Privatni nihilizam i ideološke fikcije

Niz podataka koje je Ratomir Tanić, zaštićeni svedok pred Haškim tribunalom, izneo prilikom svog svedočenja ostao je nedovoljno zapažen, zapravo zasenjen sporednim emocijama javnosti i raspravama o njegovom moralno-političkom liku. Pošto se svedok ne kvalifikuje za ulogu svedoka sertifikatom o pravedništvu i besprekornom moralu, već uvidom u činjenice i okolnosti o kojima svedoči (kao što zna svako u pravosuđu), redakcija „Vremena“ kontaktirala je s Ratomirom Tanićem. Intervju koji sledi nastao je na osnovu dvanaestak telefonskih razgovora, obavljenih tokom avgusta i septembra ove godine. Razlozi za pojašnjenja i potpitanja Ratomiru Taniću jasni su svakome ko je njegovo svedočenje pratio sine ira et studio, bez gneva, dakle pažljivo, poredeći ono što on govori sa onim što nam je već bilo poznato iz raznih izvora. Prva asocijacija bila je na iskaz gen. Aleksandra Dimitrijevića, bivšeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije (1993–1999) pred anketnim komisijama savezne skupštine koje su se bavile ubistvom Pavla Bulatovića; gen. Dimitrijević tada je ubedljivo izrazio svoje negodovanje nad načinom na koji je Miloševićeva politička ekipa za Kosovo vodila posao i pomenuo Nikolu Šainovića i još neke kao samozvane eksperte za protivgerilsko ratovanje. Javni istupi gen. Momčila Perišića, načelnika Generalštaba (1993–1998), takođe su se uklapali – kao kolateralna, dopunska potvrda – u ono što je Tanić ispričao pred Tribunalom. Autoru ovih redova ministar Dušan Mihajlović rekao je posle Tanićevog svedočenja da je „95 odsto onoga što je on tamo rekao istina“, dodavši i da je „bio iznenađen opsegom Tanićevih kontakata sa Državnom bezbednošću“. Zatim, način na koji je smenjena rukovodeća ekipa Državne bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem, načelnikom (1991–1998), novembra 1998, kasnije ponašanje te službe, a naročito u leto 2000. (od juna do 5. oktobra) i ukupno ponašanje MUP-a Srbije u istom periodu postaju donekle jasniji iz pažljivog čitanja onoga što Ratomir Tanić ima da kaže. On, uostalom, pominje podelu unutar Resora državne bezbednosti na „Miloševićevu frakciju“ i ostale.

Očigledno je da je u postdejtonskom periodu Miloševićeve vladavine došlo do prvih preispitivanja njegove političke strategije unutar aparata vlasti; ta će se dvoumljenja tokom kosovske krize produbiti, da bi se u postkumanovskom periodu (posle juna 1999) uobličila u zaveru: ono što je jedno lice blisko Familiji opisalo posle 5. oktobra kao „izdaju rukovodstva“. To je radna pretpostavka, koja proizlazi iz do sada poznatih podataka i koju iskaz Ratomira Tanića podupire: da je u vrhovima policije, DB-a i Vojske bilo procenjeno da su Miloševiću istekli rok trajanja i radni vek i da su u tom smislu preduzeti diskretni koraci ka zbližavanju sa opozicijom, a radi predstojeće kontrole štete od prevrata, tj. očuvanja izvesnog kontinuiteta.

„VREME„: Da počnemo od vašeg posredovanja u pregovorima sa Zapadom, iniciranim u Državnoj bezbednosti MUP–a Srbije 1999, za vreme rata sa NATO–om, ali i ranije. S kim ste razgovarali na toj strani i s čijom ste autorizacijom išli u inostranstvo?

