Priprema za loša vremena

Od 2000. naovamo Srbija je zabeležila rast standarda. Sada se suočava sa krizom, zbog toga što je u tom rastu bilo dosta neodrživih elemenata, ali i zbog svetske finansijske krize. Ekonomisti prognoziraju da nas stagnacija i realni pad primanja u ovoj, a najverovatnije i u narednoj godini, neće mimoići. Bilo da su vremena bolja ili gora, čuveni rad „na crno“ nije i verovatno još dugo neće biti sveden na poželjnu meru. Najnovija istraživanja koja se tiču očekivanja građana spram predstojeće recesije pokazuju da su Srbi najveći pesimisti. Po svemu sudeći, s razlogom.

Rad „na crno“ kod nas je uzeo maha tokom devedesetih godina i razvio se u dva klasična oblika. Prvi se stručno zove „neformalno zaposlenje u neformalnom sektoru“, a praktično znači da se firma nije registrovala kod nadležnih državnih organa, a ni da za zaposlenog nisu plaćeni porezi i doprinosi. A.S. (41), avio-mehaničar, ima aparat za kokice, ali nema registrovanu firmu, niti uplaćuje poreze i doprinose za sebe. Svakog dana je na ulici, bez obzira na vreme. Ponekad dnevno zaradi do 2000 dinara, a ponekad 200. Pokušao je da nađe bilo kakav posao u raznim privatnim i državnim firmama, ali kad mu to nije pošlo za rukom, odlučio se za rizičnu varijantu „u se i u svoje kljuse“. Takvih slučajeva ima mnogo među prodavcima-nakupcima na zelenim pijacama, taksistima i uličnim prodavcima – koji mogu na neki način biti obuhvaćeni fiskalizacijom, ali nisu registrovani i ne plaćaju nikakve doprinose. Oni su formalno obuhvaćeni samo obavezom plaćanja PDV-a, ali najčešće ni to nije slučaj. Takvi radnici su neretko na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a ponekad su i formalno zaposleni u firmama u stečajnom postupku. Ipak, najveći broj ljudi koji je neformalno zaposlen u neformalnom sektoru nalazi se u poljoprivredi. Poljoprivredna gazdinstva se gotovo nikada ne registruju kao firme, a poljoprivrednici obično plaćaju doprinose za jednog člana domaćinstva, poznate u širim krugovima kao „minimalac“, dok se ostali – žene i starija deca – vode kao pomažući članovi u domaćinstvu i za njih se ne uplaćuju nikakvi doprinosi. Neformalno zaposleni u građevinarstvu su u posebno nepovoljnom položaju, budući da je to delatnost koja nosi visok rizik od povreda na radu, a radnici ne ostvaruju nikakva prava na zdravstvenu ni na bilo koji drugi oblik socijalne ili pravne zaštite.

RAZNOVRSNOST: Drugi oblik je „neformalno zaposlenje u formalnom sektoru“, što podrazumeva četiri poznata, mada još nedovoljno istražena podoblika. Prvi je zaposlenje na „časnu pionirsku reč“, kada zaposleni ne potpisuje nikakav ugovor o radu sa poslodavcem u firmi koja je uredno prijavljena. U tom slučaju radnik nema nikakvu socijalnu ni pravnu zaštitu, a platu dobija po sistemu „keš end keri“. I dok je u narodu uvreženo shvatanje da takva sudbina pogađa nekvalifikovanu radnu snagu, ni obrazovaniji nisu imuni na neformalno zaposlenje. A.D. (32), diplomirani filolog, godinu dana je radila kao profesor engleskog jezika u jednoj veoma popularnoj školi jezika, koja je sa desetinama punktova u gradu imala uredno prijavljena samo tri profesora, dok je preostalih dvadesetak radilo na „dođem ti“. Nikada nije znala po kom kriterijumu se obračunava cena njenog rada, ali je računala da je i to bolje nego da nema nikakve prihode, budući da nijedan drugi posao nije bio na vidiku. To je princip po kome funkcioniše i većina ugostiteljskih objekata, samostalnih trgovinskih radnji, ali i građevinskih preduzeća i firmi najrazličitijih profila.

