Preživeti seksualno nasilje

Feministička aktivistkinja od 1973. godine, predavačica i profesorka već 27 godina, Liz Keli za sebe kaže da je imala potrebu i žudnju da odgovori na pitanja na koja u literaturi nije mogla da nađe odgovor, i zato je za temu doktorske disertacije odabrala seksualno nasilje: želela je da sazna kako se ono proteže kroz celokupne živote žena. Iz doktorske teze 1988. godine nastala je knjiga „Preživjeti seksualno nasilje“ (prevedena u Zagrebu 2008), koja spada u klasike razumevanja ženskog iskustva ove forme nasilja. Kako sama ističe, najznačajniji uvid koji ova knjiga pruža jeste objašnjenje kontinuuma seksualnog nasilja, sintagme koju je ona uvela kako bi pojasnila društveni sistem koji proizvodi neprekidne oblike seksualnog nasilja koje žene moraju da prežive ili izbegnu i kako bi pojasnila vezu između prvih traumatskih iskustava iz detinjstva sa reakcijama žena na kasniju izloženost seksualnom nasilju.

Ponosna je na svoj doprinos u stvaranju Koalicije za zaustavljanje nasilja prema ženama – aktivističke koalicije ženskih organizacija koje pružaju podršku ženama sa iskustvima različitih formi muškog nasilja.

„VREME„: Seksualno nasilje danas – koje su dobre, a koje loše vesti tokom proteklih gotovo 50 godina kada ste počeli da se bavite ovim problemom?

LIZ KELI: Rekla bih da je seksualno nasilje sedamdesetih godina bilo gotovo značajnije od nasilja u porodici, bar u okviru rada grupa za oslobođenje žena. Takođe, daleko više feministkinja i nas iz lezbejskog pokreta bilo je uključeno u rad kriznih centara za žrtve silovanja. Na neki način, taj značaj smo izgubile. Ne razumem kako je do toga došlo, ali nasilje u porodici je postalo problem na kojem je prihvatljivije raditi. Lakše nam je bilo da sa državnim službama razgovaramo o nasilju u porodici, nego što smo ikada mogle o seksualnom nasilju. Zatim smo, osamdesetih, otkrile rasprostranjenost problema seksualnog zlostavljanja dece u Ujedinjenom Kraljevstvu, iako su Florens Raš i druge žene u SAD već govorile o njemu sedamdesetih. Smatram da seksualno nasilje stoji u temelju patrijarhata. Ono obelodanjuje patrijarhalnu moć na vrlo konkretan i specifičan način i smatram da je zato manje prihvatljiv problem u okvirima javnih politika. Moja koleginica Linda Regan i ja smo dale obećanje jedna drugoj tokom devedesetih da ćemo raditi na problemu seksualnog nasilja dok god ga ne uspostavimo kao polje znanja, aktivizma, polje feminističke politike.

Jedna od prvih stvari na kojoj smo radile bilo je praćenje statistike u vezi sa brojem prijava silovanja policiji, brojem pokrenutih postupaka i brojem osuda, i to praćenje se nastavlja i danas. Bilo je veoma značajno za promenu načina razmišljanja u Ujedinjenom Kraljevstvu to što smo bile u mogućnosti da ukažemo javnosti da broj prijava tokom vremena uporno raste, dok broj pokrenutih postupaka i osuda ostaje nepromenjen. Ovi podaci su doprineli razotkrivanju neuspeha krivično-pravnog sistema da se nosi sa problemom seksualnog nasilja. Mislim da se do danas ništa nije promenilo u ovom domenu.

