Protesti s razlogom

Taman tu negde kada se završavao protest Vojnog sindikata Srbije i Policijskog sindikata Srbije ispred zgrade Vlade, koji je počeo 11. februara u podne, unutar zgrade Vlade, ministar unutrašnjih poslova doktor Stefanović spremao se da održi svoju konferenciju za štampu. Razlog? „Da predstavimo rezultate MUP-a, jer ne želim da dozvolim da bilo ko nipodaštava rezultate rada hiljada ljudi, koji danonoćno brinu u o bezbednosti Srbije“, objasnio je dr Stefanović odmah na početku. I onda je nastavio: u 2016. je napravljen najmanji broj krivičnih dela u poslednjih 25 godina, mnogo je veći broj njihovog rasvetljavanja, zaplenjeno četiri tone droge („najbolji rezultat u poslednjih osam ili deset godina“), nekad se kralo 20 automobila dnevno, „a danas se krade više od tri puta manje“, i sve u tom stilu.

Dok je ministar nabrajao sva ova dostignuća, demonstranti, među kojima se uz pomenuta dva nalazilo još nekoliko sindikata, ali i Inicijativa „Ne (da)vimo Beograd“ i Centar za zaštitu korisnika bankarskih usluga (CHF), uputili su se ka Narodnoj skupštini, a potom i prema javnom servisu. Nedelju dana ranije, Vojni i Policijski sindikat Srbije uputili su otvoreno pismo Draganu Bujoševiću, generalnom direktoru RTS-a, da ga podsete na Zakon o javnom medijskom servisu i da zahtevaju da im omogući duel sa predstavnicima vlasti.

Da li će do njega doći, još uvek ne znamo (mada pretpostavljamo), ali RTS je u udarnoj informativnoj emisiji tog dana obezbedio prilog od 30-ak sekundi sa protesta (pritom, pogrešno potpisavši predsednika Vojnog sindikata Novicu Antića). No, ovaj prilog je, u najboljem maniru naprednjačke ere, „poklopljen“ sa skoro dva minuta zgražavanja doktora Stefanovića, koji se, hineći zabrinutost i zbunjenost, upitao „gde su bili ti ljudi kad je Darko Šarić bio glavni investitor“, dodajući uobičajene uvrede za „Ne da(vi)mo Beograd“ i po ko zna koji put zloupotrebljavajući poziciju na kojoj se milošću Aleksandra Vučića našao: „To je čist politički protest. Pogledajte ko je tu sve bio prisutan, od DOS-ovskih političara, predstavnika različitih političkih organizacija, nekih koje finansira Soroš, najgorih političkih organizacija koje ne vode interes o svojoj zemlji, kao što je ovaj ‘Ne da(vi)mo Beograd’…“ Našlo se i 15-ak sekundi i za prilog o „kontramitingu“, koji je, kao i Stefanovićeva konferencija, organizovan da bi se skrenula medijska pažnja, a opet po naprednjačkom modelu: na saopštenje – kontrasaopštenje (ili dva), na protest – kontraprotest i konferencija, a mediji će već to znati da ponderišu…

Uglavnom, u oba sindikata su se žalili da im je protest bio sabotiran, da su auto-prevoznici iz raznih gradova Srbije, sa kojima je bilo dogovoreno da prevezu građane na protest, pozivani na informativne razgovore, pa ih je puštalo tek u 12, kad je protest već počinjao… Vladimir Pavićević, potpredsednik Policijskog sindikata Srbije, za „Vreme“ parafrazira reči policijskog načelstva iz Bora: „Postoje dva moguća načina da policajac ostane bez službe. Prvi je da izvrši neko krivično delo, a drugi je da u subotu ne bude u Boru.“

Na protestu, Novica Antić je upozorio da je finansijska situacija u vojsci neizdrživa, zbog čega je 2016. Vojsku Srbije napustilo skoro 2000 ljudi. „To govori u kakvom stanju se danas nalazi Vojska Srbije, ugrožena je operativna sposobnost, bez mogućnosti da se ona popravi. Iz vojske odlaze sredstva kako bi se punili džepovi tajkunima i ljudima koji su se udružili da izvlače novac od vojske, a oni koji pokušaju da ukažu na to, proglašavaju se neprijateljima“, rekao je Antić.

Na sličnom fonu bio je i predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović: „Kome smetaju policija i vojska? Zbog čega pravite političku policiju i vojsku? Vratite policiju i vojsku narodu.“ On je optužio vlast „da manipuliše čitavim narodom u Srbiji“, kada je reč o ovim protestima. „Medijski spinovi su nešto čime se oni bave pet godina, a ko god ukaže na realno stanje u Srbiji, proglašava se za izdajnika“, rekao je Mijailović, i dodao da će, ukoliko ne pristanu na razgovore sa sindikatima vojske i policije, predstavnici Vlade snositi punu odgovornost za stanje na ulicama Beograda.

