Protest pod konac

Medijski potpuno nezapaženo, kako od onih režimskih tako i od slobodnih, prošao je u subotu protest ratnih veterana, održan nekoliko sati pre onog „1 od 5 miliona“, koji je danima posle bio i biće eksploatisan, a koji je i te kako propraćen, i kamerama i izveštajima, čak i Pinkovim, koji to redovno bojkotuje, ali ovog puta im se „potrefilo“ (mada je snimak tuđi, nije njihov), da Boško Obradović kopljem zastave pokušava razbiti staklo na ulaznim vratima Skupštine Srbije.

Ratne veterane, koji skoro 70 dana protestuju u Pionirskom parku, preko puta Skupštine i dijagonalno od Novog dvora, gde je kabinet predsednika Srbije, ta činjenica mnogo boli – okupi se 1500 njihovih saboraca i naprave miran protest, bez ijednog incidenta, uz samo povremeno blokiranje jedne saobraćajne trake dok su išli u protestnu šetnju, i to nije vest vredna pomena, pa se pitaju da li možda zato jer je sve organizovano da građani ne osete posledice blokade saobraćaja zbog njihovog protesta, pa to za medije nije zanimljivo. Pod centralnim šatorom u Pionirskom parku koji im je i trpezarija i glavna spavaonica, sve uređeno kao vojnički logor, bivak. Takva je i disciplina. Okolo je još nekoliko manjih šatora, za slučaj da im pristignu saborci da se pridruže u protestu.

foto: marija janković

Zašto reč „disciplina“ dominira? Zato što nigde nema nijednog bačenog opuška ni papirića, sve je u savršenom redu, od poda ispod šatora prekrivenog najlonom, koji se redovno čisti i od najmanjih trunki blata, do sveg „provijanta“ složenog pod konac i jasno preciziranih i određenih obaveza.

Sve je besprekorno čisto, vodi se računa da se uklone i ostaci blata koje neko sa sobom unese gazeći preko zemljanog tla Pionirskog parka koji vodi do njihovog bivaka. Doneli su i neke palete, kako učesnici protesta i oni koji ih posećuju (a ima ih svakodnevno) ne bi gazili po tom blatu.

I još jedna, praktično najvažnija stvar – alkohol je strogo zabranjen, čak i u primisli. Kako objašnjavaju, samo bi im još falilo da ih neko, po šablonu iz devedesetih, prikaže kao pijane dobrovoljce, četnike iz filmova Veljka Bulajića.

Unutar šatora, klupe, stolovi i deo odvojen za spavanje – u ponedeljak po podne su čistili šporet „smederevac“, polovni, stari, koji su dobili na poklon i služi im za kuvanje i grejanje. Od „smederevca“ preko pola šatora horizontalno razvučeni čunkovi, kako bi i odvod dima služio za grejanje. Agregat koji su dobili na poklon, crkao im, morali su da ga pošalju na servis, a drugi nemaju. Da se nelegalno priključe na obližnje stubove javne rasvete – ne pada im na pamet, jer sebe smatraju lojalnim građanima države Srbije koji ne krše zakon i ne traže u protestu ništa više nego malo dostojanstva, da ih država prepozna kao ljude koji su ginuli za nju, ranjavani ili ostajali bez delova tela.

VOJNIČKA DISCIPLINA

Svakog jutra u 08:00 imaju postrojavanje, u stavu mirno isprate podizanje zastave Srbije na improvizovani jarbol. Uveče u 19:30 zastava se spušta, uz ritualno sklapanje i njeno ljubljenje, da bi je dežurni odneo i ostavio. I onda ostaju, neki pričaju o svakodnevnim stvarima, neki igraju šah, treći uveseljavaju ratnim dogodovštinama, onim anegdotskog tipa, o borbama i onom što su proživeli nema ni reči – toga im je ranije bilo preko glave. I, to je zanimljiva stvar – kad čovek zabasa negde u kafanu u unutrašnjosti Srbije, uvek se nađe lokalna ekipa koja se hvali svojim učešćem u ratu i natječu se u tome ko je više „ustaša“, „balija“ ili „šiptara“ pobio. U Pionirskom parku, o tome se ne priča, kao ni o politici. Ne dozvoljavaju da ih poseti nijedan političar, niti neko iz nevladinih organizacija ili sindikata bliskih bilo vlasti, bilo opoziciji. Izuzetak su ljudi poput penzionisanog generala Božidara Delića, koji jeste uslovno rečeno političar jer je poslanik Srpske radikalne stranke, ali je njihov ratni komandant 549. motorizovane brigade iz Prizrena. Učesnici protesta su uglavnom bili pripadnici 549, 125. i 37. motorizovane brigade tadašnje Vojske Jugoslavije, koje su imale dejstva na Kosovu i odigrale ključnu ulogu u slamanju napada iz Albanije i u obračunu sa OVK u unutrašnjosti Kosova.