Druga stvar koju je važno istaći je da jeste teško doći do sredstava za dokumentovanje specifičnih načina na koje feministkinje rade sa preživelima, da je to metodologija koja dolazi iz iskustva i koja je zasnovana na tezi da je ključno raditi na vraćanju moći i kontrole nekome od koga su oni oduzeti. To je zaista težak rad i čini mi se, globalno posmatrajući, da je premalo te vrste rada. Mi smo na ovaj način radile npr. u bolnicama, gde smo podučavale doktorke na koji način da vode forenzičke preglede. Razvile smo metodologiju po kojoj je za svaki korak pregleda doktorka govorila ženi šta želi da uradi, a zatim je pitala za dozvolu da to uradi, kako bi žene imale kontrolu nad procesom. Nakon toga smo radile intervjue sa ženama koje su prošle kroz ovakve preglede i sve su nam govorile isto – da su bile tretirane kao ljudska bića, da su se osetile poštovano i da su osećale da se njihova tela poštuju. Dakle, ovo je praksa koja bolnicu ne košta ništa, sem dodatnih deset minuta, koliko je potrebno da se postave ta pitanja. Za mene, ovo je primer kako feministkinje mogu uticati na rad institucija na suptilan način, ali i kako je taj uticaj veoma značajan za preživele. Umesto osećaja iskorišćenosti, te žene nakon pregleda imaju osećaj osnaženosti.

Shvatile smo da je izuzetno teško pronaći podršku i resurse za ovakav rad, da ne postoji zainteresovanost da se podrže prakse koje na ovaj način posmatraju svaki detalj i kroz koje se ljudi u institucijama uče poštovanju nečijih granica, posebno onih sa iskustvom seksualnog nasilja. Čini mi se da smo dosta pomaka napravile u Ujedinjenom Kraljevstvu. Imale smo velike podržavaoce među javnim tužiteljima, kao i policajce i inspektore koji su znali da istrage o seksualnom nasilju moraju da vode drugačije u odnosu na ono kako su navikli… Međutim, sada već osam godina imamo konzervativnu vladu koja sprovodi mere štednje, što znači da imamo sve manje novca za javne usluge. To me čini jako tužnom i čini mi se da idemo unazad. U manjem broju slučajeva se dižu optužnice, manji broj slučajeva se procesuira, ali i dalje – sve više žena prijavljuje seksualne napade. Ovo budi komplikovana osećanja u meni jer imam osećaj da smo bile deo onih koje su govorile ženama da se promene dešavaju, da će institucije biti odgovornije, tako da su one dobile nadu da prijavljuju zločine, a sve manje njih dostiže pravdu. To je teška protivrečnost za sve nas.

Istovremeno, imamo više kriznih centara za žrtve silovanja sada, oko šezdeset, nego što smo imali devedesetih. Ironično, to ima veze upravo sa Terezom Mej. Ne znam zašto, ali ona razume seksualno nasilje i napravila je fond na osnovu koga je nastalo deset novih kriznih centara. Tako da postoji veoma čudna zagonetka, da seksualno nasilje privlači više pažnje i za to se izdvaja više novca sada kada je na vlasti Konzervativna partija, nego dok je bila Laburistička.

Kako vidite #MeToo pokret?

Mislim da je #MeToo fascinantan. Tarana Burk i druge žene učinile su vidljivim činjenicu koju mi znamo odavno, da je seksualno uznemiravanje najrasprostranjeniji vid nasilja prema ženama. Javne politike nam uporno govore da je najrasprostranjenije nasilje u porodici, ali kada pogledate, mnoge žene uopšte ne žive sa muškarcima, dok svaka od nas koristi javni prostor, ulicu, ima svoje radno mesto. Možemo biti heteroseksualne ili lezbejke – seksualno uznemiravanje je nešto što se dešava svakoj od nas. Način na koji se dešava može se razlikovati, nasilnik može ciljano uznemiravati neku ženu zato što je lezbejka, zato što je crnkinja ili zato što je pokrila glavu… Načini su, dakle, drugačiji, ali to je realnost za sve žene.

Posebno je zanimljivo da se kroz #MeToo vraćamo na početke feminističkog pokreta za oslobođenje žena, na šezdesete i sedamdesete i na glasove žena koje su još tada počele da govore o teškim iskustvima. Vraćamo se na to da je ovo zaista iskustvo koje dele vrlo različite žene širom sveta. Mislim da upravo zbog toga #MeToo ima posebnu snagu. Ne slažem se sa tekstovima koji uporno postavljaju pitanja poput toga šta je sledeće, kuda idemo nakon ovoga, da li je #MeToo srušio patrijarhat, da li je išta promenio… Mislim da ovde nije reč o tome. Reč je o ženama koje se obraćaju jedne drugima putem interneta i reč je o trenucima ženske solidarnosti. To je dovoljno. Nema potrebe da bude bilo šta više od toga. Ovde se radi upravo o tim dvema rečima – Me Too – „Ja takođe“. Stalno postoje očekivanja od feministkinja da moraju da urade više od onoga što jesu. Ja zaista verujem da je #MeToo dovoljan sam po sebi.

