U slučaju preduzeća "22. decembar", koje se nalazi na uglu Masarikove i Resavske ulice, u zgradi bivše robne kuće Kluz u Beogradu, privatizacije još nije ni bilo, a imovina je uglavnom već u privatnim rukama
Bivša robna kuća Kluz, zdanje koje se nalazi u samom centru Beograda, trenutno je izlepljena plakatima teatra Madlenijanum i pripada EC Investmentu, firmi kompanije Cepter. Ostatak zgrade, koji čine krila zdanja sa polupanim i prljavim prozorima, vlasništvo je i sedište ruinirane društvene firme „22. decembar“, nekadašnjeg proizvođača vojnih uniformi i dela preduzeća Kluz.
Firmu, koja je nekada bila vlasnik celog zdanja od oko 7300 kvadratnih metara, pripadajućih objekata u dvorištu iza zgrade i dela javne garaže u Masarikovoj ulici, privatni i društveni poslovni partneri su vremenom polako „privatizovali“.
Prvi konkretan „kontakt“ sa privatnim kapitalom, preduzeće „22. decembar“ ostvarilo je 1996. godine, kada je bilo u predstečajnom postupku. Tada je na brzinu sastavljen krizni štab, koji je spas od propasti i gubitka posla za oko 200 radnika potražio u postavljanju Slobodana Radišića, vlasnika privatne firme Ippon, za v.d. direktora društvenog preduzeća, što tada nije bilo u suprotnosti sa zakonom. Radišić, za čiju je privatnu firmu Ippon „22. decembar“ do tada šio odela i ostalu tešku konfekciju, preuzeo je vođenje firme i, prema sopstvenim rečima, spasao je od propasti. „Ja sam u svojstvu direktora ’22. decembra’ predložio poravnanja sa njegovim poveriocima i tu sam se svom snagom oslonio na moju privatnu firmu koja je dala novac, robu, podršku, tržište, kao i mogućnost da se 200 radnika ponovo vrati na posao posle devet meseci nerada i šest godina gubitaškog bilansnog stanja na kraju godine“, tvrdi Radišić. Davanje novca i ostalih sredstava, u tom trenutku za firmu „22. decembar“ praktično je značilo da je postala isključivo dužnik Radišićeve privatne firme. U sklopu svega toga, Radišić je kao direktor društvenog preduzeća „22. decembar“ sklopio sporazum sa svojom privatnom firmom o osnivanju nekakvog zajedničkog remontno-servisnog centra za mašine i opremu, zbog čega su mašine cirkulisale između ove dve firme, često i nedokumentovano. Privatna firma Ippon je, osim mašina, očigledno koristila i magacine „22. decembra“ kao sopstveni skladišni prostor. Osim toga, neki od samo nekoliko radnika koji su do danas ostali u „22. decembru“ svedoče da je Radišić bio prilično loš poslodavac, koji je radnicima za vreme svog „mandata“ isplaćivao samo minimalne zakonske nadnice, koje su tada iznosile oko 230 dinara.
