u banci tada prestižnog Generaleksporta. Brzo napreduje i već kroz nekoliko godina postaje finansijski direktor Jugoaraba, dela Geneksovog holdinga koji je poslovao s bliskoistočnim zemljama – prema tvrdnjama hrvatskih medija, Drakulić je u ime te firme s kazahstanskom vladom sklopio ugovor o eksploataciji dragog kamenja vredan milijardu dolara, dok su ovdašnji mediji često pominjali podatak da je upravo on kupio prve boinge za Geneks. Tokom 1989. Drakulić se vraća u Beograd i postaje zamenik direktora Geneks banke i kandidat za novog generalnog direktora tog preduzeća. Planovi mu se, međutim, menjaju kada 1990. dotadašnji direktor Miki Savićević biva smenjen iz političkih razloga i kada je na njegovo mesto postavljen Andrija Dozet: Drakulić tada odlučuje da u poslove krene samostalno, ali da iz svoje dotadašnje firme pokupi „srednji, najbolji kadar“. Zajedno sa Vukom Hamovićem osniva firmu Yu Point, a posle razlaza s njim odlazi na Kipar gde osniva Ist Point – kompaniju koja posluje sa istočnom Evropom i to pre svega u oblasti derivata, obojenih metala, žitarica, građevinarstva. Danas ta kompanija ima 5000 zaposlenih, predstavništva u 12 zemalja, 350 miliona dolara godišnjeg prometa, akcijski kapital od 52 miliona dolara, dok se njen vlasnik svrstava među deset najmoćnijih Srba. Čak i mnogo pre nego što se kandidovao za gradonačelnika, Drakuliću nije manjkalo političkih ambicija: zarekavši se da „njegova noga neće u Srbiju sve dok je Slobodan na Dedinju“, od samog starta podržavao je Miloševićeve protivnike, pre svega Demokratsku stranku. Kada je DS počeo da se cepa, Drakulić finansijski pomaže DSS, koji mu je „bio najbliži zbog načelnih demokratskih i nacionalnih stavova“. Posle Petog oktobra vratio se u Srbiju, ali su mu se i tada brojni poslovni planovi izjalovili: nije dobijao unosne državne poslove, nije pobedio na tenderu za kupovinu Valjaonice aluminijuma u Sevojnu, a tender za Beogradsku pekarsku industriju, gde je bio prvorangirani, bio je poništen. Ipak, neke firme je ipak uspeo da kupi (Klas, Fabriku kablova u Zaječaru, Valjaonicu bakra u Sevojnu, Žitomlin), a u poslednje vreme pominje se kao mogući strateški partner za RTB Bor. U međuvremenu, paralelno s napredovanjem u karijeri, uspeo je da bude i aktivan sportista, državni juniorski prvak u prsnom plivanju, reprezentativac i potom trener reprezentacije u plivanju. Imajući u vidu sve gorenavedeno, mnogi se ovih dana pitaju šta takvom čoveku, povrh svega, treba i kandidatura za mesto gradonačelnika – odgovor na to pitanje najčešće se bazira na očiglednim dugogodišnjim političkim ambicijama Zorana Drakulića, dok on sam ponavlja da ulazi u politiku „kako bi svojim znanjem i iskustvom pomogao da se neke stvari promene u mojoj zemlji i mome gradu“. U tom smislu, međutim, zanimljivo je šta je Drakulić rekao u intervjuu za „Vreme“ u oktobru 2003, kada je bilo reči o mogućnosti da upravo on preuzme funkciju premijera u nekoj budućoj DSS-ovoj vladi: „Ako bih preuzeo nešto u Beogradu, morao bih sve drugo ostaviti. No, ako bi u Srbiji bilo ono ‘stani-pani’ i ako bi me neko ubedio da nema boljeg rešenja, odgovor je – da, prihvatio bih taj poziv da pomognem u jednom kraćem, strogo ograničenom razdoblju.“ Zašto se to u međuvremenu promenilo i zašto je Drakulić ipak odlučio da zarad Beograda „ostavi sve“, nije poznato. Poznato je, međutim, da je reč o čoveku koji, ako ništa drugo, u Beograd zaista može da dovede bogate investitore. Takođe, jasno je da Drakulić (čak i ako ne postane gradonačelnik) može doprineti da se promeni imidž DSS-a što je toj stranci, kako je i sam rekao, potrebno.
