Prešli su sve granice normalnosti

„Dominantno osećanje u Srbiji u ovom trenutku je strah: strah od toga da ne izgubite posao, strah od toga da vam neko ne dođe po drugi ili treći put u kuću da bi ‘proverio’ da li ćete glasati za vladajuću stranku…“, kaže u razgovoru za „Vreme“ kandidat za predsednika Srbije na predstojećim izborima Vuk Jeremić. „Paradigma toga je ono što sam pre nedelju dana doživeo u Raškoj. Kada smo se prošetali i došli do glavnog trga, prekoputa su bili neki ljudi koji prvo nisu mogli da veruju da sam to ja, i imali su vrlo pozitivnu inicijalnu reakciju – nasmejali su se i mahali mi. Zbog toga sam odlučio da im priđem. Ali, u trenutku kad sam počeo da im prilazim, svi osim jednog su pobegli glavom bez obzira. Taj jedan čovek sa kojim sam razgovarao se tresao i govorio: ‘Nemojte, molim vas, da slikate, videće me, ja imam ćerku koja je zaposlena u opštini.’ Mislim da to vrlo plastično opisuje kako se ljudi osećaju. Guraju nas u neku vrstu psihološke krletke, ali nisam siguran da će to imati odraz na izborne rezultate kakav vlast očekuje.

Podsetio bih vas na jednu anegdotu sa Milošem Obrenovićem, kad on pita svoje saradnike šta govori narod, a oni kažu: ‘Narod se buni.’ A Miloš kaže na to: ‘Steži još.’ Posle nekog vremena, Miloš opet pita saradnike: ‘Šta narod govori?’; ovi kažu: ‘Narod ćuti’, a Miloš im odgovori: ‘Sad popuštaj.’ Trenutno narod ćuti. I mislim da će se vlast zbog toga prilično neprijatno iznenaditi kada se budu prebrojali glasovi.“

„VREME„: Da li imate utisak da je taj strah jači u manjim mestima?

VUK JEREMIĆ: Što je manje mesto, to je veći strah. Međutim, ima i nekih relativno većih mesta, pogotovo u Vojvodini, gde je strah izrazito prisutan, čak i u urbanim centrima.

Verujete li da će izbori uopšte biti regularni?

Mislim da ima dosta razloga za zabrinutost, pre svega zbog činjenice da nijedna od preporuka OEBS-a u vezi sa izborima 2016. godine nije usvojena, tj. nijedna od uočenih nepravilnosti nije otklonjena, a ovaj put, paradoksalno, OEBS čak nije ni pozvan da posmatra izbore. Tako da se treba i te kako dobro spremiti za sam izborni dan i za brojanje glasova.

Ima 8300 biračkih mesta. Da bi se garantovala regularnost, potrebno je imati članove biračkih odbora i posmatrače na svim tim mestima, što će biti dosta zahtevno, pre svega za opozicione kandidate.

Zbog toga smo se obratili većem broju političkih i drugih aktera koji imaju iskustva u izbornom procesu. Naša saradnja će omogućiti, ja se nadam, prisustvo na svim biračkim mestima u Srbiji, sa izuzetkom Kosova i Metohije gde još nemamo odluku RIK-a koja bi nam to omogućila. To je, po meni, skandalozno, da na nemalom broju biračkih mesta nije predviđeno da imam članove biračkih odbora i ljude koji će biti prisutni na brojanju glasova. To je nenormalno, politički neprihvatljivo, a ako hoćete i neustavno, jer moraju važiti isti principi i pravila na svim mestima gde se izbori održavaju.

Putovali ste ovih dana po Srbiji, šta ste videli?

Moj utisak je da su ljudi izuzetno potišteni i razočarani činjenicom da ogromna većina obećanja koja su napravljena u proteklih pet godina jednostavno nisu ispunjena. Građani su 2012. većinski glasali za promene, očekujući da će im to doneti bolji život: njima i njihovim porodicama, kao i ukupno poboljšanje situacije u društvu. To se nije desilo. To je možda najjači utisak koji nosim, s obzirom na to da sam razgovarao bezmalo sa hiljadama ljudi koji su mi tu stvar govorili. Naša kampanja je bila koncipirana tako da smo uglavnom držali tribine na kojima je komunikacija bila dvosmerna.