TANIĆ: Moj neposredni kontakt u Službi bio je Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a, a iznad njega je bio Jovica Stanišić, koji je odobravao sve što sam ja radio u toj stvari. Čak me je i pohvalio. Zoran Mijatović bio je glavni strateg u Državnoj bezbednosti, čovek s jakom reputacijom profesionalca i reformatora u Službi. Njih dvojica, Stanišić i Mijatović, ozbiljno su doprineli da progon opozicije ne bude mnogo strašniji. Što se tiče pregovora za vreme rata 1999, autorizacija je potekla od Slobodana Miloševića, linijom naređivanja preko Vrhovnog štaba odbrane i Službe. Autorizacija za pregovore sa kosovskim Albancima od 1994. nadalje potekla je od Miloševića. Nije tu bila reč ni o kakvoj špijunaži, već o pregovorima uz znanje najviših vrhova vlasti obe strane. Ja sam, dakle, referisao Zoranu Mijatoviću, on Jovici Stanišiću, a Stanišić Miloševiću. Motiv vrha Državne bezbednosti za pokretanje tih pregovora bila je njihova procena da su Slobodan Milošević i njegova ekipa izdajnici i lažovi koji zemlju vode u propast.

A ko su bili vaši kontakti u inostranstvu?

To ne mogu da kažem jer nemam ovlašćenje. Morate razumeti da u slučaju takvih diskretnih pregovora u kritičnim situacijama nije običaj otkrivati imena. Dovoljno je da kažem da britanska tajna služba (MI6 ili SIS) ni britanska vlada nisu demantovale ono što sam rekao u Hagu… Nije tu samo reč o njima: ne samo Britanci nego i druge velike sile prihvatile su kontakt s nama iz istog razloga – da razgovaraju s razumnim ljudima. Čini mi se da su pročitali Miloševića i izgubili strpljenje.

Odakle baš vi u toj priči?

Ja sam bio savetnik predsednika Nove demokratije i kao takav umešan u napore jedne grupe razumnih i zabrinutih ljudi da smire stvari i obezbede neku budućnost Srbiji. Tokom svedočenja pred Haškim tribunalom govorio sam o nekim veoma konkretnim tajnama Miloševićevog konflikt-inženjeringa koje ni na koji drugi način nisam mogao znati osim da budem tamo prisutan. Mislim pre svega na Miloševićevo odbijanje da prihvati mirovni plan koji bi okončao bombardovanje NATO-a u proleće 1999; to je bila ultratajna. Zatim mislim na Miloševićev plan da smanji broj kosovskih Albanaca na manje od jednog miliona; to je takođe bila velika tajna. Dalje, aprila i maja 1999. učestvovao sam u tajnim pregovorima za okončanje rata s NATO-om; ti su pregovori išli preko tri paralelne, ali odvojene linije: umešani smo bili Zoran Lilić, Zoran Čičak i ja. Radilo se preko Mađarske, kanalima Beobanke, između ostalog, i Milošević je odbio ponude koje su tada stigle.

Konačno, i Milošević je potvrdio da govorim istinu kada je oktobra 1999. njegova frakcija u Službi državne bezbednosti kidnapovala mene i moju ženu. Dva dana su nas mučili u nameri da me preplaše i odvrate od ideje da napišem knjigu o tim događajima. Tu otmicu izveli su Milan Radonjić, načelnik beogradskog centra DB-a i njegov radnik Goran Živaljević.

Mirovni plan u tri faze za rešenje kosovske krize postojao je i ranije: Dušan Mihajlović i ja smo ga napisali i s njim upoznali Miloševića krajem 1994. i početkom 1995. On, kao i obično, nije ništa rekao. Plan je, inače, objavljen kao javni partijski programski dokument Nove demokratije, a i Ričard Holbruk je krajem 1998. godine taj isti plan iskoristio kao osnovu za svoje predloge Miloševiću. Na mnogim sastancima s Miloševićem taj plan je bio tema, tamo smo zajedno sedeli i diskutovali o tome; uostalom, Predrag Simić piše o tome u svojoj knjizi o Kosovu.

Šta znate o konfliktu 1998. između Vojske Jugoslavije, dakle generala Momčila Perišića, tada načelnika GŠ–a, i Aleksandra Dimitrijevića, tada načelnika Uprave bezbednosti, na jednoj i Miloševićeve ekipe, Nikole Šainovića, zvanog Šaja Paton i ostalih, na drugoj strani?

