Prosjački štap i urušavanje standarda

Vlada Aleksandra Vučića traje formalno godinu dana, ali u stvari ona postoji oko tri godine, pošto je Aleksandar Vučić i kao prvi potpredsednik vlade (PPV), obrazovane 2012, bio znatno moćniji od tadašnjeg predsednika vlade, odnosno sadašnjeg prvog potpredsednika vlade Ivice Dačića (njemu se ono ponosito PPV uopšte ne prišiva, čudnih li novinara).

U tom smislu nema nikakve razlike između Žarka Obradovića (ko se još seća Tomislava Jovanovića, koji je ministrovao između Obradovića i Verbića?), ministra prosvete u vladi PPV-a Aleksandra Vučića, i Srđana Verbića, ministra prosvete u vladi predsednika vlade Aleksandra Vučića.

Oni se za svoj posao ni pitali nisu; njima je „prosveta“ poslednja rupa na svirali, baš kao što je i Ivanu Tasovcu ta čudna reč „kultura“ (najbolje je obe ove reči stavljati pod znake navoda sve dotle dok dotične ministre ni ne zanima na šta se odnose). Reč je o tipu ličnosti koji uživa da se zove ministrom; a šta će ministar uraditi, to je već pitanje koje niko nipošto ne treba postavljati, jer odgovor neće ni dobiti, pa će se bez potrebe razočarati.

Otuda je smešno govoriti o pravcu reformi ili najvećem uspehu nakon tri ili godine dana trajanja vlade, jer niti ima ikakvoga pravca niti ima ikakvoga uspeha; osim, naravno, ako ministar Verbić i vlada Srbije ne smatraju svojim uspehom činjenicu da nastavnicima srednjih i osnovnih škola, darujući im prosjački štap, sistematski urušavaju i ono malo standarda i ugleda što dosad uživahu.

No, valja postaviti neka pitanja, bila ona i retorskog karaktera. Primerice, zašto se neko prihvata obavljanja ministarske dužnosti, ako zna da će u datom resoru samo suze liti (krv i znoj ovde ne spadaju)? Ključno je pitanje da li ministar svoj resor smatra ključnim i da li može odbraniti svoje mišljenje, pod uslovom da ga ima, pred premijerom da prosveta i nauka zaslužuju prioritetan tretman.

Čovek se može opkladiti da ministar Verbić (Žarka Obradovića i Tomislava Jovanovića možemo ovom prilikom poštedeti, ali veći deo onoga što je ovde rečeno o Srđanu Verbiću mutatis mutandis važi i za njih) sopstveni resor smatra ključnim, ali da uopšte nije tražio da se poveća najniži procenat izdvajanja iz BDP-a za nauku u Evropi.

Može biti da ministar Verbić sebe smatra genijalnim, pa misli da će i sa ovim procentom BDP-a uspeti da valjano podmiri potrebe sirote nauke i sirotih naučnika u sirotoj Srbiji, ali dosadašnje ministrovo delanje ne uliva ni najmanji optimizam.

Kada je prosveta u pitanju, štrajk nastavnika osnovnih i srednjih škola počeo je u novembru 2014. godine, a u jednom broju škola traje i dan-danas. Nastavnici su dobijali redovno plate do 19. februara 2015, kada je vlada odlučila da dodatno smanji već, njenim prethodnim odlukama, za deset procenata umanjene plate onima koji se usled tog smanjenja i nalaze u štrajku.

Plata za februar 2015. je dodatno umanjena na osnovu dopisa iz Ministarstva prosvete i nauke, a posredstvom diskrecione odluke direktora škola. Ova diskreciona odluka znači da je direktorima ostavljeno da na osnovu ćeifa odluče u kojem će procentu umanjiti zaradu prosvetnim radnicima u štrajku.

Tako je nekim štrajkačima zarada bila smanjena 33, nekima 17, a nekima pet procenata, zavisno od procene pojedinih direktora. (Uzgred, gde je otišao taj novac, jer u plate se nije mogao sliti? Treba li to pitati ministra ili direktore?) U martu su nastavnici u štrajku obustavili nastavu tokom dva dana, držeći ostalim danima nastavu u skraćenom obimu.

Pa ipak, kako su poručili iz Ministarstva prosvete i nauke, neće biti smanjenja zarada štrajkačima za mart (sva sreća pa se pravila logike u Ministarstvu poštuju). Prema tome, Ministarstvo je najverovatnije pokušalo da zastraši štrajkače pretnjom o smanjenju zarada, ako se drznu da nastave štrajk, što je kako se čini urodilo plodom, jer je većinu nateralo da od štrajka odustane.