KORAK UNAZAD: Kao i u prethodna tri protestna skupa (počevši od novembra 2016), osnovni zahtevi sindikalaca bili su da se poboljša težak položaj zaposlenih u vojsci i policiji – Vojni sindikat traži da se poveća osnovica za platu na 35.000 dinara, a Policijski sindikat traži da Aleksandar Vučić ispuni obećanje i da im isplati jednokratnu pomoć od 20.000 dinara. No, od prvog protesta pa do danas, kao na traci ređaju se događaji koji ukazuju na sve lošije stanje i u policiji, i u vojsci i u državi generalno: ne samo materijalno, već pre svega bezbednosno – ma šta govorile brojke i statistika doktora Nebojše Stefanovića. A ako izuzmemo državni vrh, u centru tih događaja su se nekako našla dva čoveka: Aleksandar Stanković i Nenad Vučković.

Iako prema svemu što znamo pokojni Aleksandar Stanković nije bio državni službenik, sve što se događalo nakon njegovog „izlaska“ u javnost u aprilu 2016. nekako govori suprotno. Podsetimo, tada je Stanković, inače još 2013. pravosnažno osuđen na skoro šest godina zatvora za trgovinu drogom, učestvovao u incidentu u kome je divljački prebijeno obezbeđenje generalnog direktora FK Partizan Miloša Vazure. Da je Stanković imao poseban državni tretman govori i podatak da mu je sud 12 puta odlagao kaznu zatvora. Nakon prebijanja obezbeđenja, i nakon što je Stanković pušten da se brani sa slobode, Aleksandar je Vučić lično ustao u njegovu zaštitu: „Jedini je pušten onaj koji nikoga nije pipnuo. Jel’ treba da ga ubijemo što nikoga nije pipnuo? Taj jedan nije nikoga pipnuo, šta želite od nas, da pratimo i da se naši organi, policija, tužilaštvo i pravosudni organi ponašaju u skladu sa novinarskim željama?“, rekao je Vučić, uz već ustaljeno ignorisanje činjenica koje mu ne odgovaraju – a to je da je Stanković bio vođa Veljku Belivuku i Darku Ristiću koji su tukli obezbeđenje – i uz dalju zabrinutost zašto se, eto, niko ne interesuje ko je 2001. ubio policijskog službenika Momira Gavrilovića.

Posebnost Aleksandra Stankovića se ogledala i posle njegovog ubistva u oktobru 2016, i to u reakciji državnog vrha. Nekom neupućenom, ko ne zna da Aleksandar Stanković nije bio državni službenik, moglo je izgledati da su Nebojša Stefanović i Aleksandar Vučić na njegovo ubistvo reagovali kao da je ubijen neko „njihov“. Stefanović je sazvao konferenciju na kojoj je najavio rat protiv mafije, a Vučić se javio iz Niša, gde je vlada „gostovala“, rekavši da će „svi koji misle da ubijaju po Srbiji osetiti žestoku pesnicu države, a monstrumi koji su ubijali po našoj zemlji će to dobro zapamtiti – tu bandu mafijašku počistićemo ma koliko teško i rizično bilo“.

Nakon Stankovićevog ubistva, najpre su fudbaleri, a potom i košarkaši Partizana na svojim utakmicama nosili majice sa Stankovićevim likom. Prema rečima premijera Vučića: „Svako ima svoj izbor, ako hoćete da nosite majicu s nečijim likom – nosite, ako nećete – nemojte“, uz ponovno mućenje vode: „Zašto me ne pitate kad neko viče ‘Vučiću, pederu’? (…) Ko je i iz koje države došao s kalašnjikovima u Beograd i delio pravdu? A vi mi donesite majicu na kojoj piše ‘volim Tadića i Radulovića’, i neću je obući, nema šanse.“ Otkud ovakva reakcija vrha države nakon ubistva jednog osuđenog trgovca drogom i jednog od vođa navijača FK Partizan – za sada ostaje nepoznato.

