Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju. Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika
Ovih dana se u Srbiji – jednako po televizijama i u kafanama – može čuti da je problem što je učiteljima oduzet autoritet. Što ne mogu da podele pokoji šamar, što škole trpe loše đake i barabe, umesto da ih izbace. Kažu, onda bi sve bilo bolje.
Robert Štajnhojzer jeste izbačen iz škole, najurila ga je 2001. gimnazija u Erfurtu u centralnoj Nemačkoj. Navodno je falsifikovao lekarska opravdanja i tako izbijao sa nastave. Štajnhojzer (19) se naredne godine vratio u gimnaziju – da ubija. Sa fantomkom na glavi, pucajući iz oružja koje je legalno posedovao, pobio je trinaest nastavnika i članova osoblja, dvoje učenika i policajca, a onda je sebi oduzeo život.
Bio je to najkrvaviji amok u nemačkim školama, a bilo ih je još desetak do danas. Amok, reč malajskog porekla, i u nemačkom jeziku se koristi da opiše zločine u besu i gnevu, kada počinilac gleda da ubije ili povredi što više ljudi u kratkom vremenu.
KO DA KONTROLIŠE TOLIKO ORUŽJE?
Erfurt je bio šok za Nemačku, i od tada se ponešto promenilo u pravilima za posedovanje oružja i samim školama. Odmah je uvedeno obavezno psihološko testiranje za mlađe od 25 godina koji žele da poseduju oružje. Sportski strelci mogu da ga nabave tek kad navrše 21 godinu (ranije 18), a lovci sa 18 (ranije 16).
Pa opet, i danas Nemci poseduju pet miliona legalnih komada oružja i pitanje je kakva je kontrola uopšte moguća na taj broj.
Početkom marta ove godine, Filip F. (35) u centru Jehovinih svedoka u Hamburgu usmrtio je sedam osoba, uključujući i nerođenu bebu, a potom oduzeo sebi život. Taj čovek je ranije bio deo zajednice Jehovinih svedoka i nije se s njima rastao prijateljski. U napadu je koristio pištolj koji je legalno posedovao.
Prethodno je, u januaru, hamburška služba za izdavanje dozvola za oružje dobila anonimno pismo u kojem neko tvrdi da je F. psihički bolestan i da bi mu trebalo oduzeti pištolj. Službenici su ga nenajavljeno posetili i naveli da se ponašao normalno. To je bio kraj provera.
U pripremi je zakon koji bi predvideo psihološke procene svih koji žele oružje, kao i zabranu još nekih tipova naoružanja.
Ali, štampa se zapitala šta će bilo kojem civilu – pa makar bio strastven strelac ili lovac – pištolj hekler&koh P30 s magacinom od 15 metaka koji mogu da se ispale za par sekundi? “Koliko još ljudi mora da umre kako bi političari konačno shvatili da ubojito oružje nije za civile”, pisalo je u tekstu magazina “Štern”.
KONCEPTI ZA AMOK
Posle pokolja u erfurtskoj gimnaziji, takođe se pričalo o reakciji policije – pravilo je bilo da pri amoku ili talačkim krizama mora da se čeka specijalna jedinica. Specijalci su, nakon pucnjave u Erfurtu, pretraživali svaku prostoriju škole zbog pogrešne pretpostavke da postoji još jedan počinilac. To je mnogo koštalo – hitna pomoć nije mogla na vreme do ranjenih.
Danas je policijska taktika da i obični policajci koji prvi stignu na lice mesta upadaju i odmah kreću na napadača. Otada i hitna pomoć na ta mesta stiže opremljena kao da je rat – sa specijalnim zavojima koji treba da zaustave krvarenje.
Škole su razvile koncepte za situacije amoka. Obično postoji snimljeno obaveštenje koje se pušta preko školskih zvučnika, nastavnici bi tada trebalo da zaključaju vrata i sklone decu od prozora učionica. Trebalo bi da postoje i građevinske mere – recimo da škola ima jasno definisane ulaze, posebne brave sa automatskim zaključavanjem i slično. Ali i to funkcioniše kako gde.
Najviše se polaže na prevenciju, premda i tu fali ulaganja, nemački školski sistem ukupno nije u sjajnom stanju.
Recimo, nakon pucnjave u Erfurtu, pokrajina Tiringija sa oko dva miliona stanovnika zaposlila je čak 16 školskih psihologa. Podaci kažu da nijedna pokrajina ne uspeva da ima barem jednog psihologa na 1500 učenika.
