Prvi direktor Srbije

Srpska javnost, naviknuta na neprestane medijske senzacije i različita medijski servirana uzbuđenja, dočekala je trenutak kada će joj se na posebnoj konferenciji za novinare u Vladi Republike Srbije obratiti čovek za koga mnogi veruju da je moćniji i od samog Aleksandra Vučića, njegov kum Nikola Petrović.

Ovaj četrdesetjednogodišnjak progovorio je u direktnom prenosu u nedelju, 4. oktobra, u nameri da još jednom zakuca Demokratsku stranku, njenog predsednika Bojana Pajtića i sestru ministarke Kori Udovički Lidiju, jer su ga prethodne nedelje predstavili kao čoveka koji reketira privrednike po Srbiji.

Nikola Petrović demantovao je još jednom, ali ovoga puta uživo i sa najviše pozicije u državi, da sa takvim optužbama nema nikakve veze i predložio da se ide na poligrafsko ispitivanje koje bi u direktnom prenosu emitovale televizijske stanice. Tako se direktor JP Elektromreže Srbije nominovao i za TV producenta, što mu do sada neprijatelji nisu pripisivali kada su govorili u šta je sve „umešan“. Na stranu njegov predlog, s njegove leve strane sedeo je ministar energetike u Vladi Srbije Aleksandar Antić, koji bi formacijski trebalo da mu bude „poslodavac“, ali i ovaj raspored sedenja kao da je pokazao „ko je ko“ u hijerarhiji onih koji upravljaju Srbijom.

Direktor postavljen ispred ministra kome bi trebalo da polaže račune kao jedan od direktora u oblasti energetike, slika je kojoj se niko nije začudio, a ni sam ministar očevidno nije imao ništa protiv jer je poslužio kao neko ko treba da potvrdi priču svog formalno podređenog. Jednom direktoru JP-a je dozvoljeno da sa najviše govornice u Vladi Srbije koja upravlja državom saopšti da on lično nije ništa kriv, da on nije reketaš i lopov i da oni koji to tvrde moraju da se suoče sa posledicama.

Tako uspostavljena „vertikala vlasti“ mogla bi da nam sugeriše da je i Petrović sam država koja je napadnuta, pa on zapravo ne štiti sebe, nego državu, štiti „institucije“ od napada jedne stranke koja je u poziciji i koja je često tretirana kao da je van zakona.

Pre nego vidimo otkud Petrović na tom mestu, podsetimo se ko je čovek za koga se kaže da je od najvećeg poverenja Aleksandra Vučića, premijera Srbije.

KOMPANIJSKI DUGI MARŠ: Malo je ljudi u Srbiji znalo ko je Petrović dok nije seo u fotelju direktora JP EMS. I, za divno čudo, vremenom je postao verovatno najpoznatiji direktor nekog javnog preduzeća u istoriji, onako kao što ljudi pamte neke direktore nekadašnjih državnih giganata poput EPS-a, JAT-a, Geneksa ili Energoprojekta.

Petrović je sa Energoprojektom dvostruko povezan: i preko oca, čuvenog direktora raznih sektora u ovoj nekada globalno moćnoj kompaniji Radisava Race Petrovića a i docnije kroz svoju karijeru preduzetnika i upravljača.

Petrović, dete velikog koncerna, pre dolaska u javni sektor vodio je nekoliko privrednih društava koja su u većinskom vlasništvu beogradskog holdinga Koefik, koje je u vlasništvu preduzetnika Nenada Kovača, poznatijeg po nadimku Neša Roming. Te firme bile su uglavnom iz oblasti energetike, odnosno to su bile kompanije koje su se bavile izgradnjom mini hidroelektrana. Na mestu direktora Eko energo grupe dočekao je postavljenje za direktora JP EMS u jesen 2012. godine i čak je nekoliko meseci bio registrovan i kao direktor EMS-a, Eko energo grupe, MHE Jabukovik i nekoliko drugih društava koja se bave izgradnjom u energetskom sektoru.

Istražujući vlasničku strukturu kompanija koje su 2011. dobile posao upravljanja javnim saobraćajem u Beogradu, poznati Bus Plus, novinari BIRN-a i CINS-a naišli su na mrežu povezanih firmi koje je povezivalo ime Nenada Kovača, i danas gotovo nepoznatog preduzetnika iz Beograda. Na jednom sastanku sa Kovačem on je na sva usta hvalio Nikolu Petrovića kao najboljeg mladog menadžera u Srbiji, koji mu omogućava da živi opušteno jer se stara o svemu u njegovim brojnim kompanijama koje su povezane unutar holdinga Koefik: „Tražim svuda takve menadžere, ali ih nema“, govorio je Kovač, a na pitanje zašto je onda dozvolio da Petrović ode u javni sektor, rekao je da je to za njega jedinstvena prilika da upravlja sistemom od više hiljada ljudi i da će tu mnogo da nauči.

