Od našeg specijalnog dopisnika iz Haga
Scena je bila postavljena, ali glavna zvezda nije se pojavila. U utorak, 27. novembra, sudnica broj jedan Haškog tribunala bila je poluprazna dok je tužitelj Alan Tigerdavala davala uvodnu reč, nabrajajući jedanaest tačaka optužnice protiv bivšeg vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića. U levom delu sudnice, predviđenom za Karadžića i njegove pravne savetnike, nije bilo nikoga, a par slušalica za prevod zalud je ležalo na stolu
Dugo očekivano suđenje Karadžiću, kome tužilaštvo pripisuje dva dela genocida i devet slučajeva zločina protiv čovečnosti i grubog kršenja prava i običaja rata, formalno je počelo dan ranije, ali je trajalo samo dvadesetak minuta, opet bez prisustva optuženog. Tada je sudija O-Gon Kvan, nakon što je pročitao pismo u kome Karadžić obrazlaže bojkot početka suđenja, upozorio odsutnog optuženog da se „pod određenim okolnostima suđenje može odvijati i bez njega“. Zatim ga je podsetio na mogućnost da mu nametne branioca (Karadžić je, kao Vojislav Šešelj i Slobodan Milošević, iskoristio mogućnost da zastupa sebe) i najavio uvodnu reč tužioca za sledeći dan. Nakon što je suđenje prekinuto, nekolicina srebreničkih žena kojima je bilo dozvoljeno da sede na galeriji, povikalo je „Ua“, „Politika!“ i „Cirkus“, dok su novinari zbunjeno krenuli prema izlazu.
Bio je to antiklimatički početak najvažnijeg procesa koji se trenutno vodi u Tribunalu. Nakon neslavnog kraja suđenja Miloševiću, koje se vuklo tri godine i završilo naprasnom smrću optuženog, ljudi u Tribunalu su svesni da su dobili novu šansu, te su rešeni da ovu stvar isteraju do kraja. „Suđenje će se nastaviti, sa ili bez Karadžića“, rekla je Nerma Jelačić, portparolka Tribunala. Međutim, kako će to izgledati još uvek nije jasno.
Karadžić je odbio da se pojavi jer, po sopstvenom mišljenju, nije dobio dovoljno vremena da pripremi odbranu, tražeći da se suđenje odloži za barem deset meseci. U podugačkom pismu koje je prethodne nedelje uputio sudu, uporedio je sebe sa Georgijem Dimitrovim, žrtvom nacističkih, a kasnije i staljinističkih procesa, konstatujući da je i Dimitrov imao više prava na odbranu od njega. O-Go Kvon je, međutim, rekao da je tokom prošlih jedanaest meseci optuženi imao „više nego dovoljno vremena“ da se pripremi, te da bi se njegovo odsustvo „moglo tumačiti kao odricanje od prava da prisustvuje procesu“. Sa druge strane, Karadžićevi pravni savetnici kažu da njihov klijent ni po koju cenu neće odustati od svog stava, a neki, poput beogradskog advokata Svetozara Vujačića, najavljuju i štrajk glađu, što je taktika koju je sa izvesnim uspehom primenio Vojislav Šešelj.
Prema pravilima Tribunala, prisustvo optuženog zaista nije neophodno tokom čitanja optužnice (budući da mu je ranije dostavljena), niti je uvodna reč odbrane bitna za regularnost procesa. Međutim, kada krene izvođenje dokaza, odnosno ispitivanje svedoka, Karadžić ili njegov pravni zastupnik mora biti prisutan u sali. Taj trenutak nastupiće tek sledeće nedelje, a dotle O-Go Kvon mora da odluči da li će ispuniti svoju pretnju da će Karadžiću nametnuti branioca, ili će tražiti neko kompromisno rešenje.
Iako je nametanje branioca, strogo gledano, u skladu sa statutom Tribunala, Karadžićev pravni savetnik Goran Petronijević upozorio je u izjavi za beogradsku televiziju da bi takvo rešenje samo vodilo novom odlaganju. „Timu branilaca koji bi eventualno bio nametnut odlukom sudskog veća trebalo bi barem dve godine da se pripreme za suđenje, a mi tražimo svega još deset meseci“, rekao je Petronijević.
