Prevarantska posla

Kvalitet hrane na tržištu upravno je proporcionalan sa nacionalnim dohotkom: što je nacionalni dohodak viši, hrana je kvalitetnija, što je standard niži, niži je i kvalitet hrane u ponudi. Na kvalitet hrane utiču i društvene razlike – što je veći jaz između bogatih i siromašnih i što je manja srednja klasa, prosečni kvalitet hrane je niži. Na kraju, što je društvo korumpiranije, a država impotentnija – nesposobnija i/ili nevoljnija da sprovede propise koje je proglasila svojim, kvalitet hrane je opet niži. Posebna stavka je cena: što je društvo siromašnije, što je korumpiranije i što je država impotentnija, to je hrana skuplja – ne relativno, već u apsolutnom iznosu.

Kada se u ovaj univerzalni obrazac ubace podaci o Srbiji – zemlja u razvoju, što će reći siromašna, sa niskim nacionalnim dohotkom, sa velikim brojem nezaposlenih, sa nekompetentnom i površnom birokratijom, sa malim brojem enormno bogatih i velikim brojem ekstremno siromašnih, sa korupcijom sa kojom već 20 godina traje borba neprestana… Šta može da se zaključi? Ne, nije tako crno, kako bi moglo iz navedenog da se izvede, ali nije ni da cvetaju ruže. Ne razlikuje se mnogo kvalitet hrane „na našim policama“, kako voli da kaže (i dalje) ministar poljoprivrede Goran Knežević, od onoga što se jede u regionu, jedino što je hrana ovde skuplja nego tamo. Apsurd: Srbija je izvoznik hrane, doduše najviše u zemlje regiona – Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju, a tamo je ta ista hrana jeftinija nego ovde.

NA TARABI PIŠE: Za bezbednost hrane na tržištu zadužena su dva ministarstva – zdravlja i poljoprivrede. Ministarstvu zdravlja su u resoru „salmonele“, „ešerihije koli“, bakter ovaj i bakter onaj i slične gadosti koje dospevaju u hranu tokom prerade, skladištenja, transporta i prodaje, ukratko – Ministarstvo zdravlja se bavi higijenom, dok je Ministarstvu poljoprivrede u resoru sve ostalo: ostaci sredstava za zaštitu bilja i mikotoksini u hrani biljnog i ostaci veterinarskih preparata u hrani životinjskog porekla, zdravstveni status životinja koje su viđene za tanjir i kontaminacija hrane i jednog i drugog porekla svim drugim nepoćudnostima koje u hranu mogu da dospeju: metalima, nemetalima, ugljovodonicima…

U hodu/puzanju Srbije ka Evropskoj uniji, usvojeni su mnogi zakoni koji regulišu ovu materiju po ugledu na evropske – neki u boljem, neki u lošijem prevodu, neki su stupili na snagu odmah po usvajanju, a neki, pak, u završnim odredbama imaju odrednicu „ovaj zakon stupa na snagu onog dana kad Srbija bude postala punopravni član Evropske unije“. Tako, evropske zakone imamo, ali nisu na snazi, odnosno imamo zakone koji formalno jesu na snazi, ali se (ne) primenjuju od slučaja do slučaja, što je na videlo izašlo tokom one farse sa mlekom.

Bilo kako bilo, jedan princip evropskog zakonodavstva primenjuje se bez ikakve rezerve – princip po kome je za kvalitet i bezbednost hrane odgovoran onaj koji je proizvodi i plasira na tržište. Proizvođač je taj koji sam sebe kontroliše i o tome vodi obimnu evidenciju: od porekla sirovine, što spada u „sledivost“ – mogućnost da se, ako je potrebno, ustanovi put svega od „njive do trpeze“, dužan je da vodi evidenciju o svim koracima u tehnološkom postupku prerade, sa posebnim osvrtom na sprovedene kontrole i rezultate te kontrole „od kapije do kapije“, od ulaska sirovine do predaje robe distributeru.