Šaju smo zvali „majstor sukoba niskog intenziteta“ (LIC: Low Intensity Conflicts; najnoviji eufemizam za protivpobunjeničko ili protivgerilsko ratovanje). On je za potrebe Miloševića izmišljao te sukobe i taktike da bi se time maskirali drugi ciljevi. Konflikt o kome je reč nastao je između s jedne strane Generalštaba i vrha Državne bezbednosti, a s druge Slobodana Miloševića i njegovih čvrstorukaša. Generalštab VJ, Uprava bezbednosti i vrh Resora državne bezbednosti nisu više hteli da učestvuju u pseudopatriotskim igrama Slobodana Miloševića. Nisu više hteli da se angažuju u sukobima koji u krajnjoj liniji nanose veliku štetu Srbiji i koji su ratni zločini i po međunarodnom i po našem pravu. Krivica Slobodana Miloševića za Kosovo proizlazi iz – pre svega – naših ustavnih odredbi koje izričito zabranjuju upotrebu vojne sile protiv civilnog stanovništva. Slobodan Milošević je, na primer, stalno gnjavio Momčila Perišića da mu dâ teško naoružanje, minobacače i artiljeriju, da ih upotrebi protiv kosovskih Albanaca koji su stanovnici SR Jugoslavije i Srbije.

Iz Generalštaba i vrha Državne bezbednosti Miloševiću je stavljeno do znanja da postoji političko rešenje problema s kosovskim Albancima u tri faze – rešenje koga se odjednom niko više ne seća! – pa neka izvoli da preduzme i dovrši pregovore s njima da se i to pitanje već jednom reši. U međuvremenu bi se Vojska i MUP obračunali sa teroristima iz UČK, ali po Ustavu i zakonu: izvoli, druže Slobodane, pa proglasi vanredno stanje na Kosovu, kroz Skupštinu SR Jugoslavije, a po raspravi iz koje će se videti postoji li i koliki je obim albanskog terorizma i zaslužuje li uvođenje vanrednog stanja.

Iz kasnijih izjava raznih generala sada vidimo da je Momčilo Perišić prozreo nameru Slobodana Miloševića da Vojsku Jugoslavije zloupotrebi na Kosovu, kao što je činio i ranije u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni.

Tako je. Momčilo Perišić je nešto na tu temu rekao i u intervjuu za „Vreme“, krajem oktobra 1999: da su prvo internacionalizovali kosovsko pitanje, a onda nisu dozvolili međunarodnoj zajednici da im pomogne, nego su na silu boga hteli rat. Milošević zloupotrebljava Vojsku još od Slovenije: on se 1990. i 1991. dogovorio s Kučanom o secesiji Slovenije. Onda je lagao JNA, isterao ju je na granice i na onih stotinak strateških tačaka u julu 1991. da bi je ostavio spuštenih gaća. Uostalom, on je autor ideje za izbacivanje Hrvatske iz Jugoslavije i za podelu Bosne, što je vojni vrh takođe naknadno saznao. Vojska je, dakle, već ranije imala iskustvo s Miloševićem i njegovim veštačkim stvaranjem sukoba. Posle Dejtona, do takvih saznanja došla je i Državna bezbednost to jest neki ljudi iz njenog vrha. Problem je u tome što Slobodan Milošević nije izazivao ratove da bi zaštitio srpske državne i nacionalne interese.

Koji su Miloševićevi motivi i logika u vođenju takve samoubilačke politike?

Postoje tri razloga što je on tako postupao.

Prvi razlog je namera da u ratovima od Srba napravi bezobličnu i neartikulisanu masu. Kad imaš rat i neprijatelja – stvarnog ili izmišljenog, svejedno – tada nema ni demokratskog pluralizma, ni demokratije niti bilo čega: svi brinu samo o opstanku.

Drugi razlog su njegove ideološke fikcije i fiksacije o „zaustavljanju prodora Zapada ka Istoku“: sada će se on pojaviti kao antemurale Orientis, predziđe Istoka i tamo ugroženog socijalizma, brana pred „obezduhovljenim“, dekadentnim materijalističkim Zapadom koji je zinuo da proguta „čisti i produhovljeni Istok“. To je Milošević, uostalom, i priznao u razgovoru s ruskim propagandistom Aleksandrom Olinekom (u intervjuu za „Krasnaju zvjezdu“, 14. aprila 1999). „Krasnaja zvjezda“ je organ Crvene armije, a Olinek je boravio s nekakvom delegacijom onih kozaka; tu su se malo zapili i čuo sam da je Milošević kasnije pokušao da spreči objavljivanje tog intervjua. On je tu doslovce izjavio da „mi takođe sprečavamo NATO u njegovoj ulozi svetskog policajca i u nastavku njegovog trijumfalnog marša na Istok… U tom smislu mi imamo pravo na svaku pomoć Rusije, uključujući i vojnu“. I to je u kontinuitetu Miloševićeve politike, od početka: oslonac na Zjuganova, na Dumu, na Žirinovskog, Limonova, Filatova i slične reakcionarne staljinističko-slavjanofilske snage u Rusiji. Setimo se samo podrške SPS-a propalom puču u Moskvi 19. avgusta 1991…