Kandidat koji uz Drakulića, po procenama političara, ima najveće šanse na predstojećim izborima jeste predstavnik DS-a, dosadašnji šef gradske vlade Nenad Bogdanović. Rođen je 1954. godine, diplomirao telekomunikacije na Elektrotehničkom fakultetu 1978, a prvi posao dobio u zemunskoj fabrici „Pupin“; direktor preduzeća koje zajednički formiraju EI „Pupin“ i GTE Telecomunication postaje 1989, da bi sedam godina kasnije postao direktor francusko-jugoslovenskog mešovitog preduzeća Alkatel (na toj funkciji ostaće i po dolasku na čelo gradske vlade). Učlanjivanjem u DS 1992, Bogdanović počinje da se aktivno bavi politikom – 1993. postaje predsednik zemunskog, a potom i gradskog odbora DS-a. Na izborima 1996. postaje odbornik te stranke u Skupštini grada, da bi posle Petog oktobra bio na čelu kriznog štaba koji je tada upravljao Beogradom. Posle odlaska Milana St. Protića s mesta gradonačelnika, Bogdanović postaje predsednik Izvršnog odbora grada koji će, između ostalog, ostati upamćen po povoljnim kreditima za stambeno neobezbeđene Beograđane, temeljnoj (mnogi kažu previše sporoj) rekonstrukciji gradskih ulica i početku izgradnje parkinga ispod platoa gradske skupštine. Naravno, tako obimni radovi povlačili su i brojne tračeve o korupciji, nameštenim tenderima i sukobu interesa, ali se Bogdanović iz tih priča izvukao manje-više pošteđen: za povremene medijske priče jednostavno nije bilo dokaza. Pored javnosti vidljivih delatnosti, Bogdanović je pokušao da uvede red i u kancelarije gradske skupštine – potvrđujući tezu saradnika da se radi o „promišljenom, suzdržanom, preciznom, ali i veoma energičnom čoveku“, članovima gradske vlade i ostalim zaposlenima ograničio je troškove za mobilne telefone, potpuno zabranio konzumiranje alkohola u radno vreme, ukinuo upotrebu službenih automobila i restorana u privatne svrhe i smanjio troškove za službene ručkove. Paralelno s tim aktivnostima, Bogdanović je tokom proteklih nekoliko godina prilično učvrstio i svoje pozicije u stranci: do 2000. praktično nepoznat partijski aktivista, u međuvremenu je postao jedan od vodećih ljudi DS-a i čovek kome više niko ne može da ospori politički dar. Najbolja ilustracija tog dara možda su događaji pred republičke izbore 2003, kada se na sednici Predsedništva odlučivalo ko će biti nosilac liste demokrata: Bogdanović je tom prilikom najpre otvoreno podržavao Zorana Živkovića, da bi na sednici Glavnog odbora održanoj samo nekoliko dana kasnije, valjda uviđajući kako stvari zaista stoje, isto tako otvoreno prešao na pobedničku stranu. Verovatno zahvaljujući svemu tome, Bogdanović je u stranci zauzeo poziciju potpredsednika, ali istovremeno, kako kažu upućeni, izgubio poverenje Borisa Tadića. Kako bilo, reč je o kandidatu koji je dokazao svoju operativnost i koji s punim pravom nosi nadimak „Širak“: baš kao i u slučaju sadašnjeg francuskog predsednika, a bivšeg gradonačelnika Pariza, nesumnjivo je reč o političaru koji cilja na nešto mnogo više od Beograda.