Svaki dokument overava „ovlašćeno lice“ koje time potvrđuje da je sve zaista onako kako piše. Za kršenje propisa predviđene su sankcije: u slučaju da na tržište dospe neispravna hrana, proizvođač – pravno lice, kao i odgovorno lice, odgovaraju za privredni prestup, a ovlašćeno lice, ako je reč o proizvodima životinjskog porekla, odgovara krivično. Taj deo zakona – kaznene odredbe, međutim, ne primenjuju se baš: niti je pokrenut i jedan postupak za privredni prestup, niti krivični postupak protiv onog odgovornog lica koje je dokumenta overavalo, bez obzira što je dokazano da osnova za to ima bar u dvadesetak slučajeva aflatoksikoze mleka.

IZGUBLJENO U PREVODU: U prevodu predloška Zakona o bezbednosti hrane, zakonodavac je jedan detalj preskočio: osnivanje Agencije za bezbednost hrane, nezavisnog regulatornog tela koje postoji u svim evropskim zemljama, kako onima koje su članice Evropske unije tako i onima koje skori prijem očekuju, ali i onim koje o prijemu samo sanjaju. Po tom neprevedenom delu zakona, Agencija bi bila ta koja sprovodi „monitoring“ – prati šta se na tržištu događa i reaguje kad god je to potrebno, a sporadično, ničim izazvana, sprovodi i „blic“ provere kvaliteta proizvoda. Sve to što bi trebalo da radi Agencija, ostalo je u resoru ministarstava poljoprivrede i zdravlja. Zakon propisuje da ministarstva sačinjavaju godišnje planove po kojima kontrole sprovode, a kako sve to funkcioniše, videlo se po ovome sa mlekom.

Zakon ozbiljnu ulogu dodeljuje i udruženjima potrošača, koja mogu, ako hoće, da sprovode istraživanja kvaliteta hrane, sa obavezom da ako nađu nešto što je u suprotnosti sa standardima o tome odmah, a najkasnije u roku od 24 sata, obaveste nadležni organ.

U Srbiji je registrovano 25 takvih udruženja, od kojih je 11 okupljeno u Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije. I tako, Nacionalna organizacija potrošača Srbije je na prvi mig da sa mlekom nešto ne valja – čim je pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Ješić na Tviteru objavio laboratorijske nalaze, poslalo uzorke mleka na analizu, i gle čuda – bili su identični sa rezultatima koje je objavilo Ministarstvo poljoprivrede. Kad je Ministarstvo ponovilo postupak, ponovila ga je i ova organizacija potrošača, s tim da ti rezultati nisu objavljeni. U izjavi za Vojvođansku televiziju, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Goran Papović, objasnio je da je „red da o rezultatima prvo obavesti proizvođača“. Šta se krije iza onog „red je“, može samo da se nagađa.

Zakon o bezbednosti hrane predviđa i uspostavljanje sistema brzog obaveštavanja i uzbunjivanja, hitne mere i upravljanje kriznim situacijama – mreže za izveštavanje o direktnom i indirektnom riziku po zdravlje, čiji je uzrok hrana i hrana za životinje kojom upravlja Ministarstvo poljoprivrede. Sve lepo piše: ko, šta, kako, u kom roku, ali kao da to niko nije pročitao, jer da jeste, sistem bi valjda bio uspostavljen, pa se ne bi dogodilo ovo što se sa mlekom dogodilo. U stvari, sistem postoji, ali u fokusu su mu samo neprehrambeni proizvodi.

KOGA BRIGA: O mleku „na našim policama“ skoro pa da znamo sve: zdravo je i bezbedno, samo što ne može da se izveze jer ima viška aflatoksina pa mora ovde da bude popijeno, a čim se steknu uslovi, čim se potroši plesnivi kukuruz kojim samo ovde može stoka da se hrani, onda će biti još zdravije i bezbednije.