Svoja imena ne žele više da izgovaraju – ne što ih je strah, nego što smatraju da je to uzaludno. „Pre 60 i nešto dana dolazili su mediji, predstavljali smo se, obrazlagali svoje zahteve – i šta se desilo – ništa. Tako da nam je sad sve besmisleno, ali odustati nećemo. Vreme nas poslužilo, još se nismo ni smrzli kako treba“, kaže jedan od njih, bivši borac na Košarama. On objašnjava da su, kad su kao rezervisti stizali na Košare, samo u prslucima, začuđeno gledali pripadnika tadašnje 72. specijalne brigade, koji su došli po njih, u punoj zimskoj opremi. „Onda nas kamioni odvezu gore, dokle se može, i shvatiš da je sneg veći nego što si ti visok. Nosio sam snajper 12,7 mm ‘crna strela’, u jednom trenutku sam propao u sneg i on mi je poslužio kao prečka koja me je zadržala“, priča jedan od njih, visok otprilike 190 centimetara. Potom je usledilo ukopavanje u sneg, pravljenje „vučjih jama“ da bi se zaštitili od te prve hladne noći i privikli. „Ovo sad u parku, pa bilo samo pet noći gde je temperatura bila oko nule ili malo ispod. Dečja igra“, kaže on.

Jedan od razgovorljivijih, koji napolju puši, objašnjava da je suština što Ministarstvo odbrane ima svoja privilegovana, lojalna, takozvana boračka udruženja, koja „aminuju“ sve zakonske predloge, a zauzvrat iz budžeta Ministarstva odbrane dobijaju sredstva za svoj rad. „Pogledaj ko je ove godine dobio pozivnice za Dan veterana, koji se slavi početkom decembra, pogledaj snimke i biće ti sve jasno“, ukazao je on.

PTSP I ŽIVOT BEZ RUKE I NOGE

Taj bivši borac 125. brigade kao primer nebrige države prema veteranima navodi problem posttraumatskog stresnog poremećaja, jer svuda u svetu, u skladu sa medicinskim nalazima, trajanje tog stresa nije vremenski ograničeno, dok je u Srbiji oročeno na pet godina. „I posle pet godina, nema više prava na to, a onda kad se neko ubije ili napravi nešto drugo, mediji bruje o tome“, ilustrovao je on.

Veterani kao dobar primer navode Hrvatsku, koja je zakonski dobro regulisala prava svojih branitelja i njihove povlastice. Deca branitelja imaju, na primer, prednost pri dobijanju smeštaja u studentskom domu – možda naizgled sitna privilegija, ali za nas iz unutrašnjosti Srbije vrlo krupna. Jer, slanje deteta na studije u Beograd roditelje košta poprilično, pogotovo plaćanje stana. Zašto ne bi mogli i na taj način da se oduže njihovim roditeljima, pita jedan od boraca.

Borci su ogorčeni i zbog toga što ih pojedini političari ili nevladine organizacije nazivaju „ludacima sa ratišta“ i zločincima, jer svuda u svetu ljudi poštuju svoje ratnike, samo je to u Srbiji drugačije. Kao ono što ih posebno boli, veterani navode to što, na primer, ulici na Novom Beogradu daju ime „Heroja sa Košara“, a ne brinu o onima koji su tamo pokazali herojstvo i odbranili državu – „misle da će heroji sa Košara moći da žive od asfalta i naziva, ako se po njima dâ ime nekom trgu ili ulici“.

Posebna priča na koju su ogorčeni bila je (sad su to ukinuli) da čovek koji je ostao bez ruke ili noge i stekao pravo na invalidsku nadoknadu mora da na svakih šest meseci ili godinu dana donosi potvrdu lekarske komisije da je i dalje invalid, tj. da mu u međuvremenu nije izrastao taj deo tela. Prošle godine su ukinuli trajna rešenja svim invalidima i izdali nova, po kojima imaju manju osnovicu, bez ikakvog opravdanog razloga. „Pogotovo što znamo da se u protekle dve godine svi funkcioneri hvale kako u budžetu postoji suficit. Možda je to sitno nepoštovanje, ali je nepoštovanje. Ako nešto stoji u zakonu, onda treba to da prima, a resorno ministarstvo neće uopšte da se potrudi da napravi te pravilnike i uredbe“, kaže jedan invalid koji je ostao bez noge u borbama na granici sa Albanijom.

Ono što ih boli je nedostatak podrške učesnika ratova iz Beograda, kojih na papiru ima mnogo, ali kad treba doći na protest, onda se ne pojave. Čast izuzecima, dodaju, neki su tu maltene svakodnevno da ih obiđu. Najvažniji zadatak sada im je kako tablama stiropora obložiti krov šatora, da bi se zaštitili od hladnoće kad temperature padnu ispod nule.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.