“NEDELO SE MOŽE SPREČITI”
Doduše, osoblje po školama je bolje upoznato sa temom, postoje krizni timovi sa obučenim nastavnicima, a u njima su i učenici. “Senzibilisani smo za samotnjake”, rekla je jedna nastavnica iz Erfurta. “Kada imamo osećaj da preti opasnost, uključujemo školske psihologe.”
Klaus Hurelman, jedan od najpriznatijih nemačkih stručnjaka za obrazovanje i prevenciju nasilja u školama, kaže da je dobra vest što se budući počinioci mogu prepoznati na vreme. “Takva nedela se dugo spremaju, sazrevaju u mladom biću postepeno i u jednom trenutku pada odluka. Ali mi znamo da osoba usput ostavlja niz tragova. Da, nedelo se može sprečiti. Može se prići počiniocu, pojmiti njegova teška situacija i on se može odgovoriti od dela. To je moguće, prevencija je izvodljiva”, kaže on, tvrdeći da se u nemačkim školama mnogo obazrivije pristupa tematici nego pre Erfurta.
Hurelman naglašava još jednu stvar – izveštavanje medija, a tu je između Nemačke i Srbije razlika ogromna. Hurelman navodi da je stavljanje počinioca u žižu garancija idućem zločincu da će i on dospeti u centar pažnje, što je često i cilj. “Tokom trajanja zločina, on je svemoćan, upravlja svime, svi ga se plaše. To je bolestan, opijajući osećaj.”
Izvesno je i da u Nemačkoj nikome nije palo na pamet da šalje policiju u škole niti da podiže žičane ograde. Potpisnik ovih redova, kad treba, ulazi u školu svoje ćerke u Bonu bez ikakvih problema ili poprekih pogleda.
NEMA ČAROBNOG ŠTAPIĆA
Nemačka je inače skupila pozamašno iskustvo sa amokom, od kojih su neki bili mešavina ludila i desničarskih motiva.
Poznat je napad koji je 2020. u Hanauu počinio Tobijas R., kada je ubio devet osoba migrantskih korena, svoju majku i sebe. On je u napadu koristio dugu devetku, isti kalibar koji je korišćen u masakru na Vračaru.
Tobijas R. je pisao manifest u kojem je ostavio utisak psihički poremećene osobe, koja ima iluzije i maniju gonjenja. Ali, njegovo nedelo bilo je inspirisano i rasizmom – mnoge narode smatrao je manje vrednim, a žrtve je potražio u lokalnim šiša-barovima.
U Minhenu je 2016. jedan 18-godišnji Nemac iranskog porekla, takođe sa psihičkim problemima, porukama preko četa privukao decu i mlade mahom migrantskog porekla u tržni centar. Pobio je njih devetoro iz vatrenog oružja pre nego što je izvršio samoubistvo, kad ga je opkolila policija. Taj amok je definisan kao desničarski.
Posle takvih nedela, uvek se ističe da se pametnim pristupom rizici mogu smanjiti, ali da nema čarobnog štapića. Ništa ne garantuje da neće biti sledećeg amoka u školi ili drugde.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Ono što sigurno znamo jeste da se “Ribnikar” nije dogodio ni zbog Tiktoka ni zbog igrica, da nije nužno uzrokovan vršnjačkim nasiljem prema dečaku-počiniocu… Uzrok nije ni to što je dečak iz dobrostojeće porodice. To nisu ni rijaliti programi ni filmovi u kojima se prikazuje nasilje. Na koncu, razlog zašto nam se dogodio “Ribnikar” nije ni Aleksandar Vučić ni njegovih 11 godina vladavine vikom, drekom, rušenjima i verbalnim nasiljem. Sve navedeno jesu odgovori, ali ne na pitanje zašto nam se dogodio “Ribnikar”. To su odgovori na pitanje zašto se ovo društvo ne snalazi posle “Ribnikara”
Kako je Srbija postala ekspres lonac bez ispusnog ventila, zemlja agresije, uvreda i grotesknog kulta ličnosti? Zbog čega je ostavka Branka Ružića podnijeta suviše kasno i, djelomično, iz pogrešnog razloga? Konačno – ako se već nikog ne plaši i ni pred kim ne povlači – zašto Aleksandar Vučić nije zapalio svijeću ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”