Sa hlebom je drugačije: niko nije blagoizvoleo da gvirne malo u sastav brašna od koga se pravi, a moguće je da bi svašta moglo da se nađe. I na pšenici, naime, hoće da se uhvati plesan, ne mora nužno da bude samo ona koja proizvodi aflatoksin, ima tih plesni više vrsta i toksina koji proizvode: orhatoksin, dioksinivalenol, zearalenon, fumonizin… Za sve njih je „Pravilnikom o maksimalno dozvoljenim količinama određenih kontaminenata u hrani i hrani za životinje“ propisana maksimalna vrednost. Istina, ne mora njih da bude uopšte, odnosno možda ih u brašnu ima bitno manje nego što je dozvoljeno, ali mi to ne znamo. U stvari, ne bi ni znali da postoje, kao što je malo ko znao za aflatoksin dok nije pukla bruka, ali sad znamo da postoje, ali ne znamo da li ih i koliko u brašnu ima.

Dok je javnost bila zaokupljena (ne)bezbednošću mleka „na našim policama“ i onim smehotresno-tragičnim, za prosečnu inteligenciju uvredljivim izjavama (i dalje) ministra poljoprivrede, ne baš zapaženo provukla se vest da je na makedonskoj granici zaustavljena pošiljka pšenice iz Srbije zbog nedozvoljenog sadržaja teških metala.

„Pšenica iz Srbije prodaje se širom sveta i proverava se u mnogim priznatim laboratorijama, pa čudi informacija iz Makedonije da je tamošnja Agencija za hranu i veterinarstvo na granici, u oko 300 tona pšenice iz naše zemlje, otkrila povećanu koncentraciju teških metala“, izjavio je tim povodom direktor Odeljenja za strna žita u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, akademik Srbislav Denčić. „Kako su se mogli naći teški metali? Jedino preko zemljišta, ali to su vrlo retki slučajevi da metali dođu u tolikim količinama u zrno koje je finalni produkt“. Po njemu, reč je o jako sumnjivim informacijama, naročito jer se ne zna poreklo pšenice.

Uz sva uvažavanja, teški metali mogu da se nađu u žitaricama. Kako – drugo je pitanje, ali da može piše u već pomenutom pravilniku o prisustvu „određenih kontaminenata“ u hrani: u pšenici je maksimalno dozvoljena količina olova 0,2 miligrama po kilogramu, isto toliko kadmijuma, žive 0,05… Na stranu što se „ne zna poreklo (te) pšenice“. Zanimljivo: u papirima piše da je iz Srbije, a ne zna se odakle je, što je valjda dovoljno da se niko od nadležnih time ne pozabavi, ako ništa drugo ono da saznamo od kakvog brašna se spravlja hleb, kad već ne znamo kojim se sve aditivima hleb „krsti“, e da bi vreme narastanja testa i pečenja bilo kraće, kora bila hrskavija, sredina vazdušastija, a i kojim bojama se farba da bi u deklaraciji pisalo „crni“ hleb.

U toku mlečne afere, dogodio se i jedan voćni incident: u Rusiji je otkriveno da oko 60 tona jabuka iz Srbije sadrži previsok nivo pesticida. Tih 60 tona i nije neka značajna količina u odnosu na ukupan srpski izvoz u Rusiju, ali saznaje se u ovdašnjim „obaveštenim krugovima“ da nije reč o srpskim jabukama, već makedonskim i poljskim koje je jedna ovdašnja firma prepakovala i izvezla kao domaći proizvod, te razloga za brigu nema: kao i mleko, srpske jabuke su „zdrave i bezbedne“. Vraga: na stranu što je reeksport ozbiljan faul u međunarodnoj trgovini, naročito ako država izvoznica ima povlašćeni tretman u državi uvoznici, pa će penal da bude poskupši za budući izvoz, ali to za ovu priču nije toliko važno, koliko je važno da su te jabuke ušle u Srbiju da bi bile prepakovane, da su prošle ili zaobišle fitosanitarnu kontrolu, što znači da ta kontrola i nije neka, a kako su jabuke u Makedonji bitno jeftinije nego ovde, sva je prilika da one završavaju i kod nas, što u maloprodaji, što u industriji voćnih sokova. Da li je iko ikada čuo da je neko voće ili povrće povučeno iz prodaje zbog prevelike količine ostataka pesticida. Nije i neće, jer time se, kanda, niko ne bavi.