Treći razlog su privatni nihilizam i socijalno-patološke devijacije ličnosti Slobodana Miloševića. To ne treba posebno objašnjavati: kome je jasno, jasno je; ko odbija to da vidi, nikakvo objašnjavanje neće pomoći jer je reč o veri.

E, sada, cela ta priča tekla je glatko sve dok je Slobodan Milošević uspevao da vara Vojsku Jugoslavije i vrh Državne bezbednosti u pogledu svojih stvarnih namera. Međutim, tokom 1995, 1996, znači posle Dejtonskog mira, počinje da se kristališe stav i kod Momčila Perišića i kod vojne službe (Uprave bezbednosti i Ace Dimitrijevića) i kod vrha Resora državne bezbednosti – da je Slobodan Milošević lažni patriota koji parazitira na srpskim problemima, koji izmišlja ratove bez bilo kakve realpolitičke potrebe i koji čini zločine ne samo prema nesrpskom stanovništvu bivše Jugoslavije nego i prema Srbima.

E, onda su vojni vrh i vrh RDB-a u slučaju Kosova rekli – e, sada je, druže Slobodane Miloševiću, bilo dosta. Takav je bio i stav Nove demokratije. Ta stranka je upravo stoga i napustila Vladu Srbije krajem 1997, kada je Dušan Mihajlović rekao da je dosta izmišljanja ratova, jer je već bilo jasno, polovinom 1997, da Milošević sprema još jedan nepotreban rat, na Kosovu. Pre toga je sramno izgubio lokalne izbore, kada je dokazano da je krao, pa su se saveznici – SPS, JUL i SRS – veoma zabrinuli i zaključili da bi im još jedan rat dobro došao. U to doba sa Zapada im je nuđena pomoć da postave sisteme za tehničku kontrolu granice prema Albaniji senzorima i najmodernijom tehnologijom, ali je Milošević to odbio.

Onda je došla ta tragična 1998. godina, počev od martovskog incidenta u Drenici kada je zbog dvojice terorista, koji su mogli biti uhapšeni ili neutralisani na bolji način, poginulo pedesetak ljudi. To je bio okidač za albansku oružanu pobunu i Vojska i DB su to odmah znali: da će taj incident dati legitimaciju albanskim teroristima, istim onima koje Milošević nije dao da se hapse ranije, kad se to moglo lakše. Bilo je jasno da Slobodan Milošević opet ide na provokacije, na konflikt-inženjering i da izmišlja još jedan rat.

Onda su se Vojska i vrh MUP-a pobunili i rekli: mi hoćemo da štitimo srpski narod, ali po Ustavu i zakonu, a ne u izmišljenim ratovima u kojima će stradati i Srbi i Albanci podjednako.

Ja sam o svemu tome detaljno razgovarao s vrhom Državne bezbednosti, sa Dušanom Mihajlovićem i kasnije sa Momčilom Perišićem, kad sam pripremao knjigu, a on (Perišić) mi je sve to potvrdio.

A gde tu spada Jovica Stanišić?

On je bio na istoj liniji kao i Perišić, kao i Lilić, kao Dušan Mihajlović; bila je tu grupa istinskih srpskih patriota koji nisu više hteli da se upuštaju u Miloševićeve budalaštine. I ne samo Stanišić nego i Zoran Mijatović, koji je tada bio načelnik beogradskog centra DB-a, dakle šef 80 odsto celokupne Službe, pa Nebojša Čović, Vuk Drašković; celo to, rekao bih, reformsko krilo, svi su se pobunili. Evolucija te ideje u Državnoj bezbednosti bila je brza: od Dejtona do 1998. Jovica Stanišić i Zoran Mijatović bili su sve shvatili. Milošević onda dovodi novu ekipu, oktobra 1998, sa Radomirom Markovićem na čelu, ali je čak i on počeo da se predomišlja posle nekog vremena.