(I) NA NjIH SE RAČUNA: Na listi medijski najzanimljivijih kandidata, ali i kandidata kojima agencije za ispitivanje javnog mnjenja daju najveće šanse, slede Aleksandar Vučić i Slobodan Vuksanović. Čak i ukoliko mu ne pođe za rukom da postane gradonačelnik, Aleksandar Vučić bi sasvim sigurno mogao da uđe u antologiju političara koji su, uprkos mladosti, postigli zavidan politički uspeh. Rođen 1970. godine i završivši Pravni fakultet u rekordnom roku, Vučić se na samim počecima Srpske radikalne stranke priključuje Vojislavu Šešelju. Radikalski elokventan, inteligentan i oštar, brzo napreduje i postaje narodni poslanik i jedan od najviđenijih i najuticajnijih radikala – njihovim ulaskom u Vladu 1998. postaje ministar informisanja i ostaje upamćen pre svega po primeni Zakona o javnom informisanju, koji je finansijski uništio mnoge ovdašnje medije, a urednike preselio iz redakcija u sudnice. Posle Petog oktobra, Vučić je uglavnom figurirao kao jedan od tri redovna portparola Vojislava Šešelja (uz Tomislava Nikolića i Gordanu Pop-Lazić), da bi se posle velikog come backa radikala na decembarskim izborima 2003. i Vučić vratio na velika vrata, najpre kao šef skupštinskog Odbora za energetiku, a zatim i kao šef izbornog štaba Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Tokom dugogodišnjeg političkog angažmana, bilo je reči o stanu koji mu je navodno nelegalno dodeljen, ali tračevi o njemu lično tu su se uglavnom završavali. Međutim, skandalozne izjave koje su Vučić i ostali viđeni radikali davali, primeri progona političkih neistomišljenika koje su propagirali ili sprovodili, bahatost koju su pokazivali u republičkom i saveznom parlamentu,… ukratko, sve ono što je bila i što jeste Srpska radikalna stranka, dovoljni su da popune tomove knjiga. Da nije toga, Vučić bi još i mogao da se „provuče“ kao operativan, sposoban, inteligentan i elokventan kandidat. Ovako, bar u oduvek većinski demokratski orijentisanom Beogradu, teško da ima neke veće šanse.
U predizbornu kampanju najambicioznije je ušao predsednik Narodne demokratske stranke Slobodan Vuksanović – još par meseci pre raspisivanja lokalnih izbora, on se redovno pojavljivao kao potencijalni kandidat, da bi posle objavljivanja kandidature prvi počeo kampanju, sa sve bilbordima, obilaskom gradskih pijaca i internet sajtom posvećenom izborima. Rođen 1965, diplomirao je, magistrirao i doktorirao književnost – usput mu je pošlo za rukom da objavi četiri zbirke pesama, jednu monodramu i nekoliko antologija i prevoda, kao i da bude urednik časopisa „Vidici“, profesor u srednjoj školi, a potom i glavni urednik „Studenta“. Živopisnu političku karijeru počinje u decembru 1989, kada se našao na spisku prvih 30 članova Demokratske stranke, da bi samo četiri godine kasnije postao poslanik u Skupštini Srbije, a potom i portparol, pa i potpredsednik DS-a. Ukratko, sve do februara 2000, biće to tipična karijera mladog političara u brzom usponu – tada, međutim, Vuksanović se verovatno malo preračunao i „na nagovor dela partijskih saboraca“, na unutarpartijskim izborima kandidovao se za predsednika stranke. Izborni obračun sa Zoranom Đinđićem završio se Vuksanovićevim porazom i malo potom njegovim napuštanjem stranke (iako je obećao da DS neće napustiti). Partijsko uhlebljenje kandidat za gradonačelnika posle toga nalazi u Pokretu za demokratsku Srbiju Momčila Perišića, ali je postepeni rascep DOS-a uticao i na situaciju u toj stranci. Perišić, kao tadašnji potpredsednik Vlade, javno se ograđivao od izjava potpredsednika Vuksanovića, koji je svaku