Neke od priča iz njihovih života, i to ne malo njih, bile su zaista potresne: nemogućnost da se dođe do adekvatne lekarske usluge ili do posla bez partijske veze, depresija zbog činjenice da su im deca napustila ili planiraju da napuste zemlju, osećaj da sistem ne radi u njihovom interesu i da nemaju elementarnu zaštitu koju bi čovek od države očekivao; i da nam je školstvo u propadanju, i da su kultura i mediji u Srbiji danas zavijeni u crno, i da su vrednosti koje se sistematski propagiraju kroz sredstva javnog informisanja pretežno vulgarnosti, kojima smo konstantno bombardovani sa svih strana, pogotovo iz određenih medija.

Pominjali ste strah kao osnovno osećanje, zastrašivanje kao metod. Kampanja koju prema opozicionim kandidatima sprovode „paradržavni mediji“ izuzetno je prljava. Na čemu onda temeljite svoj optimizam da ćete pobediti na izborima?

Ja sam bio meta vrlo agresivne medijske kampanje u svim tim paradržavnim medijima, gde ste mogli čuti ili pročitati raznorazne stvari, od toga da sam bio umešan u ubistvo gardista, do učešća u pljačkama, proneverama miliona državnih sredstava… To, naravno, nema nikakvih dodirnih tačaka sa istinom, ali mislim da su, kao i sa mnogim drugim stvarima, baš preterali, i da će to stvoriti kontraefekat.

Mnoge dezinformacije koje se plasiraju su prilično kontradiktorne. Zajednički imenitelj im je isti – pokušaj da se oklevetam i diskreditujem po svim pitanjima, ali hajde da vidimo kako će se to odraziti na izborne rezultate. Imam utisak da su ovaj put, naročito kad sam ja u pitanju – dozvolite mi da budem subjektivan – zaista prešli preko svake granice normalnosti. Optužba izneta u zvaničnom saopštenju vladajuće stranke pod logom kandidata Aleksandra Vučića da je moja supruga Nataša na čelu najmoćnijeg narko-kartela u Srbiji vam je najbolji primer.

Šta za vas uopšte znači pominjanje vašeg imena u vezi sa pogibijom gardista u Topčideru, dosije koji o vama objavljuje medijska mreža Antidot…?

Antidot je monstruozna izmontirana kampanja Bebe Popovića. Znam da iza toga stoji on, i to ne samo po prepoznatljivom rukopisu, tj. određenim ljudima i događajima kojima je on lično opsednut godinama, a nemaju dodirnih tačaka sa istinom, već i na bazi konkretnih informacija koje sam dobio.

Svaki politički neistomišljenik u Srbiji se danas provlači kroz neverovatno blato, bez obzira na to ko je u pitanju. To ste mogli da vidite i na primeru još aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića, koji je tokom tih nekoliko dana dok je pružao otpor kandidaturi Aleksandra Vučića bio predmet najagresivnijih napada iz svih oružja. Dakle, blaćenje ne samo političkih neistomišljenika, već svakog ko na bilo koji način pokuša da se usprotivi „vladaru“, odnosno Aleksandru Vučiću, postalo je norma ophođenja u javnoj sferi.

U mom slučaju ta kampanja traje mesecima i izuzetno je agresivna. Zasnovana je, pre svega, na neistinama. Da je bilo šta postojalo što nije bilo u skladu sa zakonom, da je bilo ikakvih neregularnosti tokom trajanja mog mandata kao ministra spoljnih poslova, državni revizor bi to svakako utvrdio, jer je detaljno izanalizirao svu dokumentaciju iz tog perioda. I poreska uprava je, više od godinu dana istraživala moje lične finansije i nije pronašla ništa sporno. Da je bilo, ja bih do danas imao seriju krivičnih prijava, a nemam ih, jer ništa od toga nije tačno. Isto tako, ja sam prošao trke za obe čelne pozicije Ujedinjenih nacija – predsednika Generalne skupštine i generalnog sekretara – i tu su biografije svih kandidata detaljno „pročešljane“, i to od strane državnih aparata najmoćnijih zemalja. Zar ne mislite da bi nešto tada isplivalo na površinu, da je postojalo?

Mogao sam da biram posle trke za generalnog sekretara UN, koju sam završio kao drugi na svetu, između brojnih visokih funkcija u međunarodnim organizacijama, a i u privatnom sektoru sam dobio mnoštvo izuzetno atraktivnih ponuda u inostranstvu. Život bi i meni i mojoj porodici bio mnogo lakši nego danas, ali sam svesno napravio taj korak i odlučio da se borim za bolju budućnost Srbije. Zaista verujem da nas nastavak ovoga što danas imamo sa očiglednom tendencijom pogoršanja može skupo koštati, i da bi to imalo generacijski devastirajuće posledice po državu i društvo.

