Zakonski regulisanje lobiranja u Srbiji nije više stvar želje grupe entuzijasta koji se godinama za to bore (Društvo lobista Srbije) niti dobre volje zakonodavca. Od pre izvesnog vremena, tačnije od izmene akcionog plana za pregovore o Poglavlju 23. iz juna ove godine, donošenje propisa kojim bi se ova važna oblast konačno regulisala je izvesna, i to u prilično kratkom roku, do drugog kvartala sledeće godine, po kalendaru koji je usaglašen sa EU.
U samom akcionom planu usvajanje ovog zakona okarakterisano je kao „ključno u borbi protiv ekonomskog i političkog podmićivanja“.
O velikom antikorupcijskom potencijalu pomenutog zakona dosta se govorilo i očigledno će se još više govoriti u narednom periodu.
Trgovina uticajem bila je i biće nusprodukt politike i ne može se suzbiti samo njenom inkriminacijom u Krivičnom zakoniku. Dok pravila uticanja na donosioce odluka ne budu ozvaničena i transparentna, savetnika i „savetnika“ koji mogu da završe „sa vlastima“ od lokalnog do premijerskog nivoa će biti, i na jednog uhapšenog „savetnika“ imaćemo trojicu novih u „poslu“.
Lobiranje je u svetu regulisano na različite načine, gde su naravno SAD sa opšteprihvaćenim i zakonski detaljno uređenim lobiranjem „poseban slučaj“.
U Evropi postoji razlika između „starih“ i „novih“ članica EU u pristupu lobiranju. Takozvane „stare članice“ EU tj. zemlje Zapadne Evrope usvojile su još 60-ih godina prošlog veka kroz praksu osnovne principe lobiranja i kod njih je ova oblast uređena pravilnicima i uredbama, dok nove članice EU, kod kojih je pojam lobiranja nov, nastoje da posebnim zakonima podignu svest o obaveznosti pravila lobiranja i obezbede da se akteri pridržavaju tih pravila.
U Srbiji nacrt zakona o lobiranju postoji već nekoliko godina i njegovo usvajanje je više puta skidano sa dnevnog reda, zbog čestih predizbornih kampanja, a možda i zbog negativne percepcije lobiranja u većem delu javnosti. Zakon spada u sveobuhvatne, i sve informacije o lobističkim aktivnostima daje na uvid javnosti. Određeno je ko može biti lobista i pod kojim uslovima, postoje licence, komora, etički kodeks… Po tipologiji, ovo je zakon „stroge regulacije“ i sreće se u istočnoevropskim zemljama i novim članicama EU.
Drugi predlog za delotvoran zakonski okvir bila bi izmena zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, gde se u osnovnim crtama definiše lobiranje i formira registar lobista koji bi Agencija vodila, i kojoj bi lobisti podnosili izveštaje. Ovakav zakon ima npr. Slovenija i dobio je dosta priznanja kao najefikasniji u borbi protiv korupcije. Primedbe na ovaj zakon stižu upravo od slovenačkih lobista, koji smatraju da je mnoštvo izuzetaka od obaveze prijavljivanja obesmislilo registar i pripremaju novi predlog zakona.
U svakom slučaju, zakonsko uređenje lobističke profesije donosi višestruke koristi: suzbija korupciju, legalizuje i dekriminalizuje jednu značajnu profesiju. Lobiranje često pomaže da donosioci odluka glasnije i jasnije čuju mišljenje i potrebe birača, vrlo često upravo marginalnih društvenih grupa.
Srbija je kao država trpela veliku štetu zbog nedovoljnog ili pak pogrešnog lobiranja. Stanovnici Srbije toga su bolno svesni i prepoznaju značaj ove profesije – bolje nego drugi evropski narodi – konstatovao je i Boris Cizelj, profesor i diplomata sa dugogodišnjim iskustvom lobiranja u Briselu. Izazovi koji nas čekaju u pregovaračkom procesu koji je tek otvoren su ogromni. Da bi Brisel dočekao srpske lobiste, prvo treba da ih stvorimo u Beogradu.
* Autor je predsednik Društva lobista Srbije