priliku koristio za kritiku Zorana Đinđića i njegovog kabineta. Posle niza kontradiktornih izjava koje su tokom 2001. dolazile iz redova PDS-a, sukob je kulminirao u septembru, kada je Vuksanović saopštio da dobija anonimne pretnje zbog saradnje s Vojislavom Koštunicom – kada je neposredno potom eksplodirao Vuksanovićev automobil, Perišić je čitavu stvar prokomentarisao lakonskom konstatacijom da „u Srbiji nema političkih ubistava“. Krajem oktobra 2001, Vuksanović će sa grupom stranačkih kolega otvoreno istupiti protiv Perišića i odmah nakon toga osnovati Narodnu demokratsku stranku (urbani Beograd je na čitavu priču odgovorio grafitom: Dabogda ti Vuksa došao u stranku). Od tada do danas, sledilo je konstantno flertovanje s DSS-om, zajednički izlazak na parlamentarne izbore, ali i konačna odluka Koštuničine stranke da Vuksanović ne bude njihov kandidat. No, Vuksanović je i to podneo herojski. U prvim izjavama posle kandidovanja Zorana Drakulića istakao je da je izostanak podrške vladajućih stranaka u suštini njegova prednost, kao i da su Beograđani njegov oslonac: „Beograđani imaju jednu zajedničku crtu – sve mogu da oproste sem foliranja i neiskrenosti.“
U REZERVI: Ostatak zvanične liste kandidata za gradonačelnika Beograda čine oni kojima agencije i analitičari daju male šanse za izborni uspeh, a koji su u dosadašnjem toku „trke“ malo učinili po pitanju svoje kampanje. Kritika intenziteta kampanje mogla bi da se odnosi pre svega na predstavnike SPS-a i G17 plus o kojima Beograđani malo znaju uprkos tome što iza njih stoji razvijen partijski mehanizam. O funkcioneru SPS-a Željku Obradoviću zna se tek toliko da je rođen 1950, da je doktor nauka, da je objavio knjigu Nacionalne manjine na Balkanu i da je zamenik šefa poslaničkog kluba socijalista i član više skupštinskih odbora. Za razliku od njega, Branka Bošnjak uspela je u tome da je „običan svet“ prepoznaje na ulici. Naime, tokom ovogodišnjeg TV eksperimenta VIN produkcije, u kojem su poslanici republičkog parlamenta pokušavali da prežive s prosečnom srpskom platom, predstavnica G17 plus bila je najuspešnija i izdržala čitavih mesec dana (ubedljivo pobedivši svog protivkandidata Aleksandra Vučića, koji je čitavu platu spiskao za nekih nedelju dana). Osim toga, o Branki Bošnjak zna se da je diplomirani arhitekta i da je, osim poslaničke, obavljala i funkciju predsednika Odbora za arhitekturu i urbanizam G17 plus. Što se tiče kandidata SSJ-a Nebojše Kisina, jedini podatak koji je poznat jeste da je kandidovan 6. avgusta, da je diplomirani pravnik i zamenik člana Republičke izborne komisije u proširenom sastavu.
U međuvremenu, za razliku od partijskih kandidata, jedan od kandidata grupe građana potrudio se da ga birači malo bolje upoznaju: na konferenciji za novinare, on je zainteresovane obavestio da je rođen 1957, da je završio smer diplomatije na Fakultetu političkih nauka, da je bio novinar Tanjuga, savetnik u saveznom parlamentu, kao i savetnik bivšeg gradonačelnika Beograda Vojislava Mihajlovića. Kandidat Milošević je u periodu od 1990. do 1995. bio član Demokratske stranke, jedno vreme čak i na čelu njenog zemunskog odbora (baš kao i Nenad Bogdanović), da bi tada prešao u Srpski pokret obnove i postao diplomatski savetnik Vuka Draškovića. Tu stranku napustiće 2000. godine, a prvi sledeći politički angažman jeste upravo kampanja za gradonačelnika. Za sada najmanje poznat kandidat je Dragan Dugalić Dugi. Predložila ga je grupa građana „Pobednik“, radnik je PTT-a i njegov predizborni slogan je „Gradonačelnik bez kravate“.
