U poslednjih pet godina trgovina ljudima je pomerena na marginu, odnosno ono što je nekada bila društvena norma sada se izgleda i tretira kao ozbiljno krivično delo. Razgovori koje su istraživači "Vremena" obavili u regionu sa onima koji su zaduženi da se bore protiv trgovine ljudima i pruže zaštitu žrtvama pokazuju da problem i dalje postoji i dobro je što to niko ne poriče. Policija je u najvećem broju slučajeva uspela da svoje pripadnike odvoji od ovog posla u kom su oni ranije bili vrsta zaštite trafikerima koji su im to plaćali ili u novcu ili su im podvodili devojke koje su tretirane kao roba. Aktivnost nije obustavljena, kao ni druge grane organizovanog kriminala, ali je bar nazvana pravim imenom i postavljena u ispravan kontekst
Pet godina pošto je počela priča o trgovini ljudima kao organizovanom kriminalu i dve godine nakon formulisanja krivičnog dela istog imena, u Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu izrečena je protekle nedelje prva presuda četvoročlanoj grupi koju je predvodio Mladen Dalmacija, trenutno u bekstvu. Dokazano je da je on, inače građanin Bosne i Hercegovine, organizovao grupu koja je prebacivala devojke iz Ukrajine u cilju seksualne eksploatacije. Njegovi pomoćnici, bračni par Dudić – Tatjana i Vladimir, i Dragan Andrijašević (iz Srbije), vrbovali su devojke u Ukrajini, prebacivali ih do stana u Beogradu (Pere Segedinca 20) i kasnije dalje na Zapad. Tetjana, poreklom Ukrajinka, obećavala je devojkama poslove u Nemačkoj koji bi trebalo da im donesu 700 evra mesečno. Bračni par Dudić trebalo je da za svaku devojku dobije po 1600 evra.
Na suđenju su prikazana svedočenja žrtava i snimljeni razgovori optuženih koji pokazuju mehanizme kojima se služe trafikeri. Ono što se ranije znalo na osnovu svedočenja žrtava u skloništima sada je potkrepljeno prisluškivanim razgovorima članova kriminalne grupe. Proces je okončan u rekordnom roku – tokom jedne nedelje. Sudsko veće, kojim je predsedavala sudija Radmila Dragičević-Dičić, osudio je Dalmaciju na osam godina zatvora, Dudića na šest, njegovu suprugu na četiri i Andrijaševića na tri godine zatvora. Naravno, ova presuda trebalo bi da bude potvrđena na Vrhovnom sudu i potrebno je – pronaći Mladena Dalmaciju.
U poslednjih pet godina trgovina ljudima je pomerena na marginu, odnosno ono što je nekada bila društvena norma sada se izgleda i tretira kao ozbiljno krivično delo. Razgovori koje su istraživači „Vremena“ obavili u regionu sa onima koji su zaduženi da se bore protiv trgovine ljudima i pruže zaštitu žrtvama pokazuju da problem i dalje postoji i dobro je što to niko ne poriče. Policija je u najvećem broju slučajeva uspela da svoje pripadnike odvoji od ovog posla u kom su oni ranije bili vrsta zaštite trafikerima koji su im to plaćali ili u novcu ili su im podvodili devojke koje su tretirane kao roba. Aktivnost nije obustavljena, kao ni druge grane organizovanog kriminala, ali je bar nazvana pravim imenom i postavljena u ispravan kontekst. Angažman „državnih organa“ u sprečavanju trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi naterala je kriminalce da pronalaze nove kanale i puteve. Devojke su povučene iz noćnih barova i prebačene u privatne stanove i kuće. I danas je jednim pozivom moguće obezbediti sebi mesto u nekom od „kućnih bordela“ u Beogradu, na primer. Nisu sve devojke koje „rade“ na takvim mestima žrtve trgovine ljudima, ali ona su po pravilu paravan iza koga se krije trgovina ljudima. Policija je pred većim izazovom i predstoji joj mnogo teži posao da otkrije mesta na kojima se kriju žrtve i preseče kanale kojima se služe organizatori trgovine ljudima.
Sve države regiona učinile su ponešto u cilju veće sigurnosti za žrtve trgovine ljudima, ali još uvek nema sistematskih rešenja. Prema instrukcijama iz EU-a, države su obavezne da donesu preciznu strategiju borbe protiv trgovine i krijumčarenja ljudi i obezbeđivanja zaštite žrtava. Nevolja je u tome što ne postoje ni kapaciteti ni mogućnost za primenu ovakvih strategija. Države nemaju načina da organizuju i održavaju stalan sistem oporavka i resocijalizacije žrtava, pa su one, po isteku programa koje im obezbeđuju međunarodne organizacije, često ponovo na meti trgovaca ljudima. Postupanje sa žrtvama velik je i komplikovan problem jer u skloništa dolaze osobe narušenog zdravlja, različitog obrazovnog nivoa i iz različitih sredina i zemalja. Da bi jedno sklonište radilo na pravi način, potrebno je da u njemu bude stručnjaka iz raznih oblasti. Za sada to nije slučaj i posao je prepušten entuzijazmu nevladinih organizacija. One mogu nešto da učine, ali suštinski odgovor mora da dođe iz državnih struktura. Kada je reč o „domaćim“ žrtvama, tu nastaje i problem njihovog povratka u zajednicu. „Sve su to prostitutke“, čest je stav u društvu. Ljudi kao da i dalje nemaju sposobnost empatije i ne mogu da shvate kako je neko bio primoran da „prodaje svoje telo“ bilo u bordelima u Srbiji ili na „štajgi“ u Trevizu ili Padovi. Devojke su bile namamljene da krenu od kuće zagledane u lepšu sliku sveta koju im nude trafikeri, a kada shvate da od toga neće biti ništa, već je kasno i one su primorane da se bave prostitucijom jer ne mogu da pobegnu. Dokumenta su im oteta, u sredinama u kojima „rade“ nemaju nikakav status i bukvalno postaju robinje u vlasništvu organizatora trafikinga. „Gazde“ im obično kažu da im duguju novac „uložen“ u njihov dolazak, a kada se devojka „istroši“ prodaju je dalje. One koje uspeju da pobegnu ili da ih policija privede u nekoj raciji nemaju mnogo izbora ukoliko u društvu ne postoje mehanizmi koji bi im omogućili da se vrate normalnom životu. One koje pristanu da svedoče u postupcima protiv trafikera često se nalaze na udaru kriminalaca koji nisu „pali“. Ako se stav društva ne menja, ovakve osobe nemaju nikakvu šansu.
Ko je na udaru? Većina dosadašnjih slučajeva pokazuje da žrtve trgovine ljudima dolaze sa društvene margine. Kada veći deo društva dospe na socijalnu marginu, problem izgleda nerešiv. Roditelji prodaju decu da bi preživeli ili ih teraju da prosjače, devojke privučene oglasima o dobrom poslu na Zapadu kreću na put sanjajući lakši, bolji i bogatiji život. Sirotinja sa Bliskog istoka i iz Azije kreće put Zapada da bi pobegla od rata i često bude regrutovana za potrebe terorista.
Sve to se dešava svakodnevno. Prvi nivo rešenja je priznanje da problem postoji i sprečavanje da u tom poslu učestvuju državni službenici. Dalje rešavanje problema više je segment ukupnog razvoja društva nego same borbe protiv organizovanog kriminala.
Istraživači: Svetlana Vasović–Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić („Vreme„, Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić
Realizaciju projekta „Organizovani kriminal na Balkanu“ pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa „Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji“ koji implementira Medija centar.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