Definicija seksualnog nasilja koju ste zapisali pre tačno 30 godina još uvek je često korišćena u feminističkim krugovima: seksualno nasilje je svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je iskusila žena ili devojka, a koji je u tom momentu, ili kasnije, doživela kao pretnju ili napad, te koji kao posledicu ima njen bol ili osećaj poniženosti i/ili osećaj gubitka kontrole. Kako gledate na ovu definiciju danas? Da li biste nešto promenili?

Ne bih ništa promenila jer je ta definicija nastala iz stvarnih iskustava žena sa kojima sam razgovarala. Najčešće je bio kritikovan deo rečenice u kome kažem „u tom momentu, ili kasnije“, ali ovo je važno jer neke stvari ne možemo odmah da znamo. Možeš da znaš da se ne osećaš dobro, da se osećaš neprijatno, ali ne imenuješ nužno u tom trenutku taj osećaj kao osećaj doživljenog nasilja. Zato mi je bilo važno da ostavim prostor kako bi stvari dobile značenje tokom vremena, nakon novih iskustava ili novih saznanja, nakon novih razmišljanja o sebi i svom telu. Držim se nje jer ona predstavlja temeljni izazov u odnosu na zakonske definicije i definicije koje ponekad moramo da koristimo u naučnim istraživanjima kako bismo došle do toga da iste stvari imaju isto značenje za različite ljude. Zapravo, stvari nemaju isto značenje za sve i nemaju isto značenje ni za istu osobu u različitom vremenskom periodu.

Koja je ključna razlika između vaše i zakonskih definicija seksualnog nasilja?

Definicije međunarodnih institucija, poput Svetske zdravstvene organizacije, kao i definicije u okviru nacionalnih zakonodavstava, jesu definicije „sa višeg nivoa“, dok moja definicija proističe iz iskustava žena. One su vrlo različite. Prihvatam da je zakon takav da mora da podvuče liniju kojom kaže „ovo nije prihvatljivo“, a sve izvan toga ostaje kao „valjda prihvatljivo“. Međutim, ja sam sociološkinja i znam da kontekst zaista čini razliku. Ukoliko si bila izložena prisilnoj udaji, ili si u nasilnoj vezi i svesna si da ćete i ti i tvoja deca doživljavati brutalno nasilje narednih nedelju dana ukoliko ne pristaneš na seks te večeri, šta za tebe znači „pristanak“? U tim situacijama reći ćeš „da“, ali to nije isto što i pristanak, to nije obostrano uživanje, što mislim da seks treba da bude.

Čak ni pojam pristanka ne uzima u potpunosti u obzir kontekst, on samo podrazumeva da nisi rekla „ne“, ali ne uzima u obzir to da li si imala bilo kakav užitak, da li si poštovana u tom odnosu, da li tvoj partner prepoznaje kada treba da se zaustavi… Ne uzima u obzir ništa od tih stvari. Mislim da u pogledu seksualnog nasilja imamo zaista nejasnu situaciju jer zakonske i druge definicije ne govore o tome kako bi seks trebalo da izgleda, odnosno kakav je to seks koji želimo i podstičemo.

Ipak, Konvencija Saveta Evrope kao najvažniji međunarodni dokument koji govori o sprečavanju i zaštiti od nasilja prema ženama propisuje, između ostalog, da nacionalna zakonodavstva definišu silovanje kroz pojam pristanka. Srbija je ratifikovala ovu Konvenciju 2013. godine i uvedeno je mnogo zakonskih izmena, pa ipak se čini da je najveći izazov promeniti definiciju krivičnog dela silovanje tako da odgovora pomenutim standardima Konvencije. Iako je Autonomni ženski centar nedavno ponovo pokrenuo kampanju za izmenu Krivičnog zakonika, on još uvek silovanje definiše kroz upotrebu sile i pretnje…