Nisam hteo to da dozvolim i odlučio sam da iskoristim ono što imam: stečeno znanje i iskustvo, kao i međunarodni ugled i kontakte, da bi se ovome stalo na put, i da pokušam da zajedno sa, ne nužno političkim istomišljenicima, ali ljudima kojima je zajednička težnja da žive u normalnoj zemlji, doprinesem tome da Srbija postane mesto za život dostojan čoveka.

Kada govorite o mehanizmima vladavine ove vlasti, vrlo često pominjete kriminal i reketiranje. Na šta konkretno mislite?

Mislim da nikada država nije bila u čvršćem zagrljaju sa organizovanim kriminalom, pogotovo u nekim delovima Srbije kao što je, recimo, Vojvodina ili sever Kosova. Danas ne možete imati iole ozbiljnu preduzetničku aktivnost, a da za to niste dobili zeleno svetlo ili praktično platili reket određenim ljudima, koji su teritorijalno raspoređeni, a od kojih je značajan broj u direktnoj sferi uticaja Andreja Vučića, brata premijera.

To je zaista zastrašujuća situacija u kojoj se guši ne samo sloboda življenja i izražavanja, već i sloboda ekonomskog delovanja, i tako bitno ograničava mogućnost da ljudi mogu pristojno da žive od sopstvenog rada. To je nešto čemu se mora hitno stati na put. Ponovno uspostavljanje pravne države i vladavine prava biće jedan od glavnih zadataka budućih državnih organa, a verujem da će nakon izbora doći do značajnih promena u njima. Prva će biti promena na mestu predsednika, i za to će se postarati građani, izlazeći na birališta, prvo 2. aprila, pa onda 16. aprila, u velikom broju.

Postoji li još ljudi koji su uključeni u ono o čemu pričate, osim Andreja Vučića?

Andrej Vučić je, naravno, najmoćniji od njih, ali postoje i drugi ljudi. Jedan od njih je Nikola Petrović, isto tako blizak saradnik i kum premijera, a treći je Beba Popović, koji u medijskom prostoru danas u Srbiji vedri i oblači. Vučić je pokupio najkardinalnije figure iz svih perioda i njima se okružio. Stiče se utisak da je to pažljivo biran krug, i to važi ne samo za centralnu vlast – situacija je slična i duboko po unutrašnjosti Srbije, na lokalu.

I pored svega ovoga o čemu govorite, deluje da Vučiću stiže neka vrsta podrške od Evropske unije i od mnogih stranih državnika. Videli smo nedavno na sastanku sa Angelom Merkel da je, po Merkelovoj, Srbija na dobrom putu.

To me podseća na situaciju kada je Vinston Čerčil razgovarao sa Ficrojem Meklejnom, britanskim oficirom, koji je 1943. godine bio šef britanske vojne misije pri Titovom Vrhovnom štabu. Na Čerčilovu odluku da se podrže partizani, Meklejn ga je upozorio da će to značiti da će imati komunističku Jugoslaviju nakon rata. „Da li vi nameravate da živite u toj zemlji posle rata?“, pitao je Čerčil. „Ne, gospodine.“ „Ni ja, pa zašto se onda brinete?“

Slična je situacija danas, naročito kada od nekih lidera EU dolazi podrška ovakvom sistemu vladavine, koji je sve osim evropskog. Ako mi danas živimo u društvu u kojem stvari idu u dobrom pravcu, i u kojem vladaju evropske vrednosti, koje napreduje ka Evropi, onda ja živim u nekoj drugoj stvarnosti. Ljudi sa kojima razgovaram to ne primećuju. Ali moramo biti svesni da nam niko neće pomoći, osim mi sami sebi, a priliku da to učinimo imamo na ovim izborima.

Ali ne na ulici, ne kroz bilo kakve nerede, za šta me inače često optužuje vlast, koja neprestano govori o državnim udarima, vanrednim stanjima i slično. Ništa od toga ne planiram, već samo podstičem ljude da izađu na izbore u što većem broju – to je osnovna pretpostavka uspeha. Druga je da se ljudi opredele shodno svom raspoloženju i doživljaju stvarnosti – da li im je dobro ili loše.

Šta je po vašem mišljenju razlog pohvala koje premijer dobija iz inostranstva?