S druge strane, Kvon bi kao prelazno rešenje mogao da umesto branioca, imenuje „prijatelje suda“, kao što je svojevremeno učinjeno u Miloševićevom slučaju, koji bi predstavljali kakav-takav garant regularnosti suđenja. Međutim, i tada bi proces bez prisustva optuženog podrio legitimnost suđenja i otvorio mogućnost da se ono, tokom žalbenog postupka, ponovo vrati na početak. I konačno, mogao bi da Karadžiću da još nekoliko meseci (nikako deset) da pripremi odbranu, naročito s obzirom na to da uskoro ionako slede zimski praznici.
Samo što bi u tom slučaju „dobri doktor“ sa Pala odneo ključnu pobedu u igri živaca sa Tribunalom, jer bi dokazao da on, a ne Kvan, kontroliše ritam suđenja. U svakom slučaju, na Kvanovu odluku ćemo čekati još nekoliko dana, mada je već sada jasno da su sud i Tužilaštvo u neprijatnoj situaciji. „Mi bismo, naravno, više voleli da se ne obraćamo praznim stolicama“, rekla je Olga Kavran, portparolka Tužilaštva, „ali je konačna odluka u rukama sudskog veća.“
Za to vreme, Karadžić će, kako izgleda, nastaviti da izigrava žrtvu, kao što je, uostalom, činio još za vreme rata, kada je sa Pala dirigovao mrcvarenjem Sarajeva i etničkim čišćenjem Republike Srpske. Tada je novinarima objašnjavao kako se njegovi borci na čukama iznad grada samo brane od napada „mudžahedinskih hordi“ koje napadaju slabo branjena srpska sela, a onda, u očaju, pucaju po sopstvenom stanovništvu, samo da bi lažno optužili Srbe. Sada se predstavlja kao usamljeni pojedinac u borbi protiv bezdušne pravne mašinerije koju su svetski moćnici napravili kako bi dohakali njemu, a usput i celom srpskom narodu.
To, međutim, ne odgovara istini, bar u onom delu o usamljenom pojedincu. Iako je još uvek sopstveni advokat, Karadžić je angažovao moćan tim pravnih zastupnika, u kome su, osim Petronijevića i Vujačića, i nekoliko vrlo uglednih svetskih imena, poput američkog pravnika Patrika Robinsona, koji je ranije radio u Tribunalu, te Kevina Džoa Helera, profesora prava iz Melburna. Povrh toga, ima i dvadesetak neplaćenih pripravnika, postdiplomaca iz celog sveta, koji su se javili na konkurs i pristali da rade besplatno, kako bi učešćem u „procesu veka“ naučili ponešto i pojačali svoje radne biografije. Tokom poslednjih nekoliko meseci, ovaj tim je podneo sudu nekih četiristo podnesaka, žalbi i zahteva, što je već izazvalo nekoliko odlaganja početka suđenja. Primera radi, jedan od tih zahteva je da se preispitaju nalazi autopsije i rezultati DNK analiza za svaku od nekoliko hiljada žrtava dosad iskopanih iz srebreničkih masovnih grobnica. „Sve što je o Srebrenici dosad rečeno je pogrešno, sve je sumnjivo i sve se mora preispitati“, rekao je Karadžić tokom statusne konferencije krajem jula.
Ove reči svakako su utrljale so u rane srebreničkih žena, od kojih se nešto preko stotinu trideset sati vozilo od Bosne do Haga, samo da bi videle početak suđenja. One su bile najviše razočarane Karadžićevim izostankom. „Onoliko smo se namučile, a taj zločinac čak nije imao snage da izađe da nas pogleda u oči“, rekla je Munira Subašić, predsednica pokreta Majke Srebrenice i Žepe, koja je u Srebrenici izgubila dvadeset dva člana porodice, uključujući i maloletnog sina Nermina, čije telo dosad još nije nađeno. Munira je ubeđena da je Miloševićeva smrt u Hagu bila inscenirana, i da je bivši predsednik Srbije živ i zdrav sa suprugom i sinom u Moskvi. Na primedbu ovog novinara da je Milošević definitivno mrtav i da mu je bio na sahrani, ona kaže: „Otkud znaš šta je bilo u sanduku? Jesi l’ ga vidio, jesi l’ ga cjeliv’o? Ovi u Tribunalu su isto zločinci, i njima bi trebalo suditi.“
Na travnjaku ispred zgrade, nekolicina zabrađenih srebreničkih žena stalo je ukrug i zareklo se da neće otići dok ne vide Karadžića, a neke su najavile i štrajk glađu. Stajale su tako petnaestak minuta, a zatim su, sa kesama u rukama, lagano krenule prema parkingu, gde su ih sa upaljenim motorima čekali autobusi.