Ovo prilično sumnjivo upravljanje društvenom firmom prekinuto je 1999. Radišić tvrdi da je Privredni sud u Beogradu falsifikovanim dokumentima „izbrisao“ njega sa mesta direktora i postavio novi upravni odbor koji je preuzeo kontrolu nad preduzećem. On dalje navodi da je iza svega stajao Gojko Marjanović, tadašnji predsednik opštine Lebane i istaknuti član JUL-a. Marjanović uz pomoć predsednice Privrednog suda Milene Arežine zatim biva postavljen za predsednika upravnog odbora a na mesto direktora postavlja se VKV krojač, bolestan i star čovek koji nakon dve godine i umire. Kada je isteran iz bivše firme, Radišić podnosi tužbu tvrdeći da je u trenutku „julovske otmice“ u „22. decembru“ ostalo njegove robe u vrednosti od oko 900.000 nemačkih maraka. Do danas, njegova potraživanja sa pripadajućim kamatama navodno su porasla do nekih 2.500.000 evra i čine, prema Radišićevim tvrdnjama, preko 80 odsto potraživanja svih poverilaca. Kako najnoviji zakon o stečajnom postupku predviđa da u slučaju stečaja tzv. Odbor poverilaca koji imenuje Skupština poverilaca ima pravo da proglasi bankrot i proda imovinu da bi naplatila svoja potraživanja, bivši v.d. direktora je smatrao da je njegovo pravo da preuzme kontrolu nad Odborom i naplati svoje potraživanje. Međutim, na sastanku od 16. maja 2002. godine, na kojem je konstituisano ovo telo, stečajni upravnik Vasilije Krupniković je osporio Radišićevo potraživanje i na osnovu toga je izabran odbor u kome nije bilo Radišića, koji je na sve to odgovorio podnošenjem novih krivičnih prijava i zahtevima za izuzeće svih stečajnih sudija nadležnih u ovom procesu. Krupniković je svoju odluku o osporavanju Radišićevih potraživanja obrazložio činjenicom da Radišić nije pružio dovoljno čvrste dokaze da su njegova potraživanja validna. „’22. decembar’, gde je Radišić bio direktor, posle dve godine njegovog rada duguje firmi kojoj je on vlasnik preko 2.500.000 evra, a svi ostali radnici sa svim platama i penzijskim i socijalnim osiguranjima potražuju tek nešto između 30.000.000 i 40.000.000 dinara, što je bar pet puta manje. Pošto mu se sada duguje 2.500.000 evra, to znači da je za dve godine rada u ovoj firmi zarađivao mesečno po 100.000 evra. Ja sam zato njegove zahteve odbio, jer ovo je prvi slučaj da čovek sam sebe tuži zato što je prema samome sebi napravio takav dug“, kaže Krupniković.
Kao što to obično biva kad se dvojica svađaju, najopipljiviju korist na kraju je izvukao neko treći. Naime, „22. decembar“ već duže vreme ima problematične odnose sa Kluzom, čiji je deo nekada bio. Kada je 1989. godine donet novi zakon o preduzećima koji je ukinuo OOUR-e, tadašnja uprava „22. decembra“ donela je odluku da istupi iz Kluza. Suprotno očekivanjima rukovodstva otcepljene firme, Kluz ne odlučuje da izađe iz prostora koji je nekada pripadao „22. decembru“ i gde je u međuvremenu bila robna kuća Kluz. Što je još gore po „22. decembar“, Kluz nastavlja da koristi deo zgrade i pravi račune za struju, vodu i grejanje, što u celini pada na teret „22. decembra“. Tužbe i sporenja se nakon toga nastavljaju sve do avgusta 2001. godine, kada sudskim poravnanjem Kluz i „22. decembar“ dele zgradu na delove, tako da Kluzu ostaje najbolji, središnji deo, a „22. decembru“ bočni delovi zgrade. Kako objašnjavaju izvori „Vremena“, deo zgrade je ostao u Kluzu zato što se izlazak iz sistema Kluz odnosio samo na polovinu firme „22. decembar“, na OOUR Proizvodnja, dok je OOUR Trgovina i dalje ostao unutar Kluza. Nakon zaključenja sporazuma kome su kumovali upravni odbor Kluza i sporni „julovski“ upravni odbor „22. decembra“, prema tvrdnjama Slobodana Radišića, imovina je na krajnje sumnjiv način dospela u ruke kompanije Cepter. On tvrdi da je odmah po sklapanju sudskog poravnanja Kluz uzeo kredit od 400.000 evra od Kapital banke Đorđa Nicovića, stavivši pod hipoteku pomenuti prostor. Kapital banka je dalje, prema njegovim rečima, prodala taj prostor EC investmentu za 1.200.000 evra.
U međuvremenu, „22. decembar“ je 2002. godine prvo izdao a zatim i prodao jedan lokal u prizemlju zgrade firmi Mecena grup za neveliku sumu od 8.700.000 dinara za lokal površine 140 kvadratnih metara u samom centru Beograda. Mecena grup je ovaj lokal dalje prodala Sosijete ženeral banci, koja je tu otvorila svoju poslovnicu. Stečajnom upravniku Vasiliju Krupnikoviću prošlog ponedeljka istekao je mandat, zbog čega se razrešenje ove pravne zavrzlame očekuje tek nakon dolaska novog upravnika, koji još nije imenovan. Stari stečajni upravnik kaže da će vrlo rado provesti novog kroz svih 30 kilograma dokumentacije koja prati ovaj slučaj.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
