Brojni građani Srbije, frilenseri, doskora su mogli da zarađuju novac iz inostranstva bez plaćanja poreza u zemlji. Radi se uglavnom o uslugama koje se pružaju preko interneta – tu ima programera, grafičkih dizajnera, prevodilaca, profesora jezika, konsultanata, „influensera“ i „jutjubera“, kao i vlasnika stanova na dan koji se izdaju preko „bukinga“. Obaveza da se na ta primanja plaćaju porezi od strane primaoca novca uvedena je još 2001. godine, ali to do sada niko nije plaćao. Autoru ovog teksta su poznata i lica koja su se raspitivala u lokalnim podružnicama Poreske uprave o eventualnom plaćanju poreza na te uplate, gde su dobijali lakonska obaveštenja da ne treba da se oko toga „sekiraju“, pošto to niko ne proverava. I stvarno je bilo tako – skoro 20 godina država je spavala i nije preduzimala nikakve mere da se porezi naplate. U pitanju je relativno veliki broj ljudi koji zarađuju na ovakav način, procenjuje se da ih ima više desetina hiljada – samo fejsbuk grupa „Udruženje radnika na internetu“ ima skoro 6000 članova.
Zato je kao grom iz vedra neba došlo „upozorenje“ Poreske uprave, koja je „zapretila“ svim licima koja imaju devizne prilive iz inostranstva da podnesu poreske prijave i uplate poreze i doprinose, jer će u suprotnom pokrenuti prekršajne postupke.
Da se država ne šali, pokazuje i to što je PU već izdala nekoliko rešenja građanima koji su primali (veće) iznose iz inostranstva, pa je jednom programeru izdato rešenje da mora da plati oko 7,7 miliona dinara poreza i doprinosa počev od 2017. godine, plus kamate.
POGREŠAN PRISTUP
Nije uopšte sporno da i frilenseri treba da plaćaju porez kao građani koji imaju primanja čiji su isplatioci iz zemlje. Ozbiljna država bi davno uočila i ovaj potencijalni izvor prihoda i blagovremeno edukovala građane o obavezi plaćanja odgovarajućih poreza i doprinosa. Takođe bi ih obavestila da imaju i mogućnost da se registruju kao preduzetnici i prijave za paušalno oporezivanje – tada bi prihodi iz inostranstva mogli da se uplaćuju na preduzetnički račun, a ne na fizičko lice. Osobe koje, na primer, samo povremeno ostvaruju prihode mogu registrovati delatnost na određeno, kratko vreme, dok traje poslovna aktivnost, i privremeno je zatvoriti čim posao prestane – na taj način bi se izbeglo da (nepotrebno) plaćaju poreze i doprinose i u periodu kada nemaju ni posla ni prihoda iz inostranstva. Time bi se izbeglo komplikovano (i mnogo skuplje za građane) „samooporezivanje“.
Registrovanje tih građana kao preduzetnika imalo bi brojne prednosti – nezaposleni bi ušli u socijalno osiguranje kao preduzetnici; kao takvi bi iz inostranstva naplaćivali veće, bruto iznose svojih honorara. Strani poslodavac ne bi više obračunavao porez po „odbitku“ i isplaćivao umanjene honorare, već bi plaćao pun iznos, pa bi više novca ušlo u zemlju, pa bi porez naplatila naša (a ne strana) država. Tako bi bio i vuk sit i ovce na broju – građani bi dobili više novca iz inostranstva, deo bi platili državi, a naša država bi se naplatila na jednostavan i lak način.
KLANJE VOLA ZA KILO MESA
Veliko je pitanje koliko će država uspeti da naplati zaostalih poreza na način kako je naumila. Dosta tih građana je skromnog materijalnog stanja, a pošto su do sada bili potpuno nesvesni poreskih obaveza, nisu taj novac štedeli. Plaćanje po više hiljada evra, za pet godina unazad, za veliki broj njih je misaona imenica.
Uterivanje tih prihoda je veliki posao, osim ako građani ne podnesu sami prijave – poreski organ je u obavezi da (na osnovu podataka o uplatama iz banke) lično pozove potencijalnog obveznika na davanje izjave. Tom prilikom mora da se sačini i zapisnik, na koji građanin može da uloži i prigovor. Poreski inspektor mora da za svaku uplatu utvrdi da li je u pitanju ugovor o delu ili autorski honorar, ili je u pitanju radni odnos, kao i da li je građanin bio socijalno osiguran u trenutku uplate ili ne. Posle odgovora na eventualne primedbe na zapisnik, inspektor je dužan da donese poresko rešenje, gde će za svaku uplatu pojedinačno pet godina unazad utvrditi koje obaveze bi trebalo platiti; to rešenje mora da se lično dostavi i na njega postoji mogućnost žalbe.