Mislim da je ključna stvar što je Vučić sa predstavnicima EU potpuno drugačiji u odnosu na svoje medijske nastupe i način ophođenja prema građanima ove zemlje. Njegov odnos prema evropskim zvaničnicima karakteriše potpuna snishodljivost i bespogovorno prihvatanje „domaćih zadataka“, od kojih neki imaju za posledicu objektivnu štetu kada su u pitanju državni i nacionalni interesi. Možda je najdrastičniji primer nelegalno prisvajanje srpske imovine na Kosovu od strane prištinskih vlasti. Na dan kada je on bio s Angelom Merkel, bilo je poznato da će to biti učinjeno sutradan, a on to na razgovoru sa kancelarkom uopšte nije pomenuo. Kao nagradu dobio je u našim medijima dosta vidljivu konferenciju za medije, gde su izrečene stvari koje se mogu doživeti kao potpuna podrška i njegovom načinu vladavine i njemu lično.

Da li mislite da to može uticati na izbore?

Mislim da može imati određenog uticaja, ali da će daleko dominantniji efekat biti doživljaj naše trenutne stvarnosti od strane građana ove zemlje.

Ko god bude pobedio na predstojećim izborima, a verujem da ću to biti ja, dobiće čestitke sa svih strana sveta, pogotovo ukoliko se ispoštuje regularnost izbora. Niko danas nema interes da bude zavađen sa Srbijom – tu mislim na svetske prestonice – jer svet je danas mnogo više zaokupljen drugim problemima – a ne onim sa kojima se mi u Srbiji i na Balkanu suočavamo.

Kakvo je vaše viđenje spoljne slike o Srbiji, vlast priča o izuzetnom poštovanju koje naša zemlja danas uživa u svetu?

Mislim da poštovanja nije bilo nikada manje. To što neko traži medijsku podršku, a zauzvrat daje ogromne ustupke, što ekonomske, što političke, nije matrica kroz koju jedna poštovana zemlja sprovodi svoju spoljnu politiku i opšti sa svetom. A svet je u stanju previranja – promene su nagle i drastične. Razumevanje sveta i odnos prema njemu u takvim periodima zemlji naše veličine može doneti razliku između sunovrata i procvata.

Današnja vremena nisu ništa manje revolucionarna nego što su bila ona kada je padao Berlinski zid, a tada smo napravili seriju pogrešnih koraka zbog kojih smo svi platili ogromnu cenu. Verujem da ne bismo smeli da to ponovimo, zbog manjka znanja ljudi na čelnim položajima i zbog činjenice da je jedini cilj koji želi da se postigne spoljnom politikom nastavak podrške za način vladavine koji nas vodi potpunom apsolutizmu.

S obzirom na ovlašćenja koja ima predsednik države, koliko toga bi bilo moguće ostvariti ako budete izabrani, naročito ako bude postojalo ono što sadašnja vlada zove dvovlašće – da predsednik države i predsednik vlade nisu iz iste partije i nisu istomišljenici?

Veliko pitanje je kako će izgledati izvršna grana vlasti nakon poraza Aleksandra Vučića. Do sada nijedna vlast nije preživela gubitak na predsedničkim izborima, ali ostavimo to po strani. Ja nameravam da budem predsednik koji poštuje Ustav, institucije i ponaša se u okviru zakona. Ali, direktno izabrani predsednik dobija jedinstvenu političku snagu i legitimitet. Nameravam da taj legitimitet iskoristim tako što ću aktivno uticati na političke procese i odlučivanje u vezi sa svim ključnim problemima sa kojima se suočavamo. Mislim da predsednik i te kako može da utiče, ukoliko odluči da se tako ponaša. Mislim da je elementarna pristojnost i posvećenost vladavini prava neophodan, ali ne i dovoljan preduslov napretka. Nameravam da budem aktivan predsednik – možda se to nekome ne dopada, ali srećom ima i drugih kandidata na ovim izborima.

Bez obzira na rezultat, ostajete li u politici i posle ovih izbora?

Ja sam potpuno opredeljen da ovom nazadnom sistemu vidim leđa, koliko god bude vremena neophodno za to, ali uveren sam da će to biti već ovog proleća.

Da li to podrazumeva i formiranje nove političke partije?

Kao predsednik ću se baviti pre svega ispunjavanjem svih tačaka svog predsedničkog programa. Do sada sam jedini kandidat, verovatno ću to i ostati, koji je izašao sa detaljnim programom, koji sadrži oko 70 konkretnih mera. Formiranje političke stranke mi neće biti u vrhu prioriteta, već hvatanje u koštac sa problemima koji tište običnog čoveka.