Očekuje se pretežno sunčano „Vreme“, ali će u prvoj polovini perioda biti više oblačnosti s povremenim udarima i zapadnog i istočnog vetra. Sinoptičke karte pokazuju da će najteže biti u prvoj desetini perioda za koji se izriče prognoza
Čitalac je, verovatno, već iz podnaslova teksta shvatio da neću da pišem o onome što je bilo. Ima onih koji to bolje opisuju od mene.
Ana Ahmatova je negde napisala da je sećanje kao reflektor. Osvetljava jednu tačku a sve okolo je u mraku.
Mi, urednici i novinari iz generacije veterana „Vremena“, treba već da razmišljamo o pospremanju stolova, fioka, fajlova i sećanja, možda od njih napravimo nešto pouzdanije od uspomena, i upitamo se šta će naslednici, kojih, hvala bogu, ima, morati da učine kako bi nešto što izlazi već dvadeset godina bilo unapređeno.
Tri stvari ne bi smeli da diraju: zanat, poštenje i moralni stav da treba biti na strani slabijeg.
Sve ostalo ne da je podložno promenama nego su i neophodne, ne samo radi opstanka već najpre radi napretka u vremenima, koja, nama, deci olovnog sloga, izgledaju surovo po zanat gde se znao neki red: ja napišem, urednik odobri, slovoslagač složi, mašina odštampa, čitalac kupi novine.
Štampa i štampana izdanja novina, u tradicionalnom smislu, opstaće ako se prilagode novom dobu i obezbede više platformi za uticaj na javnost. „Vreme“ se već niz godina, sa skromnim sredstvima i malim brojem ljudi, prilagođava multimedijskom postupku. Formirana je produkcijska kuća za proizvodnju televizijskog programa, za sada uspešna u pravljenju dokumentarnih filmova, a s planovima da preuzme i obaveze dnevnog praćenja događaja, a već nekoliko meseci naše onlajn izdanje nedeljnika ima stabilan prosek jedinstvenih posetilaca – mesečno preko sto hiljada.
Mlade generacije novinara moraju biti obučene da rade na više medijskih platformi i rekao bih da to njima ide mnogo lakše nego nama koji smo besplatno dobijali mleko zbog previše dodira s olovom.
Da bi te nove generacije sačuvale neke od osnovnih vrednosti „Vremena“, posebnu pažnju moraju da obrate na ono što se u teoriji naziva Agenda Setting, u slobodnom prevodu – nametanje dnevnog reda.
Mediji, naime, usmeravaju pažnju na mali broj tema i događaja koji se nalaze u osvetljenom prostoru javnosti. Vrlo često jedna tema tendenciozno potiskuje sve druge teme s dnevnog reda. Na tome radi, u pozadini, čitava armija ljudi zaduženih za odnose sa javnošću kao i spin doktora koji, izgleda, neki put bolje od nas znaju da je pažnja javnosti retko i dragoceno dobro.
Zadatak je kvalitetne štampe, i medija uopšte, da ne podlegnu, da se u granicama mogućeg odupru ovom setingovanju i da otvore prostor za širok socijalni kontekst, posebno za marginalizovane grupe. Sada je u punom jeku bitka između spin doktora i glavnih urednika oko prevlasti nad pažnjom javnosti.
Generacije koje dolaze imaće manje vremena da promišljaju o svojim odlukama, vest se ubrzala do neslućenih razmera, ali će imati više alata i izražajnih sredstava da ne bi bile žrtve u bici za osnovni demokratski resurs – pažnju javnosti.
U retrospektivi, i nama se to pitanje često nametalo u vrlo prostoj formuli – prodati više novina ili napraviti dobre novine?
Ovih nedelja ljudi me često pitaju, ne samo zbog jubileja već i zbog opšteg nepovoljnog stanja za medijsku industriju, da li sam zabrinut za opstanak „Vremena“. Izbegavam odgovor da ne pomisle da sam lažov. Ali, u suštini, nisam zabrinut! Dokle god više ljudi kuca na naša vrata sa željom da se pridruži timu nego što je onih koji zatvaraju vrata za sobom, projekat je živ, održiv i ima razvojne šanse.
Od 2008. godine vlasništvo nad „Vremenom“ potpuno je u rukama novinara, mahom osnivača nedeljnika, i kad u dogledno vreme isplatimo kredit kojim smo platili ovde i u svetu retku vrstu garancije za profesionalne slobode, bićemo – svoj na svome i, verovatno, jedini ozbiljan štampani proizvod za koji će moći da se kaže da je – srpski.