Ne postoji mogućnost da se „automatski“ generišu poreska rešenja, kao što se radi za preduzetnike-paušalce, pošto svaka uplata mora biti predmet posebnog razmatranja poreskog inspektora. Ako se to uzme u obzir, postavlja se pitanje da li je uterivanje neplaćenih obaveza frilensera za pet godina unazad opravdano? PU ima veoma ograničen broj inspektora na raspolaganju, oni moraju da kontrolišu poslovanje više od 130.000 privatnih preduzeća i 250.000 preduzetnika, kao i raznih drugih subjekata (fondova, zadužbina, ustanova, udruženja…).
KNJIGOVOĐE NA DOBITKU
Ko želi da dobrovoljno uplati poreze na primanja iz inostranstva, shvatiće da je to zametan posao. Prvo, poreski obveznik treba da „oceni“ da li se radi o ugovoru o delu ili autorskom honoraru, odnosno o vrsti autorskog dela. U zavisnosti od toga, utvrđuje se da li je normirani trošak 20 odsto, 30, 43 ili 50 odsto, ili je u pitanju „radni odnos“. Ukoliko je u trenutku uplate lice socijalno osigurano, ne mora da se plati doprinos za zdravstvo. Na uplate, posle odbitka normiranih troškova, plaća se 20 odsto poreza, 25,5 odsto doprinosa za PIO i 10,3 odsto doprinosa za zdravstvo. U najgorem slučaju po frilensera, kada se radi o ugovoru o delu, neosigurano lice na primljenih 100.000 dinara mora da plati državi 44.600 dinara!
Građanin mora da popuni (za svaku uplatu iz inostranstva posebno!) obrazac PP-OPO koji se „elektronski“ dostavlja PU. Uz dokaze o uplati doprinosa za PIO mora se popuniti i obrazac M-UN, koji se dostavlja PIO fondu. Komplikacijama nije kraj – frilenseri mogu eventualno i da se oslobode plaćanja poreza u visini od 20 odsto ukoliko dobiju potvrdu da je strani isplatilac platio porez u svojoj državi, ali pod uslovom da sa tom državom Srbija ima sklopljen ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja! To je značajna olakšica, pošto se u tom slučaju samo plaća doprinos za PIO (i zdravstvo, ako nije osiguran po drugom osnovu), ali je i veoma komplikovana za realizaciju, pošto treba obezbediti dokaze. Naravno, ovako složena procedura potpuno je van „dometa“ skoro svih potencijalnih poreskih dužnika, pa će osim državi morati da daju i po nekoliko stotina evra za usluge knjigovođa, koji će jedini od cele ove zavrzlame imati očigledne koristi.
A šta je decenijama država propustila da uradi?
Nisu samo „internet preduzetnici“ bili godinama zaboravljeni od strane države, mnogo krupnije „ribe“ su plivale mimo ozbiljnije kontrole. Još za vreme Bože Đelića kao ministra finansija, propisana je mogućnost da poreznici utvrde da li građani poseduje imovinu koju ne mogu da opravdaju prihodima – u tom slučaju na razliku između prijavljenih prihoda i imovine plaća se porez od 20 odsto. Indikativno je da do danas nijedan takav postupak nije pokrenut, čak je 2013. godine PU pozvala građane koji poseduju imovinu vredniju od 300.000 evra da podnesu evidencione prijave (oko 3800 lica je podnelo prijavu, ali nije bilo nikakve kontrole).
Možda će biti više „sreće“ sa Zakonom o utvrđivanju porekla imovine, koji treba da počne da se primenjuje od marta 2021. godine (koji je zamenio zakonsku odredbu iz 2003. godine), pa će neko od najbogatijih ljudi ove države platiti porez od čak 75 odsto na imovinu kojoj ne može da dokaže poreklo. Da li će i taj zakon završiti u fioci kao prethodni iz 2003. godine ne znamo, ali je sigurno da je sprovođenje tog zakona za državu neuporedivo važnije (i socijalno opravdanije) nego uterivanje poreza od frilensera. Umesto da se mlati sa desetinama hiljada tih krajnje benignih „utajivača“, koji se nisu obogatili, i za koje je to „socijalni ventil“, za državu bi bilo mnogo korisnije da svoje oskudne resurse usmeri u primenu novog zakona. Sigurno je da se od bogataša koji nisu platili porez može naplatiti neuporedivo više nego od frilensera. A da mnogo novostečenog bogatstva ima, vidljivo je i po enormnim cenama za ekskluzivnije nekretnine koje se obilato grade u poslednje vreme.