To je jedan od razloga zašto seksualno nasilje nazivam temeljom patrijarhata. Definitivno mislim da zakoni treba da prepoznaju pojam pristanka i da je to daleko pozitivnije od definicije koja podrazumeva upotrebu sile i pretnje, što u praksi znači da žena mora da dokaže da se branila kako bi dokazala silovanje. U pogledu zakona, pristanak na neki način navodi institucije da u centar razmišljanja postave samu ženu i njene osećaje. Zakonska definicija u Ujedinjenom Kraljevstvu sadrži pojam slobodno datog pristanka, za koji smo se borile. Ipak, mi feministkinje uvek govorimo da nije dovoljno samo da nisi rekla „ne“, već da bi trebalo da si rekla „entuzijastično ‘da’“, odnosno da je jasno da je to odnos koji si želela u tom trenutku. Tako da zakoni jesu problematični u tom smislu, ali zakoni će uvek biti problematični. Mi feministkinje treba da učimo javnost o razlici između „‘ne’ znači ‘ne’“ i „samo entuzijastično ‘da’ znači ‘da’“.

Pomenuli ste da je Ujedinjeno Kraljevstvo uvelo pojam pristanka u svoj zakonodavni okvir, a to se desilo pre gotovo dve decenije. Vi ste bili jedna od ekspertkinja u okviru radne grupe koja je radila na ovom zakonskom rešenju. Kakvo je bilo to iskustvo i šta danas mislite o tim rešenjima?

Da, reč je o Zakonu o seksualnim prestupima (Sexual Offenses Act) iz 2003. godine i to je, čini mi se, prvi put da je tako velika reforma zakona rađena kroz vrlo konsultativan proces. Ja sam, pored drugih ekspertkinja, bila članica spoljašnje radne grupe koja je davala sve predloge i ideje. Nailazile smo na klasične otpore i predrasude koje postoje o seksualnom nasilju, ali smo mnogo radile na tome da na sve imamo argumentovan odgovor koji istovremeno održava naše vrednosti i koji je zasnovan na iskustvu rada sa onima koje i koji su preživeli seksualno nasilje. Jedna od meni najvažnijih stvari je ta da smo uspele da zadržimo silovanje rodnim zločinom, u smislu toga ko je počinitelj. Nismo nikada govorile da muškarci ne bivaju silovani, jer jasno je da se to dešava, ali jesmo govorile da je silovanje nešto što rade isključivo muškarci, nešto što se odvija upotrebom penisa. Tako smo dobile zakon koji silovanje definiše kao penetraciju penisom, dok je penetracija drugim delovima tela ili predmetima nazvana seksualni napad penetracijom i jednako se kažnjava. Na nivou definicije bilo nam je važno da se zna da je silovanje čin muškog nasilja, iako nikada nismo sporile da seksualni napad penetracijom može da počini i ženska osoba. Ova definicija je sada pred izazovima, ali ona je nastala na osnovu našeg vrlo dubokog razmišljanja i argumentovanja. Argumenti korišćeni pri donošenju zakona nalaze se u dokumentu pod nazivom „Postavljanje granica“ (Setting the boundaries), koji sadrži više od 300 stranica našeg promišljanja. I tada smo nailazile na otpore protiv uvođenja pojma pristanka, ali smo istrajale u tome jer je to bila temeljna vrednost oko koje smo se okupile. Zato uvek poručujem feministkinjama da ne odustaju od svojih načela i ne pristaju na kompromise čak i pre nego što bitka otpočne.

U Srbiji je samo tokom protekle godine bilo više od 40.000 prijava za nasilje u porodici, dok je tokom 2017. godine bilo samo 79 prijava silovanja i 39 osuda. Već ste pominjali da je prihvatljivije govoriti o nasilju u porodici, ali zašto se seksualno nasilje i dalje tako malo prijavljuje, ne samo u Srbiji, već globalno i zašto je toliki tabu?