 

Eko energo grupa je društvo koje je tokom godina preraslo u firmu u vlasništvu nekoliko srodnih društava, ali joj je poreklo originalno iz Energoprojekta, čija je kompanija-ćerka iz Nigerije osnovala prvobitno društvo u Srbiji početkom dvehiljaditih. Vremenom, posle velikog broja izmena u strukturi vlasništva, različitih dokapitalizacija i uvođenja novih partnera – za čije bi nam objašnjenje trebalo nekoliko stranica ovog nedeljnika, firma je dobila za vlasnike Dragana Klisuru (i njegovu firmu Eko Vlasina), Nenada Kovača (preko Roaming electronicsa), Veru Ristić (taštu Novaka Đokovića i vlasnicu društva Eco global) i Nenada Mihajlovića, koji je nasledio Nikolu Petrovića.

Nenad Mihajlović je nepoznat u „privrednim krugovima“, ali je predstavljen na svim mestima i u svim kompanijama u kojima je vlasnički udeo i direktorsko mesto do jeseni 2012. godine zauzimao Nikola Petrović. Prema nekim izvorima Mihajlović je takođe „dete Energoprojekta“ i na mesto Nikole Petrovića došao je po toj liniji. Gore pomenuti Klisura, takođe nekadašnji pitomac Energoprojekta na poslovima u Africi, vlasnik je kompanije Hidro-tan, koja je pomagala kompaniji Južna Bačka da ispumpava Zapadno polje Tamnava u basenu Kolubara.

Svi oni se pojavljuju na različitim lokacijama širom Srbije kao preduzetnici zainteresovani za izgradnju mini hidroelektrana, posla o kome je „Vreme“ pisalo u prethodnih godinu dana dva puta. Pregled kompanija koje su formalno u većinskom vlasništvu Kovača, a u kojima je Petrović imao i udeo i vodio ih sa mesta direktora pokazuje da postoji neka vrsta strateške odluke da se ulaže u elektro-energetski sektor i da onda nije čudno što je Petrović odatle kooptiran u JP EMS. U tom smislu Kovač je pre nekoliko godina kupio kraljevačko preduzeće Elektromontaža, koje je poslednjih godina, uz Južnu Bačku, dobijalo ponajviše poslova u energetskoj oblasti.

Kovačev koncern je zanimljiv i po tome što, osim što trguje belom tehnikom i mobilnim aparatima, radi velike poslove za Telekom Srbija koji mu je bio dužan na kraju 2013. godine, prema finansijskom izveštaju, skoro tri milijarde dinara.

IZLAZAK U JAVNOST: Iz takvog je ambijenta i sa takvim referencama Petrović uskočio u fotelju direktora velikog, ali ne i previše javnosti važnog javnog preduzeća i od prvog trenutka je važio za čoveka od velikog poverenja Aleksandra Vučića. To poverenje je toliko veliko da je ponekad izgledalo da bilo kakvo pominjanje „kuma Nikole“ Vučić razume kao napad na njega lično; sve do „afere prisluškivanje“ Petrović gotovo da nije bio ni pomenut u medijima.

Jednom se prošle godine pojavio na RTS-u u vreme mrazova u Istočnoj Srbiji, a i tada je izgledalo da on govori javno zato što Vučić nije bio u Srbiji, a ne zbog toga što je to želeo. Pošto ga nije bilo u medijima, nije se nikada pojavljivao na javnim događajima, krenula je da se plete mreža misterija koja su od njega napravile najmoćnijeg čoveka. Njime su se bavili tabloidi sa margine, retki štampani mediji i neki portali uz koje ide epitet „opskurni“, odnosno, bez kredibiliteta.

Postoji serija informacija o tome kako Petrović upravlja sa Andrejom Vučićem životom u Srbiji, kako je bez njega nemoguće uraditi bilo kakav posao, kako niko ne može da mu se suprotstavi i slično. Ovakvi prikazi su u najvećoj meri bili na liniji onoga što je objavljivao Predrag Popović, nekadašnji Vučićev drug i urednik dnevnog lista „Pravda“ u kom je Petrović takođe bio direktor.

Petrović je u retkim izjavama potvrđivao da njegove dnevne aktivnosti prevazilaze mesto direktora EMS-a: „Tamo radim 30 odsto, a ostalih 70 odsto vremena trošim na druge poslove koji su važni za državu.“

Nismo do sada saznali koji su to poslovi, ali se, na primer, zna da je organizovao sastanke sa distributerima štampe kada je postojala ideja da se obustavi distribucija magazina „Tabloid“, koji je prepoznat kao najveći neprijatelj Aleksandra Vučića.

Ovog leta bio je, na neki način, nateran da se oglasi povodom „afere DIPOS“, jer je preglasno počelo da se spekuliše da prvo on sam živi u jednoj od državnih vila, ali i da učestvuje u upravljanju zaradom od iznajmljivanja državne imovine.

