Tromesečna analiza sadržaja informativne emisije „Telefakt“, koja se svakoga dana tri puta emituje na programu BK Televizije, pokazuje da Bogoljub Karić, njegova braća, njegova stranka Pokret snaga Srbije i funkcioneri te stranke, imaju permanentu javnu promociju koja ih, u javnom životu, čini privilegovanim u odnosu na sve ostale partije, lidere i javne ličnosti.
U Evropi su, a i širom sveta gde god je demokratija napredovala, stvarana pravila ponašanja među kojima je na prvom mestu nedopustivost ili jasna zabrana političkog reklamiranja, promocije stranaka i njihovih prominentnih pojedinaca u periodima izvan predizbornih kampanja. Takođe se kao međunarodni standard iskristalisao stav da političke partije ili njihovi lideri ne mogu biti vlasnici elektronskih medija.
Ova pravila se poštuju čak i kada nisu striktno regulisana zakonima, a u jednom broju zemalja ona su deo pravne regulative. Programski pravilnik Nezavisne televizijske komisije (ITC) Velike Britanije predviđa obavezu ovog tela da „učini sve što je u njegovoj moći kako bi se isključivali stavovi i mišljenja vlasnika licence o kontroverznim pitanjima“. U francuskom Zakonu o slobodi komunikacije zabranjeni su svi reklamni programi političkog karaktera, sem, razume se, u periodima kada se proglase izbori i zvanično počne predizborna kampanja.
Jedno od pitanja naše političke stvarnosti, koje se može nazvati kontroverznim, jer bilo je različitih mišljenja i stavova, bila je primena Uredbe Vlade Srbije, krajem januara, o uvođenju takozvane carine na robu koja je prelazila administrativnu liniju između uže Srbije i Kosova. Razumljiv protest Srba iz Pokrajine danima je na BK TV korišćen za saopštavanje stavova Bogoljuba Karića i njegove stranke o ovom pitanju. Svaki ovakav prilog ponavljao je više puta naziv stranke, uz obavezan dodatak: Pokret snaga Srbije – Bogoljub Karić. Na ekranu se u tim slučajevima pojavljivao znak i ime stranke, na način kako se to čini u predizbornim periodima. U informativnom segmentu od oko četiri minuta Bogoljub Karić se prepričava ili lično govori dva i po minuta („Telefakt“, 3. februar, ponoć). Predsednik PSS-a i vlasnik BK Televizije najavljuje da će njegov „Pokret biti prinuđen da formira poslanički klub“, a pošto je poznato da on to ne može jer nema dovoljno poslanika, to mu služi kao šlagvort da nastavi priču o poslanicima koji „ne žele više da budu marionete u rukama pojedinih lidera“ i da njihovo okupljanje u poslanički klub PSS-a „ne bi bilo kupovina poslanika“. Ljudi sa Kosova i Metohije sa ekrana BK TV hvale Karića i PSS jer oni „najviše čine za Kosovo“. U ovoj ulozi se tih dana posebno nalazio izvesni Bojan Jakovljević, predsednik Udruženja privatnika sa Kosova. U večernjem „Telefaktu“ oglasila se i Jovanka Babić iz Odbora za pravosuđe i zakonodavstvo PSS-a, podrškom sopstvenoj partiji koja traži ukidanje vladine uredbe. U „Telefaktu“ od 5. februara, pored priče o južnoj pokrajini i stavovima PSS-a, objavljuje se i izveštaj o poseti Opštinskoj organizaciji PSS-a u Zrenjaninu, a predavanje drži dr Tihomir Simić, potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine. Za Simića se ovoga puta ne kaže da je on i član glavnog i izvršnog odbora Pokreta snaga Srbije, ali to će gledalac videti u istoimenoj emisiji 13. februara. Inače Simić je, u posmatranom periodu, uz Bogoljuba Karića, Dragomira Karića i Borisa Stajkovca, najčešće viđena ličnost u informativnim emisijama BK TV-a.