Mislim da mnogo muškaraca ima seks onda kada to poželi, onako kako to poželi i ne razmišljaju o tome da li je to u redu. Ali za žene, za preživele seksualno nasilje, ovo predstavlja najintimniji napad koji može da se desi. To je napad na telo, na unutrašnjost tela. Takođe mislim da još uvek živimo u kulturnom kontekstu gde je i dalje tabu da si seksualno aktivna žena, da si žena koja slavi svoju seksualnost, ili da, kao žena, uopšte imaš seksualne želje. Tokom osamdesetih prvi put smo otvorile to pitanje nedostatka diskursa o ženskoj seksualnoj želji, a taj diskurs i dalje ne postoji, osim u određenim delovima lezbejske kulture. Na taj način, sveprisutna heteroseksualnost je konstruisana oko muške seksualne želje, muškog seksualnog užitka, a žene često predstavljaju samo instrument dolaska do toga. Kao lezbejka, ne želim da moj seksualni život bude okupiran ovom kulturom ugnjetavanja od strane muškog roda.

Mislim da postoji nešto u vezi sa time da žene poznaju, vole i osećaju svoja tela na seksualni način što predstavlja temeljni izazov za heteropatrijarhat u kome živimo. Žene koje poznajem, a koje rade sa mladim devojkama, kroz tugu i očaj mi govore da i danas, 2018. godine, devojke i dalje osećaju seksualni užitak kada je to, u stvari, njegov užitak. Pre 40 godina smo ovo problematizovale i još uvek je tako.

Temeljno načelo patrijarhata jeste da seks nije u vezi sa ženskim užitkom. Drugim rečima, seksualno nasilje je nešto što je u direktnoj suprotnosti sa ženskim užitkom, pa hajde da razmišljamo o tome šta jeste ženski užitak i šta je užitak svake pojedinačne žene sa kojom imamo odnos jer, naravno, svaka od nas je drugačija, sviđaju nam se različite stvari. Mi ovde govorimo o slobodi, zar se ne slažete? O tome da žena bude slobodna od istorije svog iskustva i bude prisutna u svom telu u tom trenutku. To je pitanje slobode za sopstveno telo kako ono ne bi služilo užitku drugog. Razmišljam o svim tim besmislicama koje muškarci govore, poput pitanja „da li zaista moram da je pitam za svaku pojedinačnu stvar?“, a onda razmišljam o svim ženama koje su preživele seksualno nasilje i odgovor je uvek „da, moraš“. To ne znači da svaki put pitanje treba da bude direktno, ali treba da je dodiruješ na određeni način i da ti je pažnja na njenoj telesnoj reakciji.

Dosta ste govorili o seksualnom obrazovanju. Iz vašeg iskustva, šta bi trebalo da bude u fokusu rada feministkinja kada je reč o seksualnom nasilju?

Mislim da bi feministkinje mogle da osmisle i izvode fantastično seksualno obrazovanje. Problem je u tome što retko dobijamo prostor i mogućnosti da na tome radimo. Čak i tamo gde postoji seksualno obrazovanje, mladi ljudi kroz te programe dobijaju veoma posramljene nastavnice i nastavnike koji zapravo ne žele da razgovaraju o tome. Potrebni su nam ljudi koji mogu da se nose sa izazovima koji su sastavni deo rada sa mladima. Mislim da bi neke feministkinje mogle da osmisle zaista zanimljive kurikulume koji se ne zasnivaju na krivici, već na seksualnom užitku žena. Mislim da tako nešto još uvek ne postoji u svetu, čak ni u Holandiji gde seksualno obrazovanje postoji već oko tri decenije. Oni su uspeli da smanje stopu trudnoća među tinejdžerkama, ali nisu uspeli da otvore temu seksualnog zadovoljstva žena. Mislim da bi značajan broj roditelja i većina religijskih organizacija mrzeli seksualno obrazovanje koje bismo mi stvorile, ali oni nisu moja referentna tačka. Toliko dugo traje potpuno odsustvo diskursa o ženskom seksualnom užitku, a ja bih volela da ono postane deo javnog znanja. Mi već sada uveliko javno govorimo o seksu, pa hajde da napravimo otvorene razgovore o tome šta žene smatraju da je „seksi“. Već sada imamo istraživanja koja potvrđuju da žene uče da ih seksualno uzbuđuje pornografija, one uče da budu uzbuđene činovima sopstvene submisivnosti. To je nedopustivo. Mislim da odgovor na ovo nije tzv. feministička pornografija, već stvaranje drugačijeg modela susreta kao odgovora na pitanje šta je seksualni odnos.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.