Nije tu u pitanju, drugim rečima, poštovanje zakona, već egzistencijalno zastrašivanje poniženih i uvređenih prosvetara. Odjedared se ispostavlja da ministar Verbić, na prvi pogled izgubljen u svemiru, i nije tako mutav kao što izgleda. Čovek ume da preti onima ispod sebe, ali ne ume da ispostavi zahteve onima iznad sebe.

U društvenim naukama (o kojima ministar ima u najboljem slučaju rudimentarna znanja, što i nije tako crno ako se okružio saradnicima koji nemaju tako teške hendikepe, ali se o tome, nažalost, ne radi), takva se ličnost naziva autoritarnom, pošto se bespogovorno povija i uvija pred autoritetom iznad nje, a bez pardona gazi i lomi sve one ispod nje.

Srđan Verbić se izvanredno uklapa u gore pomenuti opis. Povija se pred predsednikom vlade (srbijanskim kardinalom kapitalizma Vučićem) i MMF-om (globalnim kapitalističkim apostolatom), a gazi prosvetare (njihovo je carstvo nebesko pošto se u zemaljskom nemaju čemu nadati) čije bi interese tobože trebalo da zastupa.

Ministar nam ne kaže da li smatra da je prevashodni cilj prosvete obuka (niz „edukacija“) beslovesne radne snage za snalaženje na tržištu rada ili je to radije obrazovanje čovečne i zrele ličnosti koja će biti sposobna da sama odluči šta će raditi u životu bez obzira na ćudi tržišta.

Naime, svestrano obrazovana ličnost će i tržište gledati tek kao sredstvo a nikako ne kao cilj, ali to vladajućim neoliberalima nikako ne ulazi u glavu.

Šta tek reći na ministrove javno izrečene reči da se neće baviti stranačkim postavljenjima direktora osnovnih i srednjih škola? A čime će se, nesrećnik, baviti ako time neće? Zar to nije rak-rana osnovnog i srednjeg obrazovanja? Zar stranke upravo postavljenjima svojih direktora već decenijama ne ubijaju školstvo baš kao i sve ostalo u ovoj nesrećnoj zemlji? Zar nije najpreči zadatak ministra da ovom zlu stane na put?

No, šta tek odgovoriti na njegove tvrdnje da nije zadužen da bilo šta progovori o plagijatima doktorata njegovih kolega u vladi ili dr Siniše Maloga, beogradskoga gradonačelnika? Ličnost od integriteta s takvima niti može sedeti u istoj vladi niti može davati, makar i prećutnu, podršku megalomanskim političkim projektima poput „Beograda na vodi“.

Da li je ministar Verbić ikada čuo za reč „ostavka“? Možda u fizici takva reč ne postoji, ali u politici ona spasava integritet ličnosti, ako ovaj postoji.

Zaista, džabe što je pisac ovih redaka čuo o Srđanu Verbiću sve najbolje od zajedničkih poznanika i prijatelja iz Petnice, jer to što je neko stručnjak u svojoj naučnoj oblasti ne znači da je stručan i za politiku. Na nesreću, ministarska je funkcija par excellence politička, a onaj koji kao ministar deluje poput slona u staklarskoj radnji nije najbolji izbor za takvu funkciju, upravo zbog zakona fizike (ali i politike).

Svako ko hoće ozbiljno da upravlja razvojem prosvete i nauke u cilju pravilnog usmeravanja i ubrzavanja društvenog razvoja mora da bude ne samo naučnik ili profesor, već i političar. Naime, samo političar, koji je uz to profesor i naučnik, može drugog političara – trenutno svemoćnog Aleksandra Vučića (danas svemoćan, sutra već nemoćan) – ubediti da prosveta i nauka zaslužuju prioritet, ukoliko Srbija namerava da umakne sa periferije svetskog kapitalističkog sistema.

U protivnom, Srđan Verbić će, baš kao i njegovi prethodnici, ostati tužan primer ambicioznog čoveka koji nije imao pojma šta je politika i u šta se upustio kada je u nju ušao. Na nesreću, moguće je da fizičar Verbić i saradnici nisu ni svesni da su u politiku kročili, ali to bi tek potvrđivalo ono o čemu je u ovom tekstu reč.

U međuvremenu će nastavnici i đaci trpeti posledice političke nestručnosti još više no dosad, a društvo će sistematski nazadovati uprkos premijerovoj opsednutosti projekcijama i procentima rasta bruto društvenog proizvoda.