Evropska konjetina

U Velikoj Britaniji je u smrznutim lazanjama koje proizvodi kompanija Fidus iz Francuske umesto govedine, kako u deklaraciji piše, pronađeno konjsko meso. Oko toga je izbio veliki skandal, ne zato što je konjsko meso možebiti otrovno, jer nije, već zato što se u Britaniji ne jede, kao što se u Srbiji, recimo, ne jedu skakavci. Sporne lazanje, ali i svi ostali proizvodi Fidusa ekspresno su povučeni iz prodaje, a šteta se procenjuje na stotine miliona evra.

Francuski uvoznik, Fidusov dobavljač za sve je okrivio svog dobavljača iz Poljske, na šta glavni veterinar Poljske Januš Zvjazek odgovara sa „kako oni u Britaniji znaju da je meso koje su ispitivali došlo iz Poljske“. Kasnije se ispostavilo da je poreklo konjetine Rumunija, da je prošla kroz mnoge zemlje, da ju je mnogo ruku preturilo, dok do Fidusa nije stigla, ali da je pronađeno u raznim proizvodima raznih kompanija širom Evrope.

„Nekad je bilo lako“, objasnio je Dalton Filips, generalni direktor „Morisona“, lanca samoposluga u čijim je objektima Fidusova lazanja prodavana. „Nekad ste imali samo četiri karike u lancu: odgajivača, klanicu, mesara i prodavca od koga kupujete. Danas je postalo toliko komplikovano da prodavci uopšte ne znaju ko su mesari, a kamoli odgajivači“.

Ako se ne može verovati deklaracijama na prehrambenim proizvodima o njihovom sadržaju, kome i kako verovati da naredna obmana neće biti pogubna po zdravlje potrošača? A tragovi konjskog mesa su nađeni gotovo svuda i u svemu – od Francuske do Rumunije, od Švedske do Češke.

Više se neće ponoviti, kažu u Evropskoj komisiji: problem, naime, neće da bude tretiran sa aspekta bezbednosti hrane, već kao prevara, za šta postoje nedvosmislene zakonske odredbe. Izvršna direktorka Agencije za bezbednost hrane Katarina Braun kaže da postoje najmanje dva „teška slučaja“ neispravnosti namirnica – prisustvo konjskog mesa i specifičnih veterinarskih lekova, te da je reč o krivičnom delu, i iznela zahtev Agencije da „svi maloprodajni lanci sprovedu testove na svim proizvodima od govedine, kao što su goveđe pljeskavice, ćufte i lazanje i da rezultate daju na uvid Agenciji“.

foto: reuters

Spram sveca tropar

U Srbiji se godišnje proizvede oko 450.000 tona mesa, što svinjskog, što goveđeg, što ovčijeg, što živinskog, a uveze, opet oko 100.000 tona, najviše svinjetine, zatim junetine, pa živinskog mesa. Sve to meso, uvezeno tik pred isticanja roka trajanja propisanog u Evropskoj uniji, završi manje-više u prerađevinama. Otud oni pileći parizeri jeftiniji od pileta ucelo, otud one „praške“, „pica“ i „sendvič“ šunke jeftinije od mesa od kojeg su kao napravljene. Nije tajna, uostalom na deklaraciji piše da tu ima soje, masnoće čije se poreklo baš i ne navodi, emulgatora ovog ili onog… Nema, dakle, tu laži, nema prevare, to je što je, sve lepo piše, sastav jeste približan deklaraciji, pa ko hoće da kupi – neka kupi, ko neće – neka ne kupi. Drugog ionako nema. Uostalom, vlasnik jedne velike mesne industrije, doduše neformalno, u nekoliko reči je opisao ne baš za visoku ocenu kvalitet svojih proizvoda: „Ne proizvodim ja za sajmove, već za tržište.“

POZVAN I ODGOVORAN: Goran Popović, dežurni zaštitnik potrošača foto: kontrafoto

Hleb za koji ne znamo od čega se pravi

foto: vesna anđić