Protočni bojler ljudskih prava

Beogradski centar za ljudska prava osnovao je 1995. godine pokojni profesor Vojin Dimitrijević sa nekoliko kolega sa Pravnog fakulteta. To je bio sam početak razvoja civilnog društva uopšte, a pogotovo kad je o ljudskim pravima reč. Profesor Vojin Dimitrijević je u Centru okupio ljude raznih profila, i odatle je sve počelo: „To je bilo specifično vreme vladavine Slobodana Miloševića, a Centar je bio ne samo glas razuma već i jedna od prvih organizacija koja je pojam ljudskih prava dovela u žižu javnosti“, kaže za „Vreme“ Sonja Tošković, izvršna direktorka Beogradskog centra za ljudska prava, koja je na toj poziciji od januara ove godine.

„VREME„: Beogradski centar za ljudska prava bio je poznat po Izveštajima o stanju ljudskih prava; da li možete da podsetite naše čitaoce na to vreme?

SONJA TOŠKOVIĆ: Beogradski centar za ljudska prava je zahvaljujući profesoru Dimitrijeviću prepoznao značaj mehanizama koji postoje, pre svega mehanizama UN. Stručnjaci Centra su sastavljali takozvane alternativne izveštaje o stanju ljudskih prava u Srbiji i slali ih Komitetu UN. Sećamo se šta se sve dešavalo u tadašnjoj Jugoslaviji, a Centar je prvi skrenuo pažnju međunarodne zajednice na to. To je bilo vreme brutalnog kršenja ljudskih prava, pre svega građanskih i političkih. Centar je od početka spoznao važnost pisanih tragova o stanju ljudskih prava, te se od 1995. godine do danas sastavljaju godišnji izveštaji o stanju prava iz svih oblasti, koja su dostupna javnosti kao relevantan izvor. Izveštaj koriste institucije EU, Saveta Evrope, istraživači, UN… To je opšti godišnji presek stanja ljudskih prava u Srbiji, prate se mediji, zakonodavni okviri, implementacija zakona, ukazuje se na međunarodno pravo. Pored alternativnih izveštaja, Centar je bio prvi koji je pokrenuo različite programe obuka o ljudskim pravima i međunarodnim konvencijama. Veliki broj sudija, advokata, tužilaca i profesora kaže da i dan-danas ponekad koriste naše publikacije.

Škola ljudskih prava je takođe ono po čemu je Centar poznat.

Škole ljudskih prava slobodno mogu da nazovem brendom Centra, osnovane u cilju unapređenja kapaciteta i znanja. U njima se profilišu budući borci za ljudska prava, koji kasnije ostaju u civilnom sektoru ili odlaze u međunarodni, ali ostaju umreženi. Škola nije strogo pravnička, bavi se i kulturom ljudskih prava i istorijom jer je okupljala pravnike, filozofe, istoričare, psihologe…

Da li je moguće uvođenje predmeta Ljudska prava u sistem Beogradskog univerziteta, ili bar na Pravnom fakultetu?

Vojin Dimitrijević je bio profesor Međunarodnog javnog prava, ali je u vreme Miloševićevog režima proteran sa Pravnog fakulteta. Međunarodna ljudska prava su sredinom dvehiljaditih kao izborni predmet uvedena na katedri za međunarodna prava, što sam i ja učila kao student. Međutim, žar za ljudskim pravima pronalazila sam u okviru drugih predmeta i na tematskim Pravnim klinikama za diskriminaciju, za azile i migracije i druge teme. Tako su se te teme približile studentima koji nisu bili upućeni u rad udruženja građana. Pravni fakultet BU se, prema mom mišljenju, nedovoljno bavi ljudskim pravima za razliku od Univerziteta „Union“. Vojin Dimitrijević je ostavio veliki trag i pretvorio Beogradski centar za ljudska prava u instituciju. Uvek je govorio da je centar „protočni bojler“ u kojem su mnogi učili i odrastali.

U kom pravcu će se Beogradski centar za ljudska prava razvijati u perspektivi?

Civilni sektor je uopšteno govoreći, pa tako i Centar, prilično projektno uslovljen, oslanjamo se na donatore. Centar je u jednom trenutku počeo dosta da se bavi azilima i migracijama, što primarno nije naša uloga jer je naša organizacija šira i raznovrsnija. To je bitan program koji radimo od 2012. godine i imamo sjajan tim. Ono na čemu treba da radimo jeste da zainteresujemo donatore za druge teme koje su jako važne za ovo društvo. Predstoji nam usmeravanje Centra po prioritetima i donošenje teških odluka jer imamo cilj i misiju. Lakše je reći nego sprovesti, jer ako nemate institucionalnu podršku i stabilne izvore finansiranja, ne možete da sprovodite politiku onako kako bi trebalo. Moramo da se bavimo temama kao što su politička i građanska prava, socijalna i ekonomska prava, jer mislim da je to rak rana ovog društva. Centar mora da nađe način da bude glasniji i da pronađe način za saradnju sa državnim institucijama u toj oblasti. Imamo programe koji se bave kulturom ljudskih prava i na to sam veoma ponosna i zahvalna koleginici koja radi na tome, kroz razne radionice, forum teatar i uključivanje mladih ljudi. Centar je u dosadašnjem radu pomagao otvaranje kancelarija za ljudska prava u Srbiji i danas su to samostalne kancelarije, a sa druge strane, umreženi smo sa ostalim civilnim organizacijama na lokalu kojima pružamo uslugu obuke kako da pišu izveštaje i slično.