Svaka prilika se koristi da na ekran dođe neka informacija o stranci PSS i njenim rukovodiocima. Delegacija stranke, u okviru akcije Pomoć maloj privredi, posećuje privatnu firmu Graneks u Bogatiću („Telefakt“, 12. februar), a sutradan Dragomir Karić i Tihomir Simić obilaze Porečje u Vučju. Izveštaj o poseti završava se sekvencom tipičnom za političke promocije – snimak sa tribine na kojoj govori Dragomir Karić, posle čega on i Simić dele članske karte PSS-a novim članovima leskovačkog kraja. Na klasičnu stranačku promociju liči i gostovanje Dragomira Karića, zamenika predsednika stranke, u „Telefaktu“ 27. februara. U emisiji 22. februara Bogoljub Karić kaže da ima dovoljno poslanika da sruši Vladu Srbije, a nešto kasnije sledi izveštaj o poseti delegacije PSS-a Strazburu. Izveštaj sadrži i konstataciju da se tamo, u Strazburu, Bogoljub Karić i stranka PSS doživljavaju kao vodeća snaga Srbije.
Boris Stajkovac, predsednik stranačkog Odbora za socijalna pitanja, u ime stranke brine o ljudima sa Kosova; deli transformatore, posećuje Prištinu (5. februar), govori o tome da država treba da pomogne Srbima na Kosovu (9. februar), daje izjavu povodom protesta radnika „Župe“ iz Kruševca (16. februar). Emisije „Telefakt“ „obogaćene“ su i informacijama o Karić fondaciji, Univerzitetu BK, Fakultetu za trgovinu i bankarstvo „Janićije i Danica Karić“, kao i izveštajem sa ruske večeri u klubu „Jelena“ u kome se opet vidi jedan od braće Karić (27. mart). Eklatantan primer partijske promocije na BK TV-u bilo je praćenje Konvencije mladih PSS-a. Uz beskrajnu amatersku predstavu omladinaca koji su poput repera početnika dizali čas jednu, čas drugu ruku, čas obe, pa onda upirali prstom, akcentujući delove napisanih referata, na ekranu su se mogli čuti direktni pozivi: „glasajte za nas“ uz obilje isticanja stranačkih simbola. Baš kao da su izbori.
Imati uz stranku i razgranat biznis i svoju televiziju, to je velika prednost u odnosu na sve druge političke konkurente. Ta se prednost očituje i u istraživanjima koja obilato prezentuje BK televizija. PSS na trećem mestu iza SRS-a i DS-a, a Karić iza Tadića i Nikolića (3. februar). PSS najveće iznenađenje (3. mart). Karića kao premijera vidi 27,4 odsto građana, a PSS je trenutno na drugom mestu iza DS-a (18. mart). Na kraju je, po nekim istraživanjima, Bogoljub Karič najviđeniji čovek za narednog predsednika Vlade. Niko se ne bavi time koliko takvim rezultatima doprinosi permanentna promocija na sopstvenoj televiziji.
Zakon o radiodifuziji Srbije ne dopušta da politička stranka, organizacija ili koalicija može imati dozvolu za emitovanje programa (član 42.) i zabranjuje reklamiranje političkih organizacija van predizborne kampanje (član 106.) Ova pitanja su u delokrugu rada Saveta Republičke radiodifuzne agencije i očekuje se da se on njima pozabavi. Ipak, neshvatljivo je koliko u javnosti nema reakcija na pojavu koja se nikako ne uklapa u civilizovano političko ponašanje i koja je u Evropi nezamisliva, čak i onda kada su time drugi politički akteri dovedeni u drastično neravnopravan položaj. Spoj politike, kapitala i vlasništva nad medijima berluskonijevskog tipa, upravo je ono što se u demokratskom svetu kritikuje i nikako ne sugerira kao prihvatljiv model.