Tekući protesti – vođeni načelima demokratije, solidarnosti i empatije, sa izraženim oslobodilačkim potencijalom – jasno su uzdrmali preovlađujuću autoritarnost u svim segmentima društva. Zbog toga je i pad podrške smrtnoj kazni bio očekivan. Najnovije istraživanje javnog mnjenja, sprovedeno u maju ove godine, pokazuje upravo da je podrška smrtnoj kazni opala za deset procentnih poena, dok je za isti procenat porastao broj građana koji joj se protive
Stav prema smrtnoj kazni je pouzdan pokazatelj autoritarnosti, kako pojedinaca tako i društvenih grupa, pa i čitavih društava. Autoritarne ličnosti snažno podržavaju smrtnu kaznu, a javno mnjenje u autoritarnim društvima je za nju u visokom procentu. U ovom pogledu, Srbija predstavlja školski primer. U doba manje ili više demokratskih vlada koje su formirane od 2002. do 2012, javno mnjenje o opravdanosti smrtne kazne bilo je uglavnom ravnomerno raspodeljeno, pa bi jedne godine u većini bili abolicionisti, a već sledeće retencionisti. Ali, otkako je instalirana izrazito nedemokratska i ekstremno autoritarna vlast Srpske napredne stranke, podrška smrtnoj kazni je u stalnom porastu. Ovo dobro ilustruju sledeći grafikoni.
DEMAGOŠKI PORIVI AUTORITARNIH LIDERA
Srbija nije usamljena među zemljama, naročito onim istočnoevropskim koje su posle pada Berlinskog zida, a zarad ulaska u Savet Evrope, ukidale smrtnu kaznu uprkos većinski retencionističkom javnom mnjenju. To je učinila Srbija, mada sa zakašnjenjem od jedne decenije, 2002. godine (Paradoksalno, te godine je javno mnjenje u Srbiji bilo podeljeno pola-pola protiv smrtne kazne i za nju, ali političari toga nisu bili svesni). U nekima od tih zemalja su s vremenom, sa jačanjem “suverenizma” i desnice uopšte, političari na vlasti počeli da javno pominju mogućnost ponovnog uvođenja smrtne kazne, ali su nailazili na otpor i cenzuru unutar evropskih integracija. To su, na primer, činili Vladimir Mečjar (1998), Leh Kačinjski (2006) i Viktor Orban (2015).
Posle posebno jezivih zločina skoro svuda, pa i u abolicionističkim državama, čuju se zahtevi da se uvede smrtna kazna. Ali, u demokratskim zemljama takve zahteve nikada ne postavljaju političari, naročito ne oni koji su na vlasti i ne javno. Sasvim suprotno, u autoritarnim društvima političari kao da jedva čekaju priliku da se oglase i zakukaju što smrtne kazne nema. Takvi demagoški porivi autoritarnih lidera u Srbiji podstiču i učvršćuju retencionističke stavove u javnom mnjenju i čine da smrtna kazna izgleda kao neko večito i nerešivo pitanje, kao neka vrsta usuda. Poređenja radi, u Sloveniji i Hrvatskoj, koje su smrtnu kaznu ukinule pre više od trideset godina, senzacionalni zločini ne izazivaju lavinu zahteva da se ona ponovo uvede: to pitanje je rešeno i zatvoreno, naizgled jednom za svagda. Nijedan slovenački niti hrvatski političar nikada nije javno predložio uvođenje smrtne kazne. Ali, u Srbiji se to radi rutinski, takoreći svake godine.
MEŠTAR DEMAGOGIJE O SMRTNOJ KAZNI
To rutinski rade i srpski ministri pravde, među kojima je šnjur odnela Maja Popović, koja je ministrovala u naprednjačkoj vladi od 2020. do 2025, kada se vratila u svoju matičnu Bezbednosno-informativnu agenciju. Ona ni 2021. godine nije bila sasvim sigurna postoji li ili ne smrtna kazna u Srbiji. Gostujući u Jutarnjem programu na Televiziji Hepi, izjavila je da bi osumnjičeni u istrazi protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića mogli biti osuđeni na smrtnu kaznu. A kada ju je zgranuta voditeljka upitala da li je to zaista moguće, potvrdila je rečima: “Po zakonu je moguće”. Na to je voditeljka izustila samo jedno, dirljivo iskreno “Au!”. Tek kasnije u emisiji, valjda pobuđena voditeljkinom reakcijom, ministarka se ispravila i rekla kako nije mislila na smrtnu kaznu nego na doživotnu robiju.