Ovim imenima i biografijama spisak kandidata ipak se ne završava. Ako se „trka“ nastavi dosadašnjim intenzitetom, društvancetu poznatih, polupoznatih i nepoznatih verovatno će se pridružiti oni čije biografije nimalo ne zaostaju po zanimljivosti. Uostalom, na političkoj sceni Srbije „baš naših“, tako živopisnih i po svačijem ukusu, nikada nije manjkalo.
Zoran Drakulić – pored ostavki na sve funkcije u kompaniji Ist Point i dovođenja stranih investitora, obećao da će pokrenuti posrnulu beogradsku privredu i podići standard Beograđana.
Nenad Bogdanović – za sada, ništa.
Aleksandar Vučić – pored metroa, mostova, povećanja zaposlenosti i broja redovnih taksi-čamaca na Savi i Dunavu, obećao je i operu: „Beograd je jedini od velikih gradova Evrope koji nema zgradu opere. Veliki broj naših poznatih i uspešnih operskih umetnika nam garantuje da bi jedno takvo zdanje u veoma kratkom roku postalo svetski priznato i poznato.“
Slobodan Vuksanović – pored 200 miliona evra investicija u prvih šest meseci njegovog mandata, obećao ustanovljenje povelje počasnog građanina Beograda, dodeljivanje novčane nagrade za najbolje vaspitače u beogradskim vrtićima i formiranje ekološkog servisa za čuvanje čistoće ulica.
Branka Bošnjak – bila realna u obećanjima i koncentrisala se na probleme arhitekture i urbanizma: „Beograđane muče nerešeni problemi vodovoda i kanalizacije, loš saobraćaj, nedostatak školskih i predškolskih ustanova, a grandomanski projekti iznad mogućnosti Beograda nisu ono što birači žele.“
Željko Obradović – uz tezu da će insistirati na tome da se stanovnici svih beogradskih opština osećaju kao Beograđani, istakao da će se fokusirati na legalizaciju bespravno podignutih objekata i na rešavanje ekoloških problema.
Vojislav Milošević – pored najave borbe protiv droge, rešavanja problema kontejnera, pasa lutalica, huligana na stadionima, socijalnih problema i integracije izbeglica, napomenuo da iza njega stoji „energetski lobi iz Amerike“, koji će mu pomoći da od Beograda napravi veliku „rečno-pomorsku luku i to gradnjom kanala Dunav–Morava–Vardar–Aksios–Solun“.
Dragan Dugalić Dugi – bio izrazito kratak, pa je pored objašnjenja da se zalaže za besplatnu legalizaciju objekata i gasifikaciju Beograda, rekao: „Dosta nam je japi likova i ne zanimaju nas političke stranke.“
Odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, usvojenog 2002. godine, dale su predsedniku opštine, odnosno gradonačelniku, prilično široka ovlašćenja. Prema članu 41 ovog zakona, gradonačelnik:
– predstavlja i zastupa opštinu (grad);
– neposredno izvršava i stara se o izvršavanju odluka i drugih akata Skupštine grada;
– predlaže odluke i druge akte koje donosi Skupština, kao i način rešavanja pitanja o kojima odlučuje Skupština grada;
– stara se o izvršavanju poverenih poslova iz okvira prava i dužnosti Republike, odnosno oblika teritorijalne autonomije;
– usmerava i usklađuje rad opštinske uprave;
– predlaže postavljenje i razrešenje načelnika opštinske uprave, odnosno načelnika uprave za pojedine oblasti;
– naredbodavac je za izvršenje budžeta;
– donosi pojedinačne akte za koje je ovlašćen zakonom, statutom ili odlukom skupštine;
– vrši i druge poslove utvrđene statutom i drugim aktima opštine.
Prema odredbama istog zakona, predlog za opoziv gradonačelnika može podneti najmanje deset odsto birača (za Beograd, to je skoro neverovatan broj od bar 150.000 građana), Skupština grada većinom glasova, ili Vlada, „ukoliko oceni da se povereni poslovi ne obavljaju u skladu sa zakonom“. No, o bilo kom slučaju da je reč, o predlogu za opoziv opet se izjašnjavaju birači neposrednim tajnim glasanjem.