No, uprkos ovakvoj najavi ministra policije (ili baš zbog nje?), ubistva po Srbiji, poglavito u Beogradu i Novom Sadu, postala su sve češća i bezobzirnija. Gotovo da nije prošla nedelja od ubistva Stankovića u kojoj neko nije ubijen usred bela dana – bilo da je izrešetan, bilo da su mu kola dignuta u vazduh. Ovom uličnom nivou dešavanja odgovarala su haotična zbivanja u kojima je učestvovala vlast, a možda ih i kreirala, ali je neizostavno i neprestano njima maltretirala javnost: navodni pokušaj atentata na premijera, nađeno oružje u Jajincima, 97 bezbednosno interesantnih lica u jajinačkom okolišu (prema ministru Vulinu, 97 ubica), krađa velike količine oružja i municije iz skladišta Garnizona Beograd… Tu negde, u novembru 2016, Vojni sindikat Srbije organizuje prvi od dosadašnja četiri protesta, i tako dolazimo i do druge „posebne“ osobe, Nenada Vučkovića, koji jeste državni službenik, i koji na volšeban način spaja policiju i vojsku.

SPREGA VOJSKA–POLICIJA–KRIMINAL: Vojni sindikat tada, u novembru 2016, obaveštava načelnika Generalštaba generala Ljubišu Dikovića da su tokom 2016. Aleksandar Stanković i Veljko Belivuk nezakonito ulazili u kasarnu u Pančevu i od vojske dobijali oružje i municiju da tamo vežbaju gađanje u vojnoj streljani. Zajedno sa Stankovićem i Belivukom, na gađanje dolazi i Nenad Vučković, nekada pripadnik vojske, a danas visoki oficir Žandarmerije i – navijač Partizana. Ujedno, u emisiji na televiziji N1, Novica Antić saopštava da je sa pomenutom trojkom na gađanje dolazio i jedan član Vlade. Nakon ubistva Stankovića, mediji su objavili slike Vučkovića, Stankovića i Belivuka, zagrljenih na tribinama, a ministru Stefanoviću nije smetalo prijateljstvo pripadnika Žandarmerije i čoveka pravosnažno osuđenog za trgovinu drogom: „Nenad Vučković jeste pripadnik Žandarmerije. Ne znam da je vođa navijača, znam da je navijač Partizana, ali ne mislim da je krivično delo biti navijač ili vođa navijača. On je došao u policiju iz redova vojske, dakle, pretpostavljam da su sve bezbednosne procene kada je on prelazio bile takve da nije ukazivalo na bilo kakvo izvršenje krivičnog dela.“

Vojni sindikat je ove informacije u javnost izneo početkom februara. Sindikat se u jednom od nedavnih saopštenja upitao: da li vojska krije kriminalce?

Na isto pitanje, Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije, kaže za „Vreme“: „Krije. Oni da su hteli bilo šta da urade, uradili bi to još u novembru, kad smo mi to rekli generalu Dikoviću – da ti ljudi ulaze u tu kasarnu, i da su čak bili gosti na jednoj proslavi koju je ta jedinica organizovala. Ništa nije urađeno, i zato smo došli u ovu situaciju, da mora da se obavesti javnost. Na kraju, zbog toga smo podneli i krivičnu prijavu, jer je Vučković zahvaljujući prisnim odnosima sa brigadnim generalom te jedinice ulazio u kasarnu i uvodio ljude, a komandant im je neovlašćeno i nezakonito dao da koriste oružje i municiju vojske. Postoji pravilo o vojnoj disciplini, koje kaže da nadležni starešina u određenom roku – ranije je bilo tri dana, sada je to malo duže, ali ne više od sedam dana – mora da prijavi kad sazna da je njegov potčinjeni učinio povredu vojne discipline. Onog trenutka kada smo generalu Dikoviću u novembru rekli za to, on je bio dužan da taj postupak pokrene u roku od tih pet, šest dana, i da danas, u februaru, već imamo lice koje je procesuirano pred vojnodisciplinskim sudom. A on to nije uradio, znači da je i on u neku ruku zloupotrebio svoj položaj da bi prikrio tako nešto. I sad imamo ovo stanje da oni sprovode istragu dok tužilaštvo još ništa nije naložilo, da se tamo brišu snimci i uništavaju dokazi“, kaže Antić.

Ministarstvo odbrane je povodom ovog saopštenja Vojnog sindikata o streljani, ali i o falsifikovanju službenih evidencija od strane istog brigadnog generala i njegovog potčinjenog, potpukovnika, „podsetilo na proceduru podnošenja disciplinskih i krivičnih prijava“ i postavilo „opravdano pitanje zašto se do sada ćutalo o navodnim zloupotrebama“.