Drugi podoblik je rad na osnovu ugovora, ali bez uplaćenih doprinosa. Treći vid je popularno „pola-pola“ – kada zaposleni potpisuje ugovor na svotu koja obično iznosi polovinu stvarne plate, na šta poslodavac uplaćuje doprinose, a drugu polovinu dobija na ruke. Ovaj vid zapošljavanja je u Srbiji toliko rasprostranjen da ga niko više i ne smatra radom „na crno“. Građevinski inženjer P.P. (33) radio je godinu dana u jednom malom privatnom projektnom birou, primajući 15.000 na račun, a 15.000 „na ruke“. Njegov poslodavac se pravdao da mu se ne isplati da ga prijavljuje na punu platu. P.P. je svaku drugu subotu radio, ali mu taj rad nije obračunavan kao prekovremeni, i tu dolazimo do četvrtog podoblika neformalnog rada u formalnom sektoru, a to je neplaćeni prekovremeni rad koji je, prema rečima Radmile Bukumirić-Katić, pomoćnika ministra za rad, nemoguće kontrolisati, budući da ne postoji zakonska odredba da poslodavci beleže sate prekovremenog rada. I da postoji, postavlja se pitanje kako bi se kontrolisalo ko sprovodi tu odredbu, a ko ne. Radnici, po pravilu, nikada nisu raspoloženi da prijavljuju nesavesne poslodavce, budući da ponuda radne snage na tržištu rada prevazilazi potražnju pa se, rukovođeni motoom „bolje plata u ruci nego penzija na grani“, lako prilagođavaju ponuđenim uslovima. Radovan Ristanović, direktor Republičke inspekcije rada, kaže da se po pravilu građevinski radnici sami sklanjaju s gradilišta kada ugledaju inspektora, jer bi u suprotnom ugrozili sopstveno, makar i neizvesno, radno mesto.

PLANOVI, BEZ KONTROLE: Danas su za kontrolu i suzbijanje svih oblika neformalnog rada nadležni Ministarstvo rada i socijalne politike, Republička inspekcija rada, Poreska uprava i Tržišna inspekcija, a predviđene kazne su od 400.000 do 500.000 dinara za preduzetnike, ili 800.000 do milion dinara za pravna lica, a protiv nesavesnog poslodavca podnosi se prijava sudiji za prekršaje. U Inspekciji rada kažu da je kontrolu sprovođenja izrečenih mera teško uspostaviti, budući da sadašnji zakon propisuje da je dovoljno da ugovor o radu bude potpisan i podnet na uvid inspektoru ili sudiji za prekršaje, što je, opet, dovoljno za obustavljanje već pokrenutog postupka. U tom slučaju radnik „na crno“ potpisuje ugovor pro forme, ali njegova zdravstvena i radna knjižica ostaju neukaljane adekvatnim sadržajem o zasnivanju radnog odnosa i plaćenim doprinosima, pošto je zakonski rok za uplatu doprinosa osam dana od potpisivanja ugovora. I u Ministarstvu rada i socijalne politike slažu se da efekti kontrole nisu veliki i da niko posle izricanja kazni i mera ne prati da li se te mere sprovode ili poslodavac i dalje nelegalno zapošljava radnike. A neretko se dešava i da sudija za prekršaje odredi kazne koje su daleko ispod zakonskog minimuma. Ristanović navodi skorašnji slučaj poslodavca u Pirotu, kome je sudija za prekršaje odredio kaznu od samo 10.000 dinara. „Korupcija je svuda moguća, ali poslodavci nemaju nikakve potrebe to da rade. U zakonu ima dovoljno mesta da mogu potpuno regularnim putem da se izvuku“, kaže naš sagovornik. „Problem je i što mala preduzeća obično ne mogu bez velike štete da isplate tako visoke kazne, ali onda ni zakon ni kazna nemaju smisla. A naše društvo poručuje da mu nije stalo do primene tog zakona.“