Žak Širak
Čovek koji je pravi primer za važnost mesta gradonačelnika vladao je Parizom čak 18 godina (od 1977. do 1995), da bi iz gradonačelničke fotelje prešao direktno u predsedničku. Rođen 1932, sa vojnim iskustvom u Alžiru i
sa diplomama Fakulteta političkih nauka i Nacionalne škole za administraciju, političku karijeru počinje 1962. godine, priključivši se osoblju Žorža Pompidua, tadašnjeg premijera. Na Pompiduov nagovor, 1967. kandidovaće se za mesto poslanika u Narodnoj skupštini, dobiti na izborima i tako zauzeti položaj u ministarstvu za socijalni rad. Pet godina kasnije, postaje ministar poljoprivrede i seoskog razvoja, a rast Pompiduove moći (1969. postaje predsednik) uticaće i na Širakovo avanzovanje: 1974. postaje ministar unutrašnjih poslova. Kada je posle Pompiduove smrti u aprilu 1974. za predsednika izabran Valeri Žiskar D’Esten, Širak postaje premijer, ali će ostavku na taj položaj dati 1976. zbog nespremnosti predsednika da mu pruži veća ovlašćenja – umesto toga, posvetiće se reorganizovanju svoje Unije demokrata za Repuliku (UDR) u Savez za Republiku (RPR), što će mu dodatno uvećati uticaj.
Taj novostečeni uticaj iskoristiće već 1977, kada je izabran za gradonačelnika Pariza. Uprkos tome što će u međuvremenu dva puta bezuspešno učestvovati na predsedničkim izborima i što će u jednom periodu istovremeno obavljati funkciju gradonačelnika i premijera (1986–1988), za sve to vreme uspešno će upravljati francuskom prestonicom, o čemu najbolje svedoči činjenica da je tu funkciju zadržao u čak tri mandata. Tokom njegovog mandata, poboljšani su uslovi za razvoj velikog biznisa u gradu, izgrađene su nove biblioteke, realizovani programi za pomoć starijima, invalidima i samohranim majkama. Jedina ozbiljnija senka na to njegovo delovanje pala je tokom predizborne kampanje na predsedničkim izborima 2002: tadašnji prvi čovek Pariza Betrand Delanue (inače član Socijalističke stranke Lionela Žospena, Širakovog rivala na izborima) objavio je da je Širak kao gradonačelnik potrošio neverovatne sume za hranu, što je (podrazumeva se) platila pariska gradska kasa. Prema tom izveštaju, Širak i njegova supruga su samo na voće dnevno trošili 150, a na kafu i čaj 50 evra – uz brojne druge troškove, Parižane je to ukupno oštetilo za oko dva miliona evra. No, kako je 2001. Širaku potvrđen imunitet od pokretanja sudskih postupaka sve dok je na mestu predsednika i kako mu upravo teče još jedan predsednički mandat, sve ove optužbe još su nepotvrđene. Ono što su potvrdili njegovi saradnici i neprijatelji jeste da se bivši gradonačelnik Pariza odlikuje brzinom, efikasnošću i sklonošću zakulisnim političkim radnjama: kako kažu poznavaoci, „ništa mu tako ne polazi za rukom kao uklanjanje potencijalnih suparnika s desne političke palube“.
Rudi Đulijani
Samo tri sedmice pošto je istekao osmogodišnji mandat jednog od najpopularnijih gradonačelnika u istoriji, prava za snimanje filma o njegovom životu već su bila otkupljena. Imajući u vidu da je u tom trenutku, u januaru 2002, knjiga Rudi Đulijani: vladar jednog Grada već bila bestseler, ta vest nikoga nije iznenadila. Ponajmanje Njujorčane, koji su ga na mesto gradonačelnika birali dva puta i među kojima je vremenom stekao status nacionalnog heroja.