Na pitanje kako je neko kao Vučković uopšte mogao da bude zaposlen u vojsci, Antić kaže: „To su pokrivali ljudi koji su zaduženi za bezbednost te jedinice, ispred vojne policije i službi bezbednosti. Svaka jedinica ima ‘bezbednjaka’, koji je za takve stvari dužan da piše izveštaje, koji su strogo poverljivi i dostavljaju se po njegovoj liniji rada ‘gore’. Tada se takvi ljudi jednostavno udalje iz tih jedinica. Bila je misaona imenica da jedan takav čovek može da radi u takvoj jedinici, mi smo takve ljude uvek čistili iz vojske. Ali, ovakvo stanje je u poslednje tri, četiri godine“, zaključuje Antić.

NEZADOVOLJSTVO U POLICIJI: Prema rečima Vladimira Pavićevića, potpredsednika Policijskog sindikata Srbije, Nenad Vučković je paradigma Srbije. „Postoje video-snimci tog čoveka, gde se nalazi na tribinama sa takozvanim navijačima, u prisustvu Aleksandra Stankovića, koji je likvidiran u klasičnoj sačekuši. Pored njega je i Veljko Belivuk, sad osumnjičen za krivično delo ubistva, i to zagrljeni, u društvu, gde zajedno navijaju. Šta nam to govori? Da su oni u nekoj, najblaže rečeno, prijateljskoj vezi, a to pokazuju i čitulje u novinama koje su posle objavljene. Onda imamo situaciju da ministarstvo takvog čoveka kod nas zapošljava u MUP. Prema našim saznanjima iz sindikata, on je zaposlen tokom prošle godine, preuzimanjem iz vojske. Prijem u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova iziskuje bezbednosnu proveru, koja će podrazumevati osuđivanost, uvid u sve naše evidencije, dakle, da li neko ima operativne informacije, da li je kažnjavan, da li je u prekršajima sa elementima nasilja… Dakle, moramo proveriti sve da bi čovek došao ‘čist’. Da je takav čovek dat običnom policajcu u rad, nikada ne bi dobio saglasnost za nošenje vatrenog oružja, niti za rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova. I tu sad dolazimo do one priče da li je policija kompromitovana? Pa jeste, ali da li je od profesionalaca ili od šefa, koji je rekao da je to zarad viših ciljeva? Dakle, bitno je da se pravi razlika u kompromitovanju. Ja s vama mogu u potpunosti da se složim kao građanin – policija jeste kompromitovana. Ali se postavlja pitanje: od koga? Od profesionalnog dela policije svakako nije! Jer ti profesionalci će da izvrše svaki zadatak koji se stavi pred njih, na savestan i odgovoran način. Da se pitanje Savamale dâ bilo kom policijskom službeniku, inspektoru bilo koje stanice, da ga pustite da zakonski radi i ako ne otkrije celo krivično delo, sa izvršiocima i materijalnim dokazima za sedam dana, tog inspektora treba izbaciti iz službe jer je nesposoban. Pobogu, to je centar grada, pokriven kamerama, došao je bager, pa nisu oni biciklima došli, pa sakrili bicikle“, kaže Pavićević.

Na pitanje o brojkama koje ministar dr Stefanović često iznosi u javnost i koje, po njemu, govore da je bezbednost građana sve veća, a stopa kriminala sve manja, Pavićević kaže: „Nažalost, Ministarstvo unutrašnjih poslova, a izgleda i cela vlada, žive u imaginarnom svetu statistike. Žive u brojevima, a ne u realnosti. To što sad nalazimo komparativnim primerima kada je bio manji broj ubistava, a kada veći, to su stvari kojima se bave statističari i analitičari. Bezbednost je subjektivan osećaj, kada čovek zna da li je siguran ili nije. To je kao borba protiv korupcije – ove godine je uhapšeno toliko-i-toliko iz sudstva, zdravstva, policije, a onda dođemo u poziciju da imamo dva relevantna istraživanja, zvanična i nezvanična, koja kažu da korupcija nije nikad bila veća nego danas. E, to vam je lažni prikaz stvarnosti. I inače, vlada apsolutno nezadovoljstvo policijskih službenika i zaposlenih u Ministarstvu. Ako sadašnja vlast ima više od jedan odsto poverenja u našem Ministarstvu, ja sam spreman sutra ujutru da podnesem ostavku. Evo na osnovu kojih parametara to govorim: na osnovu peticije koju smo sprovodili u toku 2015. godine, gde se 21.054 zaposlenih javno deklarisalo protiv akta koji su doneli ministar i, mi smatramo, njegov sindikat, Nezavisni sindikat policije. U policiji radi oko 45 hiljada ljudi. Permanentno odsutnih je 20 odsto, što znači da je od 35-36 hiljada zaposlenih, peticiju protiv ministrovih dela, odnosno protiv ministra, smelo da potpiše 21 hiljada ljudi. A koliko njih je htelo, a nije smelo?“