Rutinski priziva smrtnu kaznu i veliki meštar demagogije Aleksandar Vučić. Posle masovnih zločina u jednoj beogradskoj osnovnoj školi i u selima Dubona i Malo Orašje 2023. godine, ali i u drugim prilikama, on je držao dramske monologe o duševnom bolu koji trpi jer zločinci – “monstrumi” – ne mogu da budu osuđeni na smrt. Njegove moralne dileme su, kaže, posebno teške i zato što je on dugo bio protivnik smrtne kazne: Srpska radikalna stranka, iz koje je potekao, imala je u svom programu zahtev da smrtna kazna bude ukinuta, a njegov dugogodišnji mentor Vojislav Šešelj sebe često opisuje kao “istaknutog abolicionistu”. Ipak, Vučić je nekoliko puta predlagao srpskoj Vladi da “mi lepo vratimo smrtnu kaznu”, ali ga je jednom premijerka Ana Brnabić “tri dana ubeđivala” da to “valjda ne može po nekim tim mnogo pametnim konvencijama”. Zato je rezignirano zaključio: “I ja sam nekada bio protiv smrtne kazne. [Dramska pauza. Uzdasi.] Gorko se kajem što sam imao takav politički stav” (kurziv dodat). Već sledeće godine, povodom ubistva dvogodišnje devojčice kod Bora, Vučić je opet “zamolio Vladu Srbije da razmotri sa Savetom Evrope i svima drugima da li je moguće da ponovo bude uvedena smrtna kazna, a da ne pretrpimo posledice pravne i političke, da ne budemo kažnjeni zbog toga” (Vučić, naravno, vrlo dobro zna da tako nešto prosto-naprosto nije moguće).
POTKOPANA AUTORITARNOST I POSLEDICE
Kada se sve ovo ima u vidu, jasno je zašto je u Srbiji podrška smrtnoj kazni neumitno rasla, kao što pokazuju gornji grafikoni. Ali, pad nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici 1. novembra prošle godine, odnosno studentski i građanski protesti koji su usledili, izazvali su tektonske poremećaje u odnosima moći u srpskom društvu. Kao što je neko lepo rekao: “Strah je promenio stranu”. Tekući protesti imaju znatan oslobodilački potencijal i rukovode se načelima demokratije, solidarnosti i empatije. Oni su sasvim izvesno potkopali preovlađujuću autoritarnost u svim segmentima društvenog života. Zato bi trebalo očekivati i opadanje podrške smrtnoj kazni.
Da bi se proverila ova hipoteza, u maju je sprovedena još jedna anketa javnog mnjenja, po istoj metodologiji kao i prethodne, gore prikazane. Rezultati potvrđuju hipotezu: podrška smrtnoj kazni je opala za deset procentnih poena, a za isto toliko je porastao broj njenih protivnika. Nažalost, ne raspolažemo podacima za 2023. i 2024. godinu, pa ne možemo da isključimo mogućnost da je do promene došlo i pre pada nadstrešnice, ali ne vidimo kako bi se to teorijski moglo objasniti. Zato promenu pripisujemo tom događaju, koji je, pored neposrednih tragičnih posledica, doneo i neke veoma potrebne i poželjne promene u srpskom društvu. Ostaje nam da vidimo da li će i kakvih promena još biti.
Kako sada izgleda krivulja javnog mnjenja u Srbiji od 2007. godine do danas (bez podataka za 2023–2024) pokazuje grafikon broj 3.
Egzit je počeo kao glas pobune, a izgleda da se njime i završava. Festival koji je rođen iz studentskih protesta 2000. godine, ove godine će simbolično zatvoriti svoje kapije zauvek – upravo zbog podrške studentima
Ko i kada sme da nosi fantomku? Kada i zašto policija ćuti, a kada bije? Ko im naređuje, odnosno čija je odgovornost za scene kojima prisustvujemo? Napadaju li građane kriminalci u uniformama? Ko je ko među partijskom policijom? Kako je SNS promenio krvnu sliku policije?
Predsednik Srbije misli da su pobunjeni građani u stanju da nekog nagovore da ode i da se ubije. Manje bi zabrinulo da laže, odnosno, da ne veruje u ono što je rekao. Jer, ako zaista veruje da je ovo moguće, onda je on političar spreman da nekom svom da kantu benzina i upaljač pod izgovorom da to treba Srbiji
Za proteklih sedam meseci stavljena je tačka na tradicionalno začikavanje Užičana i Čačana ovekovečeno u spajanju nekadašnjih registarskih oznaka TU (Titovo Užice) i ČA (Čačak) u TUČA
Slučaj privedenog studenta Lazara Klačara pokazao je da su studenti i građani, čak i pored miroljubive situacije u Kragujevcu, spremni da reaguju na jedan poziv nekog od njih. I to zajedništvo se vidi na svakom koraku
Protesti u Srbiji ne nameću više pitanja „da li“ i „ako”, oni su postali sistemski događaji. Trpeljivost u društvu preokrenula se u nezajažljivu potrebu za normalnošću, za pravnom državom
Aleksandar Vučić više nije u stanju da povrati ravnotežu u pobunjenom društvu. To se najbolje vidi u ravni govora: nijedno njegovo baljezganje više ne prolazi
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