Da li je to bila njihova racionalna procena ili su mislili da se ti isti nacionalni ciljevi, takvi kakvi su formulisani od početka, mogu ostvariti i bez Miloševića?

Mislim da je to bila mešavina. Na jednoj strani svi su bili svesni da nas takva politika na Kosovu vodi ravno u sukob s NATO-om. Ja sam, preko svojih političkih i obaveštajnih veza, imao takvu informaciju koju sam zvaničnim kanalima Državne bezbednosti i prosledio sedam meseci pre sukoba. Bilo je apsolutno jasno (i potkrepljeno nedvosmislenim upozorenjima) da NATO neće dozvoliti Miloševiću da posle Dejtona pokreće novi rat. Tako su oni, na jednoj strani, dobro znali da će se ta avantura tragično završiti; na drugoj strani prevladalo je ono ljudsko osećanje da nema potrebe za tim ratom, da postoje politička rešenja za Kosovo i da se srpski nacionalni i politički interesi – pogotovo na teritoriji bivše Jugoslavije – bolje mogu zaštititi pregovorima nego ratom. Zbog te dve stvari oni su se pobunili.

Tvrdo krilo Miloševićeve vlasti, Mira Marković i Vlajko Stojiljković, ali i drugi, odmah su to proglasili za kukavičluk i izdaju. Miloševićevo produžavanje rata na Kosovu 1998. i sukob s NATO-om posle toga bili su rezultat tog dvorskog puča. Tvrda struja, Milošević, Mira Marković i ekipa, pobedili su reformistički nastrojene i racionalne ljude u vlasti.

Šta je Milošević mislio da postigne na taj način?

Milošević se nije rukovodio racionalnim pretpostavkama. Kod takvih ideoloških diktatora, patološki momenat važniji je od racionalnih pretpostavki. On je sukobe u bivšoj Jugoslaviji vodio zbog svojih ideoloških fikcija i svog privatnog nihilizma; s njim se nije uopšte moglo razgovarati na osnovu realpolitičkih procena: on o njima jednostavno nije vodio računa.

On je mislio da će oko Kosova uspeti da izazove veliku gužvu i da gurne u sukob NATO i Rusiju. To je i pokušavao: setimo se one trke oko prištinskog aerodroma, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. On je hteo da izazove krizu planetarnih razmera, pa da u toj gužvi neprimećeno likvidira opoziciju i etnički očisti kosovske Albance.

Da to nije suviše fantastična ambicija: da etnički očisti Kosovo od Albanaca?

Ne da ih očisti, nego da ih svede ispod jednog miliona. Pa da onda tvrdi kako ih je manje od 10 odsto ukupnog stanovništva SR Jugoslavije, što bi značilo da nemaju pravo na autonomiju. Milošević i Šainović hteli su to da izvedu tako što bi „borbu protiv terorizma“ vodili protiv albanskih sela i civila, pa da tako isteraju sa Kosova te ljude, da im uzmu dokumenta i izbrišu ih iz svaake evidencije; posle bi tvrdili da su to Albanci iz Albanije.

Ali, to je bio sporedan cilj. Glavni cilj bio je da napravi veliku gužvu na Balkanu i da u završnici, pošto je znao da će NATO intervenisati, izazove sukob između NATO-a i Rusije, pa da taj sukob svojom veličinom i dramatikom prekrije sve njegove ranije krivice i odgovornost. Sećamo se šta je Milovan Bojić tada govorio: „Samo dve rečenice mogu da spreče treći svetski rat.“ Oni su, Milošević i njegovi bojići, tada računali na pretnju trećim svetskim ratom koji će sami da izazovu svojim intrigama. To je ista logika kao i Apisova: ‘ajde da izazovem svetski rat, pa da iskoristimo gužvu; Apis je posle streljan. Upravo oko toga, oko Balkana kao bureta baruta, mi smo se i sukobili s Miloševićem; svako ko pokušava da srpski narod upotrebi kao taoca u svojim političkim i ideološkim mahinacijama isti je takav zločinac kao Milošević.