Rođen 1944. u porodici italijanskog porekla, opredelio se za pravničku karijeru i vrlo brzo po dobijanju diplome napredovao do najviših funkcija u američkom pravnom sistemu. Sa samo 29 godina već je bio šef njujorške službe za borbu protiv narkotika, sa 31 dospeo je u Vašington, a sa 37 zauzeo je treće po važnosti mesto u ministarstvu pravde. Od 1983. do 1989. obavljaće funkciju državnog tužioca za Južni Njujork, a tokom tog perioda istaći će se naporima za zatvaranje dilera droge, borbom protiv organizovanog kriminala, zaustavljanjem korupcije u državnim organima – zvanično, njegov rezultat su čak 4152 presude. Za gradonačelnika Njujorka prvi put se kandiduje 1989, kao kandidat republikanaca, ali tom prilikom gubi izbore. Četiri godine kasnije, vodeći kampanju baziranu na poboljšanju kvaliteta života, obrazovanja i poslovanja, kao i na borbi protiv kriminala, ubedljivo dobija izbore i postaje 107. gradonačelnik najvećeg američkog grada. Ostalo je zabeleženo da je tokom njegovog mandata povraćen ugled gradskim organima, da je kvalitet života zaista poboljšan, da je broj kriminalnih akcija opao za 57 odsto, a broj ubistava za čak 65 odsto. Đulijani je takođe uspeo da realizuje efikasan program za zbrinjavanje socijalno ugroženih (smanjujući na pola dotadašnja davanja za socijalnu pomoć), da drastično uveća poreske olakšice, da osnuje centar koji se bavi isključivo zbrinjavanjem dece, da poveća broj usvojene dece, otvori 300 biblioteka i da, borbom protiv organizovanog kriminala, ojača privatni sektor – za devet godina njegovog upravljanja, u Njujorku je osnovano čak 450.000 novih privatnih preduzeća. Najveći uspeh Rudija Đulijanija ipak je, nesumnjivo, vladavina Njujorkom posle napada 11. septembra – smirivanje i sređivanje višemilionskog grada koji je u tom trenutku bio potpuno paralisan i haotičan sigurno ne bi pošlo za rukom nekom manje sposobnom nego što je Đulijani. Uostalom, ni protivnici ni pristalice nikad mu nisu sporili čudan spoj „psihologije pit bula“ i „apsolutnog šarma“ – što je čak i za grad kao što je Njujork dobitna kombinacija.
Majkl Blumberg
Aktuelni gradonačelnik Njujorka je i pre nego što je zauzeo gradonačelničko mesto, već ostvario „američki san“. U trenutku kada je preuzeo tu funkciju, nalazio se na 61. mestu Forbsove liste najbogatijih Amerikanaca, imao bogatstvo procenjeno na pet milijardi dolara, a njegova kompanija zapošljavala je 8000 ljudi i imala kancelarije u 126 zemalja. Rođen 1942. u porodici srednjeg staleža, radeći na parkingu i uzimajući kredite, sam finansira svoje obrazovanje i završava studije na Univerzitetu „Džon Hopkins“ – magistarsku titulu dobija na prestižnom Harvardu, posle čega sledi angažman u uspešnoj brokerskoj firmi Salomon Brothers. Vrlo brzo napreduje i dobija status partnera, ali posle prodaje te firme dobija otkaz. To ga ipak ne obeshrabruje, pa koristeći novac od otpremnine, 1981. osniva svoju kompaniju koja će uneti revolucionarne promene u informacioni sistem Vol Strita. Uvidevši arhaičnost tadašnjeg sistema njujorškog poslovnog centra, Blumberg naime stvara novi sistem koji omogućava brz pristup informacijama, visoku zaštitu podataka, jednostavnu i brzu upotrebu. Zahvaljujući tome, od prvobitnih 20 klijenata, za dve decenije uspeva da razvije mrežu od 165.000 korisnika, da potom proširi biznis na medije i osnuje novinsku agenciju, radio, televiziju, internet servis.