Kakvu saradnju imate sa državnim organima i institucijama?

Saradnja sa državom je u izvesnim sektorima ozbiljno unapređena, na primer u oblasti migracija i azila, jer smo prepoznati kao partneri kod državnih organa koji se takođe bave ovom temom. Mi pokrivamo i druga fundamentalna ljudska prava: pravo na privatnost, pravo na ustavne reforme i reforme sudstva, ali sa Ministarstvom pravde nemamo uspešnu saradnju. S druge strane, tu su neki novi ljudi u ministarstvima koji nemaju potpunu informaciju o Centru ili neće da je imaju, pa mi opet moramo da dokazujemo da nismo nikakvo zlo. Sarađujemo sa Kancelarijom za saradnju sa civilnim sektorom i Kancelarijom za ljudska i manjinska prava, Odborom, prisutni smo i u parlamentu. Saradnja ide na bolje, ali nas mlađe koji dolazimo čeka mnogo posla jer boljitka nema bez obostranog interesa. Uključeni smo i u poglavlja 23 i 24 i to je dobra platforma za saradnju i otvoreni razgovor, ali od njih zavisi koliko ćemo biti uključeni u javne politike.

Koliko ste uključeni u rad zakonodavnih tela?

Bili smo uključeni u razne radne grupe koje se tiču ljudskih prava, i neki naši komentari i zaključci ušli su u zakonske tekstove. Pozvani smo na javna slušanja i taj proces je dosta unapređen u odnosu na Miloševićevo vreme. Mi smo 2012. godine ušli u program azila i migracija i prepoznati smo kao partneri, budući da su kapaciteti države bili tanki. Ali, iskreno, tanki su i u drugim oblastima, pa im nismo partneri. Mislim da su razumevanje i tolerancija sa naše strane ka njima takođe važni. Na primer, centri za socijalni imaju problema, Ministarstvo rada nema dovoljno resursa… To nije opravdanje za ozbiljne propuste, kad su ugroženi životi.

Šta su prioriteti Centra u narednom periodu?

Imamo projekte i timove koji se nekad dodiruju i horizontalno i vertikalno, a nekad rade samostalno. Moja ideja je da pokušam da programski uredim sve te projekte i da unutar programa napravimo timove. Civilno društvo nema strogo formalnu strukturu i to može da bude mana. Beogradski centar za ljudska prava je danas narastao u ozbiljnu organizaciju koji ima više od 20 zaposlenih i neophodna je struktura da bi svima bilo lakše. Imamo programe koji će do kraja godine biti definisani, a to su: azil i migracije, prava lica lišena slobode, fundamentalna prava (pravo na privatnost, ravnopravnost polova i drugi), programi za mlade koji se bave kulturom ljudskim prava, i škole ljudskih prava i izveštaji o stanju ljudskih prava. Ovi programi se dugi niz godina sprovode u Centru i imamo ozbiljan ljudski kapacitet. Međutim, pitanje je kad bismo nas dve sele za tri godine da li bi isti programi bili u toku. To je ono što pokušavam da uradim jer ako smo izgradili ozbiljne timove, moramo da nađemo načina da oni opstanu. Kad je reč o fundamentalnim pravima, treba naći način da Centar nastavi sa radom. Sarađujemo i sa UN mehanizmima za ljudska prava jer se bavimo alternativnim izveštavanjem o ljudskim prava, političkim, ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, a nastavićemo da se bavimo praćenjem izvršenja preporuka koje su upućene državi. Jedna od mojih vizija je da još više radimo sa mladima na nivou osnovne i srednje škole, imamo mini školice za ljudska prava u Srbiji.

Kako biste opisali položaj civilnog sektora u Srbiji?

Čini mi se da se prostor za ozbiljno delovanje civilnog društva smanjuje i to me plaši. Velike organizacije su u teškim finansijskim problemima jer nemaju donacije i ne zna se da li će opstati. Organizacije koje su vrlo glasne u domenu državne politike doživljavaju pretnje.

Skoro je bila situacija sa Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku, obijanje stanova, pretnje koje su ostavljane na kolima, kolege iz CINS-a su takođe doživljavale pretnje. Brine me što od toga da li će se država okrenuti ka evropskim integracijama ili ka Rusiji zavisi i civilno društvo u Srbiji. Imate primer Mađarske koja je članica EU, tamo se dešava strašan scenario u odnosu na civilno društvo. Orban je doneo zakon kojim se ljudi proganjaju, pritvaraju, preti im se krivičnim delima. Imate Tursku, gde je stanje civilnog društva u jezivom stanju. Ako se poredimo sa Turskom i Mađarskom, u boljem smo položaju, ali moramo da budemo oprezni. To što je danas bolje u odnosu na te dve zemlje, ne znači da će biti i sutra. U zavisnosti od toga šta radite i kako saopštavate informacije, zavisi kakav će vam biti položaj. To je izazov za nekog ko treba da pravi dugoročne planove, jer to zavisi od državne politike i od tema kojima ćemo se baviti.