Poslednji događaj koji ga je doveo do obraćanja naciji sa mesta sa koga se obično obraća premijer Srbije, iniciran je najpre pismom koje je grupa kongresmena poslala potpredsedniku SAD Džou Bajdenu u predvečerje Vučićeve posete Vašingtonu, sredinom septembra 2015. godine. U tom pismu on je naznačen kao deo grupe (zajedno sa Andrejom Vučićem i Zoranom Koraćem) koja na neki način reketira firme po Srbiji koje bi želele da se bave nekim poslom. U trenutku objavljivanja informacija iz pisma postojala je indicija da je TO došlo iz firme Kontinental vind, koja u Srbiji planira da gradi vetroparkove, pa je ta informacija prekrivena SNS saopštenjem i Vučićevom reakcijom da je sve to delo bosanskog kokusa u američkom kongresu.

Međutim, Vučić se po povratku obrušio posredno na Kontinental vind, a cirkus je dobio na značaju kada se saznalo da je bivša direktorka Lidija Udovički, sestra ministarke u Vladi Srbije Kori Udovički, kao i da je sadašnja direktorka te firme Ana Brnabić, kandidat za vođu Vučićević „diliveri junita“. Novu dimenziju priči dala je „afera Prisluškivanje“ od srede 30. septembra ove godine, kada je predsednik DS-a Bojan Pajtić potvrdio pisanje portala Teleprompter, koji je objavio transkript prisluškivanog razgovora Pajtića i Lidije Udovički u kome je Petrović prozvan za reketiranje.

Petrović je na ovo odmah reagovao, odmah demantovao, ali je činjenica da je postojao spor između EMS-a i Kontinental vinda, jer je kompanija prvo dobila dozvolu da gradi trafo-stanicu i objekat za prenos struje koje bi trebalo da prave vetrogeneratori (vetrenjače), pa izgubila kada se EMS pobunio. Prema jednoj verziji, EMS je tražio da kompanija njima plati izgradnju tih „postrojenja“, a američka kompanija je želela da sama zida pa da docnije te objekte prepusti na upravljanje EMS-u.

Iz toga je sledio zaključak da je Petrović tražio reket i da je to način na koji on upravlja biznisom u Srbiji.

U međuvremenu, svi su demantovali da se to dogodilo, Ana Brnabić je postala službenica Vlade Srbije, a sam Kontinental vind je osnovao novu firmu za izgradnju vetroparkova zajedno sa ogrankom Mubadale iz UAE, koja se zove Tesla vind.

Tako je govorila Ana Brnabić

U junu 2013. godine, na jednom od mnogobrojnih skupova o obnovljivim izvorima energije u Beogradu, Ana Brnabić, (tadašnja) direktorka CWE (Kontinetal vinda) i uvažena članica SEWA (Srpskog udruženja za energiju vetra), govorila je o projektima svoje kompanije u Srbiji, a posebno o vetro-parku Čibuk 1, kod Kovina, koji bi trebalo da ima snagu elektrane od 145 megavata.

Brnabićeva je tada izrazila nadu da će ovaj prvi vetro-park u Srbiji početi da se gradi do kraja te godine (2013), „što zavisi od toga da li će banke biti zadovoljne ugovorom o otkupu električne energije, koji Ministarstvo energetike Srbije usvoji izmenama Zakona o energetici i sekundarnom legislativom koja se tiče priključenja elektrana“. Kasnije će se ispostaviti da su spomenute banke IFC (praktično finansijska agencija MMF-a), OPIC (praktično finansijska agencija vlade SAD) i EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj).

Godinu dana kasnije, na jednom sličnom skupu u Beogradu, ona je uoči donošenja izmena Zakona o energetici (avgust 2014) indirektno kritikovala projektovanu cenu struje iz vetro-parkova u Nacrtu novog zakona (navodno 93 evra po megavatčasu), tvrdeći da je ukupan trošak termoelektrana na lignit zapravo duplo veći od tadašnje cene od oko 61 evra po megavatčasu, koja je bila baza cene u maloprodaji.

Na novinarsku primedbu da je možda cena struje iz vetro-parkova ipak suviše skupa za strujom samodovoljnu Srbiju, kao i na pitanje ne bi li Kontinental vind mogao da izgradi vetro-park u Banatu (ulaganje od oko 280 miliona evra), a da tu struju izvozi u članice Evropske unije (Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku, u kojima je cena struje već bila dvostruko i trostruko veća od one u Srbiji i veća od cene koja se pripremala CWE-u), a koje su, kao i Srbija, daleko od projektovanog cilja EU da struja iz obnovljivih izvora u strukturi ukupne potrošnje do 2020. godine dostigne 27 odsto (Španija i Danska su preskočile 20 odsto, Nemačka je na deset odsto, a ostale zemlje su daleko niže) – Brnabićeva je odgovorila dosta nervozno i razočarano. Čak je rekla da je neverovatno da i novinari navodno liberalne orijentacije i iz nezavisnih listova ne razumeju potrebu Srbije da se uključi u svetski i evropski trend diverzifikacije proizvodnje elektroenergije.

D. Boarov
foto: fonet