No, čak i tako bogat i sposoban, Blumberg verovatno ne bi uspeo da pobedi u trci za gradonačelnika Njujorka da nije bilo pomoći Rudija Đulijanija. Do izbora 2001. član Demokratske stranke, Blumberg se republikancima priključuje neposredno pre predizborne kampanje, što će verovatno biti ključni argument za Đulijanijevu podršku, odnosno za pobedu. Naime, uprkos tome što je u kampanju uložio veliki sopstveni novac, neizvesnost izbornih rezultata postala je znatno manja kada se bivši gradonačelnik otvoreno založio za njega (iliti, kako je tada rekao jedan od Blumbergovih stratega, „kad Rudi potapše Majka po ramenu pred TV kamerama, to je prava kampanja“). Kako bilo, Blumberg dobija izbore 2001. i uglavnom nastavlja ono što je Đulijani započeo: borbu protiv kriminala, unapređenje socijalnog staranja, izgradnju škola i igrališta, humanitarne aktivnosti.
U istoriju se za sada ipak upisao zabranom pušenja na svim javnim mestima.
Jurij Luškov
Jedan od najmoćnijih i najharizmatičnijih svetskih gradonačelnika i lider nacionalno patriotskog pokreta Otečestvo, upravlja Moskvom čitavih 12 godina. Rođen 1936, školovan na Gubkinovom institutu za naftu i gas, karijeru počinje kao istraživač Instituta za plastične materije, da bi od 1964. do 1987. rukovodio Ministarstvom za hemijsku industriju. U moskovski gradski savet ulazi 1987, a već 1990. dolazi na njegovo čelo – funkcija zamenika gradonačelnika koju obavlja tokom 1991. i 1992. biće dobra priprema za mesto gradonačelnika na koje dolazi odmah potom. Od tada do danas, za njegovu vladavinu vezivaće se optužbe za korupciju, jake političke i poslovne veze, ali i efikasnost u upravljanju ruskom prestonicom: za poslednjih 12 godina, u Moskvi su popravljeni kolovozi, obnovljene crkvene i stambene zgrade, unapređena administracija. Luškovljeva drskost, direktnost i brzina nisu, međutim, karakteristične samo za njegov način komuniciranja. Naime, pored nesumnjivo korisnih stvari za Moskvu, ovaj dugogodišnji gradonačelnik je nekim svojim najavljenim i ostvarenim kontroverznim potezima uspeo da isprovocira većinu svojih sugrađana – iz ispražnjene gradske kase izdvojio je neverovatnih 300 miliona dolara za obnovu Saborne crkve koju je porušio Staljin, a 2002. najavio je ponovo podizanje spomenika Feliksu Edmundoviču Đeržinskom, osnivaču ČEKA, tajne policije koja je dvadesetih godina progonila pravoslavce. Kako su spomenik Moskovljani srušili krajem osamdesetih i kako se u međuvremenu ponovo probudio uspavani pravoslavni ruski duh, posle te najave krenule su optužbe da je Luškov „pripadnik jevrejskog lobija“. Pored toga, na veliko neodobravanje naišao je i njegov pokušaj da iz Moskve bukvalno protera sve Čečene i tamnopute imigrante.
Iako je Luškov danas povezan s vodećim bankarima, medijskim mogulima i poslovnim ljudima i iako lično odobrava praktično svaki veći gradski posao (gde se i kriju razlozi za optužbe o korupciji), baza moći ovog gradonačelnika leži u nešto daljoj prošlosti. Samo godinu dana pre nego što će postati gradonačelnik, Luškov je podržavao Borisa Jeljcina prilikom pokušaja prevrata 1991. i tokom njegovog ponovnog političkog uspona. Zahvaljujući tome, Jeljcin mu je, sad već kao gradonačelniku, dodelio široka ovlašćenja, praktičnu autonomiju u odnosu na državnu kontrolu i veliku samostalnost po pitanju privatizacije moskovskih preduzeća. Kada je, posle ubistva medijskog mogula Vladimira Listjeva 1995, Jeljcin samoinicijativno smenio gradskog tužioca i šefa policije, Luškov je odbio da dâ saglasnost za taj potez, preteći čak da će otići s mesta gradonačelnika. Dobri odnosi sa Jeljcinom tada su bili prekinuti, ali je za ograničavanje gradonačelnikovih ovlašćenja već bilo suviše kasno: na izborima 1996. Luškov je ponovo izabran.
Ispravka u broju 711, u vezi kandidata SPS-a
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