Ministarstvo rada i socijalne politike je za prvu polovinu 2009. planiralo izradu Akcionog plana za suzbijanje rada „na crno“ u svim sektorima, po kome bi veliki broj ministarstava dobio svoje zadatke i koji bi podrazumevao saradnju i koordinaciju svih državnih organa. Predviđene sankcije obuhvataju visoke novčane kazne, pojačanu evidenciju radnika na crno – koji bi automatski bili skidani sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i pravljenje „crne liste“ nesavesnih poslodavaca po kojoj bi se firmama koje se na njoj nađu ukidale olakšice, pomoć iz fondova, ali i učešće na tenderima. Postavlja se pitanje ko bi i kako kontrolisao sprovođenje tih mera, a u kojoj meri bi time bio otvoren prostor za manipulacije i korupciju. S druge strane, motivacioni aspekt plana predviđa poreske olakšice u prve dve godine poslovanja, pre svega smanjenje doprinosa a, samim tim, i cene rada, što bi radnike ostavilo u sadašnjem položaju – da li da rade za veće plate nelegalno, ili za manje plate legalno – što ne pogađa teže ni budžet ni poslodavca. „Pitanje je da li je sada pravi trenutak za to, budući da će narednih meseci zbog smanjenja obima proizvodnje i prometa robe i usluga doći do otpuštanja radnika ´na crno´, a kako je većina njih već na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, neće biti velikih promena na tržištu rada, izuzev što će ti ljudi morati aktivnije da traže posao“, kaže za „Vreme“ Radmila Bukumirić-Katić. Ona dodaje da rad „na crno“ svakako treba svim sredstvima suzbijati, ali da je to dugotrajan proces kojim ta pojava nikada neće biti potpuno iskorenjena. U Republičkoj inspekciji rada kažu da se kod nas firmama ponekad „progleda kroz prste“, jer ako im se dozvoli da rade to je jedini način da njihovi zaposleni ne budu na ulici, a da one razviju posao i radnike prijave. Ali, postavlja se pitanje šta ukoliko one i pošto razviju posao to ne učine, i ko odlučuje o tome kome će se „progledati kroz prste“, a kome ne. Pozitivni primeri ovakvog pristupa problemu sive ekonomije su Kina, Indokina, pa čak i razvijeni Singapur, gde država sistematski dopušta razvoj neformalnog sektora kao rasadnika iz koga će se najuspešniji izdvojiti i pri širenju automatski uključiti u formalni sektor.

SPASONOSNO SIVO: Paradoksalno, prema rečima Miladina Kovačevića, zamenika direktora Republičkog zavoda za statistiku i saradnika mesečnika „Makroekonomske analize i trendovi“ Ekonomskog instituta, upravo siva ekonomija može da osvetli crne dane pred nama. „Mi smo sa aspekta elementarnog standarda mnogo otporniji na nadolazeću krizu od razvijenih zemalja, ili zemalja koje su blizu praga razvijenih, upravo zahvaljujući visokoj stopi neformalno zaposlenih na lokalnim tržištima“, kaže Kovačević. Devedesetih su sektori poljoprivrede i elektroprivrede i lokalna tržišta obezbedili elementarno preživljavanje u Srbiji. Tipična nerazvijena ekonomija u uslovima krize podrazumeva postojanje onih oblika industrije koji su bitni za egzistencijalno preživljavanje stanovništva – tekstilne industrije, industrije ambalaže, papirne galanterije, hemijske industrije – a u okvirima lokalnih tržišta roba i servisi razmenjuju se isključivo na lokalnom nivou i njihove cene diktira standard potrošača, zbog čega su cene u unutrašnjosti Srbije uvek mnogo niže u odnosu na cene u Beogradu. U tim okvirima se razvija rad u neformalnom sektoru. To je moguće u društvima koja nisu razvijena, nisu supspecijalizovana, industrijalizovana i u kojima nema ekstenzivne proizvodnje bilo kojih proizvoda. U jakim industrijalizovanim ekonomijama koje su stvorile konkurentan izvoz dolazi do urušavanja i potrebe za povratkom strukturno nerazvijenoj ekonomiji koja je otpornija sa aspekta elementarnog preživljavanja, odakle mi, svejedno, nismo mnogo odmakli. Iz istih razloga naše banke nisu raspolagale velikim kapitalom koji je mogao da bude uložen u hartije od vrednosti, niti smo imali investicione fondove, pa nas je čitava kriza na finansijskom planu uglavnom mimoišla.

Ekonomisti očekuju da će se broj neformalno zaposlenih u vanpoljoprivrednom sektoru smanjivati s postepenim napretkom i razvojem industrije i licenciranog sektora, dok će se situacija u vanpoljoprivrednom sektoru teško promeniti čak i tada. Pored toga, u interesu je države da ionako malobrojno seosko stanovništvo zadrži na selu, umesto da vrši pritisak na njega zahtevom za jačom fiskalizacijom poljoprivrede. Preostalih 250.000 neformalno zaposlenih u vanpoljoprivrednom sektoru imaju zahvaljujući sivoj ekonomiji rešeno pitanje egzistencije, koje se na neki drugi način ionako u sadašnjim prilikama ne bi moglo rešiti, a pored toga moguće je i naplatiti im usluge, recimo, lečenja. Miladin Kovačević kaže da svejedno „doprinosi penzionog i zdravstvenog osiguranja nikada ne pokrivaju troškove i tu nema velikih gubitaka za državu“.

Po svemu sudeći, ostaje nam da i dalje radimo „na crno“ i uživamo u svim blagodetima sive ekonomije, sakupljajući „bele pare za crne dane“ u „crne fondove“, ukoliko nijednom drugom fondu nemamo pristup, sve iščekujući ulazak na „belu“ Šengen-listu.